Irski referendum Ne-pa-Da … Evropski humanistički progres

 

HUMANIZAM I PROGRES

Evropski humanistički progres – Irski referendum o pristupanju Evropskoj Uniji – od odbijanja do prihvatanja

 

Svi pričaju o politici, mi o duhovnosti iza iste. Tema nedelje u EU je istorijski bitan preokret Iraca na referendumu o priključenju Evropskoj Uniji, nesumnjivom progresu koji su napravili od čvrstog Ne do čvrstog Da, kada su uz pomoć i podršku EU prijatelja ipak shvatili šta je za njih najbolje i najracionalnije – ulazak u EU.

Pošto se Bašta Balkana blog ne bavi politikom i političkim temama, posvećujemo ovaj post jednoj transcedentalnoj priči – metafizici Evropskog čoveka i temeljnim mislima duha koji ga vodi.

Prisetili bi se reči Dr Justina Popovića o Evropskom humanističkom progresu. Iz njegove knjige „Svetosavlje kao filosofija života“ donosimo jedan intrigantan odlomak o Evropi i Evropljanima, onako kako ih je Ava Justin sagledao.

Jer, iza svega, posebno politike, postoje neki metafizički principi koji vode misli i dela političkih elita i utiču na formiranje društava i država.

. . .

 

Evropski humanistički progres – odlomak

Господо, загледајте у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику.

Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, и човек европске културе одлучно тврди: тело сам и само тело. A то значи: смртан сам и само смртан.

Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. To је формула хуманистичког човека, то суштина његовог прогреса. Најпре несвесно, а затим систематски свесно и намерно у европског човека је кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да је човек смртан сав без остатка. To се сазнање поступно формирало у убеђење које гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност!

Има ли већег ужаса, и увреде, и потсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту логике, макар најмање, макар детињске, макар инсекатске? Да није европски човек, дављен и млевен у воденици смрти, изгубио и последњу трунку разума, и почео да бунца?… Опустошен је хуманистички човек, страховито опустошен, јер је из њега протерано и сазнање и осећање личне бесмртности. А без тога зар је човек – потпун човек?

.
O, сужен је европски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и смањен, и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без безконачности може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он – мртва ствар међу стварима и пролазна животиња међу животињама?

Допустите ми парадокс: ја држим да су понеке животиње бескрајније у својим осећањима и бесмртније у својим жељама од човека европског хуманистичког прогреса. Смежуран, закржљао, овештаствен, дегенерисан, хуманистички човек је потпуно у праву што је устима својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу. Припадајући животињама, зверовима по суштини свога бића, он им припада и по моралу.

Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за неопходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек се у етици изједначио са својим претцима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип: homo homini lupus (човек човеку вук).

.

Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечнога живота ни у човеку ни око човека, онда је за човека – животињу сасвим природан и логичан животињски морал; онда – да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (I кор. 15, 33).

.
Господо, релативизам у философији европског хуманистичког прогреса морао је резултирати релативизмом у етици; а релативизам је отац анархизма и nихилизма.

Отуда, на крају свих крајева, сва практична етика хуманистичког човека није друго до анархија и нихилизам. Јер анархија и нихилизам су неминовна, завршна, апокалиптичка фаза европског хуманистичког прогреса.

Идејни анархизам и нихилизам, идејно распадање морало се појавити у практичном анархизму и нихилизму, у практичном распадању европског хуманистичког човечанства и његовог прогреса. Зар ми нисмо очевици идејног и практичног анархизма и нихилизма који пустоше европски континент? Сабирци европског прогреса су такви да ма како их ви сабирали увек као збир морају дати анархизам и нихилизам.

.
Господо, глуп је европски човек, катастрофално глуп, када може, не верујући у Бога и бесмртност душе, веровати у прогрес, у смисао живота, и радити на томе. Та нашта ми прогрес, када ме иза њега чека смрт?

Нашта ми сви светови, сва сазвежђа, све културе, када ме из њих вреба смрт, и најзад увреба? Где смрти има, ту стварно прогреса нема. А ако га има, он је само проклети прогрес у воденици смрти. Зато га треба уништити потпуно и без трага.

.
Ту муку од европског хуманистичког прогреса осетио је и уметнички изразио у својој трагедији: Rossum’s universal Robots, истакнути чехословачки писац Карел Чапек. Између његових хероја Алквиста и Јелене води се овакав дијалог:

Алквист: Има ли Нана какав молитвеник?

Јелена: Има један врло велики.

Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? Против непогоде? Против болести?

Јелена: Да, против искушења, против поплаве…

Алквист: А против прогреса, нема ли?

Јелена: Држим да нема.

Алквист: Е, то је штета.

Otac Dr Justin Popović +

. . .

Otac Dr Justin Popović (1894-1979) spada u duhovne svetionike srpskog naroda. Svojom dubokom mišlju, rečitošču i beskompromisnim životom u Hristovoj veri, postao je legendarna pojava još za života.

Iako zatočen od strane komunističkih vlasti u manastiru Ćelije pored Valjeva, gde je godinama bio u svojevrsnom zatvoru, zbog straha vlasti od njegovih beseda, što je bila veća tišina oko njega, njegove reči i knjige su sve glasnije i dalje odjekivale.

Svojom aktuelnošću i dubinom odjekuju i danas širom sveta.

Treba ga slušati i poslušati.

.