Tesline vizije – vizija Nikole Tesle i slike koje su ga pratile kroz život

Dr Velimir Abramović

Tesline vizije koje su ga pratile kroz život

Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbudjen.

„U nekim momentima vidjao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena. Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, „imao sam osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi“. (N.T., MY INVENTIONS,  EE.  N.Y.,  1919.)

„Ovi svetlosni fenomeni“, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, „još uvek se manifestuju s vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali su relativno malog intenziteta“.

U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takodje imao zanimljive vizije. „Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim pegama koje osciluju, uredjenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, medjusobno vrlo bliskih i pod pravim uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. Čitava ova slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da pokušavaju da se uobliče u žive likove. Čudno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu formu u sivu pozadinu pre nego što scena udje u drugu fazu.“

“ Svaki put pre spavanja“, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dodju, to uvek za mene znači noć bez sna“.

Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu.

„Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji“, kaže on, „imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o „radiant matter“ (zračećoj materiji) koji sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su uslovi da se pogleda „iza“ vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći intuicije. Čitave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi andjeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio probudjen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I to je bila istina.“ (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)

Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva naučnika godinama su se dopisivali, ali  Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz 1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku zavojnicu koja emanira polje u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.

U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka. Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.

Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo „kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tudjih nepriličnih radnji i namera, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.

O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.

Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati “ jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.

„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Medjutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video  sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“

Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna… „(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)

. . .

Nastavak u sledećem tekstu … Treći put u fizici – put Nikole Tesle

. .  .