Velibor Mihić Knez
Sećanje na Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (11. 11. 1821 – 9. 2. 1881)
Car književnosti
Prošle godine, navršilo se 190 godina od njegovog rođenja…
Dubok, dubok i visok, visok – do neslućenih granica. Kakve misli, kakvi zapleti, kakvi likovi i poniranja u dušu!…
Fjodor Dostojevski je napisao petnaest romana, sedamnaest pripovedaka, mnogo eseja, pisama, stranica dnevnika, prevoda s francuskog…
Bio je savršen… i s manama… pravi čovek – ali čovek-div-stvaralac!…
Sećam se, kad sam čitao njegove romane „Dvojnik“ i „Idiot“, hteo sam da pobacam celu svoju bogatu biblioteku i da prestanem da pišem!…
.
Bizarno
.
Uz mnogo odricanja, već kao mator, kupio sam komplet sabranih dela u 15 knjiga. Kad sam došao kući, ispostavilo se da nema poslednje, 15, prodavac mi je nije prodao. Bila je, to, druga knjiga njegove prepiske. Ili je nije imao, ili se, nenamerno, zaturila u prodavčevim zalihama.
Bio je, to, velik udar za mene. Ali, ništa nisam mogao da učnim, nema-pa-nema…
Desilo se, pre nekoliko godina, da me je posetilo „lice dugačkih prstiju“: lopov, obio mi stan, odneo ženinu torbu „samsonajt“, sinovljevu perjanu jaknu, nešto novca (koliko sam imao!) i moj komplet Dostojevskog! E, moj Fjodore, ovo nek ti je na čast!…
Opet, na neki način u vezi s Dostojevskim, poznavao sam dva „lika“: s jednim sam radio, dugo-dugo, iz razumljivih razloga ne mogu da navedem njegovo ime, ne, samo, zato što je umro… a s drugim me je vezivala saradnička veza: dok sam bio urednik, bio mi je jedan od najboljih saradnika. A malo, sasvim malo je nedostajalo da mi postane teča! Ali, život ne može, baš, sve da udesi… (A i ne mora!)…
Ta dva „lika“… meni draga…
Nažalost, ni drugi nije više živ… Iz razumljivih razloga, ni njegovo ime… itd.
Obojicu sam voleo, ali… postojalo je nešto što nisam razumevao…
Kao Dostojevski, i oni su bili strasni kockari!…
Prvi „lik“: Više puta, putovali smo, zajedno, u inostranstvo. Najčešće u Frankfurt na Majni i London… I kako dođemo, ma ne prođe ni deset minuta, kao da neki đavo uđe u njega – trči, pravo, u kockarnicu, na rulet! Sećam se, jednom me nije prepoznao, a očešali smo se ramenima, ispred hotela „Princ od Velsa“, u Londonu… drhtavog tela, nekontrolisanih pokreta, „zaždio“ je u kockarnicu, malo je nedostajalo da me obori!… Oćutao sam, strast, kockarska, gospodarila je mojim drugom!… A, jednom, takođe u Londonu, pričao mi je, desilo se da se kladio na konje, u nekom restoranu-piceriji-baru, ne sećam se, tačno, gde i… tek, posle nekog vremena, ustanovio je da to nisu konji (na ekranu se mogla pratiti dinamična stilizacija „grla“ izrezanih od šperploče) već trkački psi!… Kao Dostojevski, i taj moj drug je imao epilepsiju… Gledao sam ga kako glavom udara o beton na našem petom spratu gde smo zajedno radili, kako ga drže nekoliko kolega da se ne povredi, kako mu jedan, okrenuvši ga na stranu, izvlači jezik da se ne uguši… bilo je strašno!… Za razliku od Dostojevskog koji je znao da ima epilepsiju, moj drug mi to nikad nije priznao… I to je, svojevrsno, čudo: negirati nešto što je video ceo svet!…
Drugi „lik“: Bio mi je drag od našeg prvog susreta. Uvek je tačno donosio svoje priloge za list. Uvek je imao mnogo lepih predloga za pisanje, prevođenje, kompiliranje i sve sam mu, to, objavio. Nije znao čiji sam sestrić. Tek, mnogo kasnije, „objavio“ sam mu se… Da, moj nesuđen teča… Kao Dostojevski, i on je voleo da se kocka. I u Beogradu, i u inostranstvu, gde god se zatekne, Milano, Frankfurt na Majni, London (to znam): pravac kockarnica, rulet. Verujem da je bio i kartaroš, ali, to je, samo, moja pretpostavka…
Dostojevski je bio rob te strasti. Kad se „zaleti“, nije mogao da se zaustavi. Zalagao je i, svakako, gubio, i nakit svoje druge supruge. U pismu Turgenjevu, moli novac na zajam i, kad mu grof pošalje, sve izgubi…
Naročito veliku sumu novca, jednom je izgubio baš pošto mu je objavljen roman „Kockar“!… Kakva ironija!…
Ali, sve ovo su „trice i kučine“ – prema njegovom grandioznom književnom delu. Život mu je bio težak-pretežak, više ili manje siromaški, stajao je pred puškama na gubilištu, bio na robiji, teškoj, s najgorim ološem, secikesama, ubicama, razbojnicima… i ostao najveći!…
Ko ima komplet Dostojevskog, ima, sve!…
.
Iz „Piščevog dnevnika“
.
„Sada bih želeo ponešto da kažem o uprošćavanju, uopšte. Setio sam se jednog slučaja koji mi se davno desio. Pre tridesetak godina, u naše, po nekima, »najburnije« vreme, a po drugima, u »najjednostranije«, svratio sam jedne večeri, zimi, u biblioteku u ondašnjoj Varoškoj ulici, nedaleko od svog stana. Namislio sam da pišem kritički članak, pa mi je zbog citata bio potreban jedan Tekerijev roman. U biblioteci me je dočekala gospođica (ondašnja gospođica). Zatražio sam roman; saslušala me je strogog izraza: – Mi takve gluposti ne držimo – odbrusila mi je s neizrecivim prezirom koji, tako mi Boga, nisam bio zaslužio. Ja se, naravno, nisam začudio i shvatio sam u čem je stvar. Tad je bilo mnogo ovakvih pojava, one su. onda, nekako odjednom, počele, iznenada i uz oduševljenje. Ideja se proširila i dobila najbanalniji smisao. U to vreme je Puškin izvukao deblji kraj, a »čizme« su bile uznete do ideala. Ja sam, ipak, pokušao da razgovaram:
– Zar vi smatrate da je i Tekeri glupost?! – upitao sam vrlo mirno. – Treba da vas je stid što to pitate. Prošla su ona vremena, sad se traže razumne stvari.
Tako sam i otišao, ostavivši gospođicu neobično zadovoljnu što mi je očitala lekciju. Ali ovakvo uprošćeno gledanje, strašno me je iznenadilo i tad sam, upravo, počeo da razmišljam o uprošćavanju, uopšte i posebno, o našoj ruskoj nabrzinu uprošćavanju. Ovo naše zadovoljavanje najprostijim, malim i beznačajnim, u najmanju ruku, iznenađujuće je. Na ovo će mi reći da je ovaj događaj sitan i beznačajan, da je ova gospođica bila obična ćurka i, što je najbitnije, neobrazovana, da ovaj slučaj nije vredan ni spomena i da ovoj gospođici nije bilo teško da pomisli kako su pre nje svi, i cela Rusija, bili budale, a sad su se odjednom pojavili pametnjakovići, uključujući i nju. Ja, sve, ovo, i sam znam, znam i,to da je ova gospođica sigurno samo ovo umela da kaže, zapravo ono o »razumnim,stvarima« u vezi s Tekerijem, a i to je bilo ponavljanje tuđih misli, što joj se i po licu videlo, ali ipak mi je ovaj događaj od onda ostao u svesti kao predmet poređenja, kao poučna priča, čak kao simbol. Udubite se u današnja razmišljanja, u današnje »razumne stvari« i današnje sudove, i to ne, samo, o Tekeriju već o čitavom ruskom narodu i videćete kakvo je, to, ponekad, uprošćavanje! Kakva jednostranost, kakvo brzo zadovoljavanje sitnim i beznačajnim, kakva hitnja kod svih da se što pre umire, izreknu svoj sud i da više ne brinu i, verujte, ovo će kod nas još dugo potrajati.“
……….
“Smrtna presuda koja nam je pročitana, nije bila čitana radi šale – svi osuđenici su bili uvereni da će biti izvršena i preživeli su desetak strašnih, neizmerno strašnih minuta iščekivanja smrti. U tim poslednjim trenucima, možda su se neki od nas i kajali zbog drugih svojih grešaka… ali stvar za koju su nas osudili, misli i shvatanja koji su vladali našim duhom, izgledali su nam kao nešto zbog čeg se ne, samo, ne treba kajati, već, čak, kao nešto što nas iskupljuje – mučeništvo za koje će nam se mnogo šta oprostiti. Godine robije i patnje nisu nas slomile. Ništa nas nije slomilo, naprotiv, naša ubeđenja su podržavala naš duh saznanjem o ispunjenom dugu.”
.
Iz dnevne štampe:
Rodio se direktan potomak Dostojevskog – Fjodor Dostojevski!
„U Sankt Peterburgu, u porodici jedinog direktnog potomka, prapraunuka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, rodio se dugo očekivan naslednik. Kao što je poznato, autor “Braće Karamazov” je imao četvoro dece od kojih su dvoje – Sonja i Aljoša – umrli, još, u detinjstvu. Pošto kćer Ljuba nije imala dece, svi živi naslednici genijalnog ruskog pisca i mislioca su bili potomci sina Fjodora.
———-
Sam Fjodor Fjodorovič Dostojevski je imao dva sina od kojih je jedan, takođe Fjodor, otišao iz života još vrlo mlad. Do nedavno je bilo samo pet naslednika velikog pisca po direktnoj lozi: praunuk Dmitrij Andrejevič, njegov sin Aleksej i tri unuke – Ana, Vera i Marija.
Ruski istraživači stvaralaštva i života Dostojevskog, od kojih su se mnogi bavili i sudbinom njegovog potomstva, strahovali su da porodica autora “Nečistih sila” može, s vremenom, iščeznuti.
To nije, samo, običan potomak velikog pisca. To je Fjodor Dostojevski! Rekli su mi da je Vladimir Nikolajevič Zaharov, profesor i bivši predsednik Društva Dostojevskog čestitajući roditeljima održao pozdravni govor koji je završio rečima : “Roditi je tek pola posla – glavno je vaspitati pravog Dostojevskog” – ne skriva radost što je dete ponelo veliko ime.“
Boris Tihomirov, zamenik direktora Književno-memorijalnog muzeja Dostojevskog u Peterburgu i predsednik ruskog društva “Dostojevski”.
……….
„Zanimljivo je da su roditelji prvobitno nameravali da dečaku daju ime Ivan. I to bi na neki način bilo simbolično, pošto bi i kod dede, oca i sina bila imena kao kod glavnih junaka “Braće Karamazova”. Međutim, sve je bilo drugačije: dete je rođeno 5. septembra, a tog dana po svecima pada ime Fjodor.
……….
Mudre misli Dostojevskog
„Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka i grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božije, i celokupno, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima A shvatiš li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!“
„Decu volite naročito, jer su ona bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete. Mene je otac Antim učio da decu volim: taj mili i ćutljivi čovek, kad smo bivali na putu, on je za one grošiće što nam ih je svet delio kupovao šećerleme i kolače, i deci ih razdavao. On nije mogao proći pored dečice bez duševnog potresa: takav je, to, čovek, bio!“
„Ako si se uputio prema cilju i počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koji na tebe laje, nikad nećeš stići na cilj!“
„Niko se nije vratio da živi u prošlosti. Zato ne misli na prošlost, gledaj, samo, u budućnost!“
„Ako, pri svakoj prijateljskoj usluzi, misliš na zahvalnost, onda nisi darovao već prodao.“
„Kad je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno; kad je zdravlje izgubljeno, skoro sve je izgubljeno.“
„Ako Raj nije u tebi, samom, nikad nećeš, u nj, ući.“
„Glupan koji je postao svestan da nije glupan, nije više glupan.“
„Onaj koji nikad ne promeni svoj mišljenje, voli samog sebe više nego istinu!“
„Mudar čovek čita i mudre knjige i samog sebe!“
„Pre nego kažeš ljudima kako treba da žive, pokaži, to, na svom primeru!“
„Oni koji umeju da govore, kratko govore!“
„Nekog je bolje imati među neprijateljima, nego prijateljima!“
„Ako si uspešan, u nečem, ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti!“
„Ništa na svetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakše od laskanja!“
„Koliko je ljudi koji ne misle, sami, nego žive od misli koje su drugi izmislili!“
„Nastojim da volim život više od njegovog smisla!“
„Za čoveka nema ništa primamljivije od slobode njegove savesti, ali ni ništa teže!“
„Voleti, znači videti drugog čoveka onakvim kakvog je stvorio Bog!“
„Ne može se voleti ono što se ne poznaje, bilo da je reč o čoveku ili narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestanu da razumeju i gube vezu s njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi!“
„Srcu koje istinski ljubi: ili ljubomora ubija ljubav ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprtotno biva sa strašću!“
„Sama činjenica što mi je žena pružila ruku, značila je čitavu epohi u mom životu!“
„Nema razlike između budale i mudraca – kad su zaljubljeni!“
„Što je vlast veća, to je strašnija njena upotreba!“
„Bilo šta što je korisno čovečanstvu, to je i plemenito!“
„Lagati, origuinalno, skoro je bolje nego ponavljati tuđe istine. U prvom slučaju, ti si čovek, u drugom, samo, papagaj!“
„Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta!“
„Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes!“
„Jedna pamet je dobra, dve su još bolje!““
„Kako god živeo, samo da živiš!“
„Podla duša, oslobodivši se jarma, sama ugnjetava!“
. . .
.
Početak romana „Idiot“
.
„Jednog dana, krajem novembra, kad je, već, malo ojužilo, oko devet sati, izjutra, varšavski voz se, punom parom, približavao Petrogradu. Bilo je tako vlažno i maglovito da je jedva svanulo; na desetak koraka levo i desno od železničke pruge, bilo je teško išta raspoznati kroz prozore vagona. Među putnicima bilo je i onih koji su se vraćali iz inostranstva; ali u odeljenjima treće klase bilo je više sveta, i to većinom sitnih radnih ljudi koji ne dolaze izdaleka. Svi behu, kao obično, umorni; svima behu oči otežale, svima je hladnoća ušla u kosti, sva su lica bila bledožuta kao magla.U jednom vagonu treće klase, odmah do prozora, nađoše se, u svanuće, jedan spram drugog dva putnika, obojica mladi ljudi, obojica bez prtljaga, skromno odeveni. U obojice behu lica upadljiva i obojica zaželeše najzad da stupe u razgovor jedan s drugim. Da su njih dvojica znali jedan o drugom zbog čega su u ovaj mah tako neobični, oni bi se, naravno,veoma začudili što ih je slučaj tako čudnovato posadio jednog prema drugom u vagonu treće klase varšavskog voza. Jedan beše onižeg rasta, od dvadeset sedam-osam godina, kudrave i skoro crne kose, sivih, malenih ali vatrenih očiju. Nos mu je poširi, malo spljošten, jagodice na obrazima istaknute. Tanke usne su se neprestano razvlačile u nekako drzovit, podsmešljiv, pa čak i ljutit osmeh. No čelo mu beše visoko i lepo uobličeno, te je ulepšavalo grublje razvijen donji deo lica. Naročito se na tom licu isticala mrtvačka bledoća koja svoj fizionomiji ovog mladog čoveka davaše iznuren izgled, iako je inače bio čovek jače građe, a u isti mah nešto strastveno, skoro bolno, što se nije slagalo sa drzovitim i grubim osmehom i sa prodornim, samo-zadovoljnim pogledom. On beše toplo obučen: na njemu prostran crn jagnjeći kožuh, odozgo suknom pošiven, te noćas nije zebao, dok je njegov sused morao da izdrži na svojim prozeblim leđima svu milinu vlažne, novembarske ruske noći, za koju se, očevidno, nije spremio. Na njemu beše dosta širok i debeo ogrtač bez rukava i sa ogromnom kapuljačom — onakav kakav zimi nose putnici daleko od Rusije, negde u Švajcarskoj ili, recimo, u severnoj Italiji — naravno, ne računajući na tako dalek put kao što je pruga od Ajtkunena do Petrograda. No što je bilo zgodno i što je potpuno odgovaralo potrebama u Italiji pokazalo se kao nedovoljno podesno u Rusiji… Sopstvenik ogrtača s kapuljačom, bio je mladić, opet, tako od svojih dvadeset šest-sedam godina, rasta nešto višeg od srednjeg, veoma plav, s gustom kosom, upalih obraza i s mekom, šiljastom, skoro sasvim belom bradicom. Oči su mu bile krupne, plave, i pomno su gledale u čoveka; u njihovom pogledu bilo je nešto blago, ali teško, nešto puno onog čudnog izraza po kom čovek već na prvi pogled kod neke ličnosti uoči padavicu. Inače je lice tog mladića bilo prijatno, fino i mršavo, ali bezbojno, a sad je čak pomodrelo od hladnoće. U rukama je imao nekakav mršav zavežljaj od stare olinjale svile, u kojoj su se, izgleda, nalazile njegove putničke stvari. Na nogama je imao cipele sa debelim donovima i kamašne — sve strano, neruski. Njegov crnomanjasti sused u toplom postavljenom kožuhu sve je to, delom iz duga vremena, bio uočio, pa ga najzad zapita — sa onim nedelikatnim podsmehom u kome neki put tako grubo i nemarno izbija ljudsko zadovoljstvo kad čovek primeti težak položaj svoga bližnjega:
— Je li hladno? — i strese ramenima.
— Vrlo hladno — odgovori sused s neobičnom predusretljivošću — i pomislite, samo: ovo danas je toplije. A šta bi, tek, bilo da je mraz! Nisam ni mislio da je kod nas takva zima. Odvikao sam se.
— Dolazite, jamačno, iz inostranstva?
— Da, iz Švajcarske.“
.
Muzej vratio posmrtne ostatke majke Dostojevskog – piše u našoj štampi 13. aprila 2012.
.
„Muzej antropologije Moskovskog državnog univerziteta, predao je rodbini posmrtne ostatke Marije, majke slavnog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Pozivajući se na moskovske medije, Verska informativna agencija (VIA) javila je da će Marija biti sahranjena na groblju sela Monogorovo, kod Moskve, pored supruga Mihaila Andrejeviča.
Njeni ostaci su u prisustvu praunuka čuvenog pisca, Dmitrija Dostojevskog, predati crkvi radi sahrane.
Marija Dostojevski (1800-1837) je bila sahranjena na moskovskom Lazarevskom groblju koje je zatvoreno 1930. Tad je njene ostatke preuzeo muzej.
Prema ruskim izvorima, od 1930. do 1940, uništeni su grobovi, gotovo celokupne, rodbine Fjodora Dostojevskog: oca, oba sina, prve supruge, dva brata, četiri sestre, unuka i drugih, dok je deo rodbine sahranjen u inostranstvu.“
.
Dodatak koji ne spada, ovde… i možete ga preskočiti jer je van teme…
.
Povodom „uništenih grobova“ Dostojevskog, misli mi odlaze na našeg velikog-prevelikog Miloša Crnjanskog. Ali, sve što razmišljam, nešto je tačno a nešto ne znam da li je tačno ili netačno, ali, vreme će pokazati… taj neumitan sudija, kliše koji, eto, ni ja ne mogu da zaobiđem…
Čitao sam, pre nekoliko godina, u nekim dnevnim novinama, da se ne zna gde je grob Miloša Crnjanskog! Ne zna se, a ja, sa stotinama drugih, bio na sahrani, u hladan zimski dan, s mnogo snega i zimskog vetra, na beogradskom Novom groblju… Sećam se i ko mu je nosio krst… Ne zna se! Zaturio se trag! Zaturilo se grobno mesto, to jest, izmešale se kosti! Sahranjen je, navodno, u grob koji pripada njegovoj supruzi Vidi, pa, posle, kad je i ona umrla, „nešto“ je premeštano, pa su se „kosti izmešale“! I sad se ne zna Miloševo večno mesto, već, samo, „otprilike“!… Ne znam ko je autor teksta, nisam zapamtio, toliko sam bio besan zbog našeg poslovičnog javašluka. (Zbog takvog javašluka, otrovao se Stevan Sremac u Sokobanji, od „trovanja krvi“!… Nehigijena, da!)…
Da ponovim šta kaže prethodni tekst o Dostojevskom:
„Prema ruskim izvorima, od 1930. do 1940, uništeni su grobovi, gotovo, celokupne, rodbine Fjodora Dostojevskog: oca, oba sina, prve supruge, dva brata, četiri sestre, unuka i drugih…“
A, kod nas, eto, ne zna se gde grob Miloša Crnjanskog!… Zato se zna gde mu je „Zadužbina“: 2 x 2 metra u zgradi Udruženja književnika Srbije, u Beogradu, u Francuskoj 7, i, to, pored klozeta! Umesto da sve što je u toj zgradi bude preseljeno na neku drugu adresu a cela zgrada bude Zadužbina Miloša Crnjanskog, „oni“ „Njemu“ – sopče! – pored klozeta! – ako ne verujete, iidite pa se uverite!… I postidite se, kao ja, kao mnogi… Autor „Seoba“, zaslužio je celu zgradu!…
Nisam poznavao Crnjanskog, i žao mi je. Jednom, pred njegovu smrt, poželeo sam da ga na minut vidim, samo „vidim“, i, možda, čujem jednu njegovu reč… kao što sam ga, davno, čuo na Filološkom fakultetu, na Studentskom trgu, u prizemlju, prva slušaonica, desno, na Slavistici, kad je razgovarao sa studentima, posle povratka iz Londona…
Šta sam uradio?…
Pozvao sam ga telefonom… Iz govornice, tad nije bilo mobilnih telefona, a ja nisam imao para da telefoniram iz pošte… Javio se, slab, jedva čujan njegov glas, gotovo šapat… „Dobar dan, gospodine Crnjanski, ovde profesor književnosti, pomalo pisac i vaš čitalac“, rekao sam, s velikom tremom, i, sam, gotovo šapatom, „hteo bih da vas, nakratko, vidim, samo, vidim i čujem“… „Nikog ne primam“, odgovorio mi je. „Čitaćete u novinama“, završio je i spustio slušalicu… Samo šest reči!… I sad mi odzvanjaju!… Tad je stanovao iznad restorana „Vltava“, na Vračaru… Ima spomen-ploča… Na fasadi hotela „Ekscelzior“ nema ništa, a i tu je živeo… Tad nisam znao da je bio mnogo bolestan i da je, čak, odbijao da jede… što sam, mnogo godina kasnije, saznao…
U nekim drugim novinama, opet, ne sećam se kojim, ni ko je autor teksta, ali, verujte mi na reč, pročitao sam – ili istinu ili insinuaciju – da je Crnjanski pokraden! Navodno, dok je bio bolestan, obilazili su ga, mnogi, i dobronamerni, i oni drugi, kako ih autor teksta naziva „strvoderi“ i, šta, neko od takvih, odlazeći iz njegovog stana, „uzeo“ je, iz kartonske kutije za deterdžent, rukopis romana Crnjanskog „Cipelari“, pa „zaždio“ niz stepenice kao da u rukama drži „Čiča Gorija“, „Bedne ljude“, „Čarobni breg“!…
Ja neću da verujem u to!…
Bilo bi „preko jego“!…
Ali, kad smo u pitanju mi, Srbi, ništa nije nemoguće: setite se, samo, zašto smo izgubili Maričku bitku, već dobijenu!… Pa, kako je i gde završila glava „Oca Srbije“ – kako ga naziva Njegoš – Karađorđa!…
oOo