Foto pohod đačkom stazom kroz kanjon Trešnjice…
Kada se iz Ljubovije uz Drinu krene prema Bajinoj Bašti nakon 15km nailazi se na skretanje za selo Gornja Trešnjica i reku Trešnjicu koja se upravo tu na svega 180 metara nadmorske visine uliva u Drinu. Stižemo do tog mesta, skrećemo u Gornju Trešnjicu i nastavljamo prema centru sela do škole, crkve i mostića (sve u krugu od 50 metara). Kod škole u stvari i počinje naša Đačka staza, kako sam je nazvao, a završava u selu Gornje Košlje. Naime, o čemu se radi, osmoro osnovaca iz Gornjih Košalja svakog dana peške kreće u školu u Gornju Trešnjicu, udaljenu devet kilometara. Za razliku od drugih đaka pešaka, oni do škole moraju da idu opasnom uskom planinskom stazom kroz kanjon reke Trešnjice i da pri tom savladaju visinsku razliku od čak 700 metara…
Kanjon Trešnjice i selo Gornje Košlje u slici i reči.
Fotografije i tekst: Vladimir Mijailović
Od škole produžavamo još malo do mesta koje meštani zovu Majdan (kamenolom). Ovde parkiramo… Dalje autom nećemo moći…
Nisam baš oduševljen, magla je, mislim da od fotografija nema ništa…
Zavlačimo se u kanjon…
Staza je odlično obeležena i malo proširena… Napravljen je izuzetak zbog đaka, jer kanjon reke Trešnjice je specijalni rezervat prirode, a tu ne sme ništa da se dira.
Kanjon Trešnjice je vrlo divlji, ali i veoma lep…
Pokušavam to da zamislim, a moj prijatelj Brano Rudić, koji je već mnogo puta bio ovde, da mi pričom dočara.
Magla je u 100 poza… krećemo se uz obalu…
Trešnjica srednjim tokom protiče kroz živopisni kanjon dug blizu 6 km koji je usečen u 800-1000 metara visokoj površi.
Moj prijatelj mi usput priča da je kanjon Trešnjice jedno od mesta sa najvećom koncentraciom poskoka, i da ih je vidjao po četirti na dužini od pedesetak metara, ali da je sada već hladno i da ih nema.
Reka Trešnjica izvire na jugozapadnoj strani planine Povlen na visini od 1185 metara, uliva se u Drinu kod sela Gornja Trešnjica na visini od 180 metara. Dugačka je 23 kilometra, njen ukupni pad iznosi 1006 metara. Čista je i bistra, stepen zagađenosti 0%. Sama reka veoma je bogata ribom, posebno potočnom pastrmkom, a zbog svoje čistoće prirodno je mrestilište mladice.
Na ovom mestu se odvajamo od Trešnjice i penjemo na visoravan Boškovac. Izlazimo iz kanjona… sa druge strane nas čeka još jedan kanjon, kanjon rečice Tribuće koja se uliva u Trešnjicu.
Prešli Boškovac, spustamo se ka Tribući…
Na putu nailazimo na jedno remek delo prirode izvajano na ostatku bukve, rad nepoznatog detilića.
Sišli smo u kanjon Tribuće, ali od reke ni traga, mislim ni kapi od nje… Vidimo da su đaci iz sela Gornje Košlje već odavno napravili stazu ispod mosta da koliko toliko skrate put.
Pogled na Boškovac… Magla je na nekih 500 metara visine, ako ne prodjemo kroz nju ništa od sunca. Sama se izgleda neće podići. Penjemo se dalje, novi uspon, sada uz planinu Bobiju…
U celoj klisuri brojni su sipari, otvori, potkapine i različito oblikovane stene. Posebno je impozantan krečnjački odsek brda Boškovac na mestu gde se kanjoni sastaju, a Tribuća uliva u Trešnjicu. Izgleda kao sedlo…
Evo ga i jedan orao mišar…
U klisuri se gnezde mnoge ptice grabljivice, kao što su suri orao, vetruška, jastreb kokošar, kobac ptičar i mišar. Klisura je prepoznatljiva po koloniji beloglavog supa, najveće ptice u ornitofauni Srbije (raspon krila 230-280 cm), koja je ovde, zahvaljujući organizovanom hranilištu, sve brojnija i atraktivnija.
Evo nas na jednom vidikovcu, ali od vidika nema ništa…
Dole u kanjonu je mostić na Tribući, koji smo prešli, jedva se vidi… Litica je preko 300 metara.
Tribuća izvire na zapadnoj strani Bobije,na visini od 1.180 metara, i takođe gradi vrlo atraktivan kanjon. Celom svojom duzinom ga je do sada videlo samo nekoliko vrhunskih planinara.
Čitav sat smo izgubili ovde čekajući da se magla podigne i da vidik pukne bar malo, ali ništa. Malo se razvedri tu iza nas, pa opet stisne magla.
Konstatovali smo da od čekanja da se magla podigne nema vajde i da moramo krenuti dalje ka nebu. Ugledali smo ga…
I evo konačno smo izašli iz magle i stižemo u selo Gornje Košlje. Za ovo selo iznad koga jedre beloglavi supovi a presecaju ga tri rečice, malo je ko čuo. Selo Gornje Košlje se nalazi na planini Bobiji, na području opštine Ljubovija, od koje je udaljeno 34 a od Valjeva koji kilometar više.
Ovaj kraj je bogat šumama,posebno bukovim. I šumskog voća ima u izobilju,pre svega jagoda,malina,drenjina,kupina,divlje jabuke i kruške. Maline i kupine prednjače i kao gajene vrste,ali nema domaćinstva bez šljivika i šljivovice.
Ni stada ovaca nisu retkost, a od lekovitih trava najčesće su vranilovka, oman, majčina dušica, šumska dobričica, hajdučica, ivanjsko cveće.
Uprkos svemu,zbog loših prilaznih puteva,Gornje Košlje je ostalo prelepa zabit. Centar sela koje ima osam zaselaka leži na Košljanskom Brdu,i tu su Dom kulture i četvorogodišnja skola. Ovde ne samo što nema ambulante i crkve,nego čak ni prodavnice ni kafane.
Naš cilj, a đački start završava se ovde kod četvorogodišnje škole koju je još 1943 podigao četnički major Dragoslav Račić a komunisti zbog toga posle rata i školu i celu planinu Bobiju sa selom Gornjim Košljem izbrisali sa karte. E, ako je to razlog što ova deca još uvek pešače do osmogodišnje škole i po 10km i savladavaju uspon od 700m svaki dan, drugovi partizani i gospodo četnici mnogo je.
Ako im je za udehu dok pešače svakodnevno, upravo ovde na početku Đačke staze, kako sam je nazvao, je i početak specijalnog rezervata prirode. Priroda je znači zaštićena od čoveka još samo da zaštitimo đake od prirode.
Dobro, a sada da malo uživamo u lepotama sela Gornje Košlje i planine Bobije.
Ako odlučite da dođete na Bobiju, ne računajući Đačku stazu, na raspolaganju su dva pravca. Od Ljubovije, putem prema Valjevu, zatim desno, prema Gornjem Košlju. Ukupno 34km, od čega je polovina asfaltirana. Iz pravca Valjeva može da se dodje preko Debelog brda, putem za Rogačicu. Puteljak za Košlje koji se odvaja na Pašinoj ravni , dugačak je oko 10km.
Sav sliv reka i potoka sa planine Bobije,koji izgleda poput koša,vodi ka kanjonu Trešnjice pa otud i naziv sela Košlje.
A da pogledamo malo šta se radi sa druge strane, i kakva je trenutno situacija u kanjonu… Idem gore na vrh košljanskog brda sa koga se pruža odličan pogled na kanjon Trešnjice.
U kanjonu je još uvek magla, kao vodopad se sliva iz pravca bosanskih brda i reke Drine.
Tu su i beloglavi supovi, u kanjonu Trešnjice ih ima oko 20 parova. Izgleda da je kontrola leta i njih upozorila da ne bi trebalo da lete po ovako gustoj magli. Osmatraju…
I evo reč po reč, korak po korak, dođosmo do kraja. Da malo sumiramo utiske, pa da polako krenemo nazad prema osmogodišnjoj školi u Gornjoj Trešnjici a ona je dole u dubini ovog mora, tu nam je negde i auto. Ovde je misija završena, na redu je ronjenje kroz maglu.
O autoru
„Vladimir Mijailović je iskreni ljubitelj prirode i o tome svedoče njegovi brojni radovi. Uspešan je u poslu kojim se bavi ali kako sam kaže njegovo najveće interesovanje predstavljaju putovanja i nova, nedovoljno istražena mesta. Voli kada poseti malo istražene pećine, klisure, kanjone, uživa u plovidbi na rekama i planinarenju. Prava stvar je naravno, kako i sam kaže, kada u avanturu krene sa prijateljima.
Odličan je poznavalac naših krajeva i pravi sagovornik. Uvek je spreman da pomogne i učestvuje u organizaciji putovanja. Pravi je čovek za to. Njegov doprinos razvoju eko-turizma u Srbiji je veliki, upravo iz razloga što voli da otkrije i poseti manje istražena i popularisana mesta koja imaju veliki eko-turistički potencijal. I pored svega što uspešno radi Vladimir je pre svega skroman i prijatan, spreman da pomogne, posavetuje i sarađuje sa pravim ljubiteljima prirode.“
http://www.facebook.com/vladimir.mijailovic
http://www.facebook.com/groups/art.travel.photography/
http://www.shutterstock.com/g/Vladimir+Mijailovic?rid=1906883
Svaka čast i za ljubitelje prirode i planinare, čuvare i posjetioce itd. Ali đacima pješacima treba odati najveće priznanje. Na žalost i vlada i ljudi ( tzv. narod ) prije će podržati sve drogeraše, mamine i tatine sinove i kćeri, društvene parazite raznih kalibara,( koje je najvećim dijelom započeo i iznjedrio komunizam, usavršio današnji režim,) nego i djecu i odrasle, privržene rodnoj grudi, zemlji – državi, koju će bezrezervno braniti kad zatreba, iako im ništa nije dala, dok oni koji su izmuzli svaki dinar, pobjeći će prvom prilikom. Naša stvarnost koja se redovno ponavlja iz sistema u sistem.
Nije lako živjeti na selu, ma koliko fotografije odavale ljepotu, jeste lijepo to sve posmatrati i uživati sa distance, iz toplog i udobnog stana, dok neko pješači, probija se kroz maglu, šiban mećavom, olujom itd, zamišljate li možda kako to izgleda ili jeste li ikada to pokušali na licu mjesta doživjeti, a tek koliko opasnosti vreba od raznih protuva -ljudi, životinja, nevremena, i tako godinama, iz generacije u generaciju. Pitamo se, zašto su nam sela opustjela, zašto se niko ne vraća u rodni kraj, na djedovinu, i bez toga, ima mnogo napuštene zemlje,ali niko se ne okuraži, da ostavi savremenu udobnost i sivilo grada za zelenilo i plavetnilo sela. Komunističke lagarije i širenje društvenog parazitluka „alajbegovine“ otjerao je i one najodanije selu i tradiciji, rodnoj grudi.
Evo ni danas, imamo par đaka pješaka, i ne znamo kako da im pomognemo da ostanu i dalje na selu, važni i poštovani, a ne omraženi i ponižavani, i da ih ne odvuče mašinerija potrošačkog društva. Samosnalaženje i dalje ostaje na snazi, vjerovatno nasljeđe samoupravljanja, za dobrobit zajednice, tj.onih koji će najviše uživati i voljeti glasno sistem i vladu, državu.
Ljepota je svuda oko nas, čovjek je stvorio nevolje i nejednakosti, probleme itd.koje sada nije lako riješiti.