Iskustva planinara početnika – kako početi sa planinarenjem

Ili šta je sve potrebno za planinarenje. Obratiti pažnju na opremu. Iskustva planinara iz prve ruke.

 

Kako je počelo?

Sve je počelo uz internet i gledanjem slika mojih drugara planinara koji su me prosto mamili i pozivali da im se pridružim. U samom početku sam pravio video spotove od njihovih fotografija, na obostrano zadovoljstvo. Posle godinu dana gledanja slika i divljenja njihovim podvizima, pala je odluka. Idem i ja.

 

Da budem iskren, moja ljubav za planinarenjem nije baš od juče, što bi se reklo. Imao sam ja u mojim mladjim godinama i te kakvo planinarsko iskustvo. Doduše na kao član nekog društva, nego čisto amaterski. Što sa društvom, što sa roditeljima, što na razne druge načine. Moje najveće planinarsko iskustvo stekao sam na planini Goliji učestvujući, u to vreme, u veoma popularnoj akciji “Mladi istraživači Srbije“ koja je bila organizovana u Ivanjici u trajanju od 20 dana. Za to vreme sam sa ostalim akcijašima prešao Goliju što se kaže, uz duž i popreko.

To je nešto što se ne zaboravlja, naročito jedno prelepo iskustvo. Ekipa od četiri člana (nas dvojica i dve devojke) pod punom planinarskom opremom, imali smo zadatak da se od ušća Golijske reke popnemo uz Goliju sve do njenog izvora. Dva dana hodanja i jedno noćenje u napuštenoj staroj vodenici je nešto izuzetno. Na tome su nam zavideli ostali akcijaši. Bila je to velika privilegija, a i obaveza da se odradi zadatak.

Dakle, stara ljubav prema planini, zaborava nema. Ona se ponovo vratila i probudila u meni novu strast.

Želja mi je da svoju priču podelim sa vama, pogotovo sa novim članovima i sa onima koji imaju nameru da to postanu. Isto tako mislim da bi ovaj članak bio zanimljiv i za starije planinare kao jedno iskustvo koje bi mogli da prenesu prijateljima, komšijama i td.

Dok ovo čitate, smatrajte kao da sam se prvi put susreo sa planinarenjem. Pored ljubavi prema prirodi trebalo bi da imate i jak motiv koji će da vas vodi sve vreme u pohode ka vrhovima planina. Verujte mi na reč, ni jednog trenutka se nećete pokajati. Naprotiv, bićete još jedan od ’’zaluđenih’’ planinarenjem.

Za početak, ono što je neophodno je da se dobro informišete o planinarenju. Ja sam imao moje drugare, iskusne planinare, a vi ako ih nemate u svojoj blizini, probajte sa internetom. Tu možete sve da pronađete. Od pristupanja nekom od mnogobrojnih planinarskih društava u vašem okruženju, do nabavke neophodne planinarske opreme, i svega ostalog u vezi sa osvajanjem vaših budućih vrhova.

Iz mog iskustva mogu da vam kažem, nemojte uzimati sve zdravo za gotovo. Od silnih podataka i informacija možete samo da upadnete u onaj najgori momenat, a to je da odustanete. Ne, nema potrebe. Što kaže naš narod, strpljen spašen. Sa ovim mojim tekstom upravo želim da Vas što više upoznam sa tim početnim problemima planinarenja koji su vrlo bitni. Posle, kada se ’’uhodate’’, sve će Vam biti jasnije.

Napominjem, da je ovde reč o onom ’’lakšem’’, rekreativnom planinarenja. Tu nema previsokih vrhova, ali ni jedna planina nije za potcenjivanje, bez obzira na visinu. Moj do sada najviši vrh je Mali Povlen (1347 m).

Važno je da se dobro kondiciono pripremite pre prvog polaska na planinu. Ja sam nekih par meseci pre prvog planinarenja (Kosmaj) i pređenih 20-tak kilometara, sticao kondiciju tako što sam po mom gradu pravio pešačke ture i svaki dan povećavao kilometražu. Svi imate u svom gradu neke određene delove koje poznajete i otprilike znate dužinu kako ulica tako i kvartova, a još bolje, ako postoji trim staza ili neki veći park sa kružnom stazom.

Ovo je važno iz razloga da znate da izaberete svoj prvi izlet, tj. dužinu maršrute koja se očekuje. Isto tako je važno da znate da hodanje po ravnom nije nikako isto kao i penjanje po planini. Očekuje Vas jedan drugačiji napor, odnosno drugačiji način hodanja koji iziskuje pokretanje drugih mišića na nogama, usled, kako penjanja tako i prilikom silaženja. Sigurno Vas očekuju upale mišića. Zato, dok ste još uvek zagrejani posle završetka planinarenja i dolaska kući, popijte 2 andola, koji će pomoći da se upala ublaži ili predupredi. 

Sada bih se osvrnuo na onaj deo koji je neizostavan, a to je oprema za planinarenje. Opet napominjem, moje iskustvo je takvo, da sam se dobro upoznao i sa tim detaljem pričajući sa iskusnim planinarima.

Cipele!!!

Razni su proizvođači, razni su modeli i sl. Po meni je najbitnije, da planinarske cipele imaju ‘vibram’ đon i da budu komotne. Cipela mora da bude udobna, da nigde ne steže i pored dva para čarapa. Poslušao sam savet mog dobrog druga Dragana, koji je, uzgred, “izgubio“ par noktiju na nožnim prstima. Nemojte da se sada odmah vadite na ovaj podatak. I on je prošao i platio školu neiskustvu, iako mu je supruga jedan od iskusnih planinara (vodič). O žuljevima da i ne govorim. Ja sam srećom poslušao savete i nisam imao većih problema.

Veličina

Obavezno izaberite veće cipele od vašeg standardnog broja. Barem za jedan do dva broja. Računajte da ćete morati uvek da obuvate po dva para čarapa. Čak i u letnjim uslovima. Moje iskustvo je jedan par tanjih čarapa i jedan par debljih. Veličina cipele najviše dolazi do izražaja prilikom silaženja sa planina. Tu dolazi do proklizavanja prstiju koji udaraju u vrh cipele ako su knap. Ako je cipela komotnija nećete imati većih problema. Zato čarape imaju ulogu da ublažavaju taj pritisak prstiju na cipelu. Ja sam dodatno stekao iskustvo hodajući po gradu u cipelama koje sam nabavio za planinarenje. Tako sam tačno imao uvid gde bi mogli biti potencijalni problemi vezani za stopala i prste. Zato sam pre prvog planinarenja dodatno zaštitio prste na nogama i pete sa hanzaplastom na onim mestima gde bi mogli da se naprave žuljevi. Posebno se obraćam onima koji imaju probleme sa prstima na nogama, mislim na tzv. ’’kurje oči’’ i slično. Isto tako sam nabavio u apoteci sredstvo protiv znojenja u prahu. Verujte i ovo je bitan momenat. Manje znojenja i manje proklizavanje noge u cipelama. Naravno vodite računa da se ova sredstva ne koriste često, kako i piše na uputstvu. Kod Gore-Tex obuće takvih problema nema jer obuća diše. Materijal je u potpunosti vodootporan, tako da vlaga izvana ne može ući u unutrašnjost obuće. U isto vreme omogućuje da stopala dišu, jer odvodi višak vlage. Također štiti vaša stopala od vetra i hladnoće.

Najbolje su duboke cipele tz. gojzerice, koje štite skočni zglob. Jedan pogrešan korak ili neki skriveni kamen može izazvati istegnuće ligamenata, što je veoma bolno, a i u takvom stanju morate pešačiti do prevoza. Zato dobro isprobajte cipele pre nego što se odlučite za kupovinu. Ne nasedajte na priču trgovaca. Njihovo je da prodaju, a većina se uopšte ne razume u planinarenje i značaj koji ima kvalitetna i dobra cipela. Na našem tržištu su se već odavno pojavili kineski proizvodjači, čak i pod imenima poznatih brendova. Tu posebno obratite pažnju na veličinu. Ja imam toliko iskustvo sa njima da bi mogao samo o tome da pišem. S obzirom na moj gabarit uvek imam problem i oko obuće i oko odeće. Sve što je kinesko je čak za dva broja manje od naših brojeva. Već nekoliko puta sam ’’prevaren’’ kupujući patike ne obraćajući pažnju na taj problem. Kalupi su im i za ’’EU’’ ispod standarda.

Isto tako važno, po meni je, da ni cena nije garant one stare priče da je skupo i kvalitetno. Pogotovo kod nas u Srbiji, gde još uvek vlada ’’buvljačka politika’’ uvoza raznorazne ’’sumnjive robe’’. Mi u unutrašnjosti smo naročito pogodjeni jer je snabdevenost prodavnica sportske opreme lošija sa opremom za planinarenje. U Beogradu ima par dobrih prodavnica u kojima se može naći dobra i kvalitetna planinarska oprema. O tim prodavnicama ne bih govorio zbog reklame, a vi se sami informišete preko interneta ili na neki drugi način.

Podvlačim još jednom. CIPELE su vam najbitnije. Noge su vaše i one treba da vas odvedu do vrha i da se vratite, što kažu, sa što manje problema. Jer ako zanemarimo umor i upalu mišića, verujte, sve je to ništa u odnosu na to kada skinete cipele i konstatujete da su vam stopala nepovredjena. Žuljevi i natekla stopala znaju biti veoma neugodni i bolni.

Drugi važan deo opreme je odeća.

Ovo je moje iskustvo koje sam stekao pored svih priča, saveta i čitanja. Danas postoji toliko prozvodjača delova odeće da jednostavno čovek nije u stanju da sve to pokupuje. To iziskuje poveće finansijske troškove. Najbolje vreme za početnike u planinarenju, je kasno proleće ili početak leta, kada su povoljne vremenske prilike. To je period kada ne morate mnogo da ulažete u planinarsku opremu. Tako da pored dobrih cipela, koje vam zaista preporučujem kao jedan veći izdatak, sve ostalo već imate u svom ormaru.

Pantalone

Nemojte samo farmerice, ako boga znate, a ni trenerka nije baš zgodna. Pogotovo pamučne koje su dušu dale za trnje i ostalo nisko rastinje. Uzmite neke lagane pantalone koje imaju na krajevima nogavica učkur jer će to dobro doći da pritegnete oko cipela. Time ćete se zaštiti od mogućih komplikacija vezanih za raznorazne bube i ostala “čuda“ prirode, kao što je visoka trava i krpelji.

One moraju da budu i komotne i praktične. Nema potrebe za nekim modiranjem. Imate dosta dobrih i jeftinih pantalona kod istih tih Kineza ili na ’’buvljaku’’. Neki moji drugari praktikuju leti da idu u bermudama, ali ja bih vam ipak savetovao da idete u dugim pantalonama upravo iz gore navedenih razloga, krpelja, komaraca i sl. Dobre su one pantalone sa puno džepova tako da imate mogućnost da u njih stavite neke od priručnih stvari, kao što su nožić, maramice, pa čak i flašicu vode koja će vam uvek biti pri ruci. O tome ćemo nešto kasnije.

Za zimske uslove, ja koristim te iste pantalone kao i leti, s tim što tada oblačim termo aktivan donji veš. Po meni je to sasvim dovoljno, jer kad hodate onda ste zagrejani i neće vam hladnoća predstavljati problem.

Dobar izbor gornjeg dela garderobe je veoma važan zbog znojenja. Ja sam iskusio prva planinarenja upravo leti, kada do izražaja dolazi povećana koncetracija vlage u šumama i kada zbog napora dolazi do pojačanog znojenja. Sam osećaj je vrlo neprijatan (mokre majice) kada pravite pauze zbog odmora odnosno užine. Ja sam u početku nosio uvek rezervne majice (pamučne) koje opet skupljaju znoj. Zato bi bilo dobro da odaberete neke koje su pravljene od takvih materijala koje ne upijaju. Sada na tržištu postoje takve majice (kratkog i dugog rukava) tzv. aktivne, koje su napravljene da izuzetno dobro “odvode“ znoj sa vašeg tela i bukvalno se suši na vama, pogotovo ako je toplo i sunčano vreme. One isto tako dobro dodju i u zimskim uslovima ispod jakni te ne stvaraju neprijatan osećaj hladnoće usled znojenja. Za zimu koristim: gornji deo aktivnog veša (majica dugi rukav), preko ide malo deblji duks (tzv. Polar), pa opet jedan normalan deblji duks. Na kraju je dovoljna tanka jakna koju možete da skinete kada se zagrejete nakon početnog uspona. Postoje razne zimske jakne, planinarske i skijaške, ali za planinarenje skijaške nisu pogodne. Jakna je najbitnija u onim momentima kada pravite pauzu i nju oblačite da se zaštitite od eventualnog vetra i hladnoće koja se manifestuje kad ste oznojeni, a niste u mogućnosti da se presvučete. Imao sam prilike gledati ljude koji su onako oznojeni stajali i bukvalno se smrzavali jer nisu imali adekvatnu jaknu koja bi ih štitila od spoljnih uticaja. Svaka jakna otporna na kišu i vetar je sasvim dovoljna za planinarske pohode.

Ja za sada koristim u zimskim ili malo hladnijim vremenima (zavisno od očekivane prognoze vremena, tj. temperature) jakne tipa ’’šuškavac’’, sa ili bez postave. Nedostatak prave planinarske jakne, može se nadomestiti višeslojnom odećom, koja se po potrebi skida ili oblači ispod jakne koju imate. Na tržištu postoje prave planinarske jakne, ali o tom potom. I vi ćete kad budete u prilici (najviše finansijskoj) svoju garderobu dopunjavati prema potrebi.

Ostali delovi garderobe koji ne iziskuju veća ulaganja su i kape, kačketi, šalovi, rukavice, koje možete lako nabaviti. Leti su poželjni kačketi, šeširi koji će da vas štite od sunca. Zimi vunene kape i šalovi zajedno sa rukavicama su neizostavni deo opreme ma gde da se nalazite, a kamoli na planini.

Oprema.

Ranac je glavni deo opreme što se “tehničkog“ dela tiče. Tu isto ima improvizacije koje sam imao prilike videti kod mnogih planinara, pa čak i sa većim stažom od mene. Ja sam nabavku ranca shvatio malo ozbiljnije. U prodavnici lovačke opreme sam našao solidan ranac koji je bio na sniženju. Veličina rančeva se meri u litrama, tj. njihovom zapreminom. Za sve vas je preporuka ranac od 20 do 35 litara, za jednodnevne izlete. Sasvim je dovoljan da možete u njega da stavite nešto hrane, vode i odeće za presvlačenje. To može da bude sendvič (zavisno od vaših potreba) i voda, nikad manje od 1,5 litra. Leti i više, čak i do 3 litra. Svu vodu možete staviti u plastične flaše (1/2, 0.75 ili 1 litar) zavisno od veličine ranca. Zbog moje visine ja sam se odlučio za malo veći ranac od 50 litara. Često se dešava da na planinama postoje izvori, ali tu treba biti oprezan u koliko imate problema sa svojim stomakom. Oni koji ne žele da rizikuje probavne smetnje na planinarenju neka ponosu dovoljnu količinu flaširane vode. A ako neko nema problema, onda obavezno da se konsultuje sa svojim vodičem, pre polaska na planinarenje, da li na putu postoje izvori vode i da li se ona može koristiti za piće. Time je onda rešio problem nošenja vode. Isto tako poželjno je, opet moje iskustvo, imati u rancu i par banana. Ona se zaista pokazala kao veoma dobar dodatak za dopunu energije. Sad tu opet postoje one male finese, tipa šumeće tablete sa raznoraznim vitaminima, mineralima i td. Sve opet zavisno od dužine vašeg izleta, možete poneti neko sušeno voće (suve smokve i kajsije), bademi, crna čokolada, bonžita… To je sasvim dovoljno da nadoknadi utrošenu energiju.

O svemu ovome ćete vremenom sticati saznanja i praksu. Svaki pojedinac će vrlo brzo uvideti šta njegovom organizmu najviše odgovara. Za početak, ponavljam, što manje tereta to lakše penjanje. Na vodi nemojte štedeti. Isto tako nemojte vodu piti svaki čas. Pijte je onako kao što sam ja gledao i ’učio’ od tenisera. U početku pomalo, jer nikad ne znate koliko će da traje pešačenje, pogotovo planinari početnici. Previše pijenje vode nije dobro za vaš organizam. Pravilo je da ukoliko idete na teži uspon, prethodni dan popijete bar 2 litre vode, da bi se ćelije dobro hidrirale, što će vam olakšati uspon i sprečiti grčeve u mišićima.

Ovde bi se osvrnuo i na ishranu. Uvek pojedite nešto pre samog polaska. Nikako, ali nikako nemojte da jedete pred sam uspon. Uvek imate vremena da nešto pojedete kod kuće, ili u prevozu. Dovoljno je vremena izmedju polaska i putovanja do odredišta i samog početka uspona da želudac svari unetu hranu. Baš kao i sportisti. Par sati pre napora nešto pojesti, ali nikako neku težu vrstu hrane. Bio sam svedok kod nekih planinara, pa i lično iskusio, kako je pogubno jesti pred početak planinarenja. Ljudi se jednostavno brzo umore, bude im muka, i to onda celu grupu dovodi u situaciju da se kasni i da se neplanirano gubi vreme, a i ostali planinari se neplanirano ’’hlade’’. Još jedna od stvari da imate na umu. Uobičajeno je da se po završetku planinarenja svrati u neki restoran. To ćete znati pre polaska pa zato možete da ukalkulišete potrebnu količinu hrane za poneti. Restoran je takodje dobra prilika da se tu presvučete. Verujte mi na reč, to je zaista bitno kada skinete mokru garderobu i navučete suvu i čistu. Ugodjaj posle završenog planinarenja je potpun. Videćete to i sami. Ja praktikujem uvek da ponesem jednu do dve majice, eventualno tanji duks i uvek donji deo trenerke, što se kaže za ne daj bože.

 Pod ostalom opremom su sada na redu kamašne. Ja sam ih nabavio skoro odmah na početku, ali ih nisam koristio sve do kasne jeseni i zime. Taj deo opreme se pokazao kao dobar zbog blatnjavih staza, a naročito onih staza pod snegom. One štite gornje delove cipela i donje delove pantalona tako da bez problema možete da gazite po svim terenima i ne razmišljate da li ćete se ukaljati. One se jednostavno stavljaju i skidaju i jednostavno se peru i održavaju. Leti su i zaštita od ujeda zmija.

Planinarske štapove sam isto tako nabavio, ali i njih nisam koristio sve do zimskog perioda. Dobro dodju za terene koji su neravni i pod snegom i sa njima imate jedan dodatni oslonac koji pomaže da se podupirete i time izbegnete proklizavanja i padove. Štapovi se naročito preporičuju kod strmih spustova jer se na njih prenosi oko 30 posto naše težine i za to toliko su naši zglobovi manje opterećeni. Dužina štapova trebalo bi da bude u visini lakta, a prilagođava se tako što se pri usponu skraćuju, a pri spustu produžavaju. Štapove ne morate imati po svaku cenu, jer u planini uvek možete naći neku granu koja može poslužiti umesto njih.

Ponavljam, nismo svi u mogućnosti da imamo svu potrebnu opremu.

Najbitinije su ipak dobre cipele, a sve ostalo je čista improvizacija, koju vremenom upotpunjavate shodno vašem iskustvu, i naravno uz savete iskusnijih planinara.

Ni moje iskustvo sa preko deset ispenjanih vrhova i preko 200 km staza ne garantuje da ćete i vi tako da radite. Po meni je moj najveći uspeh taj, što sam prve planinske vrhove prošao sa jedva par žuljeva i nešto malo upale mišića. Zato želim da i vama to prenesem, jer sa takvim pozitivnim iskustvom postaćete jedan veliki zaljubljenik, kako planina, tako i prirode uopšte. Posle mog prijatelja Dragana, sada evo mene, i vi ćete se “zaraziti“ i postaćete “zavisnik“ lepote naših planina, a ko zna, možda i dalje van granica naše lepe Srbije. Sve je opet individualno, jer ja sam isto kao i Dragan pobornik teorije, prvo naše planine, pa onda možda nešto “vani“.

Što se tiče samih izleta, oni se uglavnom organizuju vikendom, tačnije subotom ili nedeljom. Sve je prilagodjeno najviše zaposlenim osobama. Vi tako možete da isplanirate svoj vikend. Još jedna bitna stvar je da kad se učlanite u jedno planinarsko društvo sa plaćenom članarinom za kalendarsku godinu, vi možete da idete na neki izlet i sa članovima drugih planinarskih društava. Uglavnom sva društva imaju na internetu svoje sajtove i tu možete da se informišete o akcijama, kako svog društva, tako i ostalih za celu godinu unapred.

Na kraju bi da se osvrnem i na temu ekologije. Imao sam prilike da se nagledam svega i svačega po našim planinama što se tiče ekologije. Zaista je negde takvo stanje da se prosto čovek zapita gde nas ovo sve vodi. Toliko smo videli improvizovanih deponija smeća, pogotovo u nekim selima, gde očito nema organizovanog odvoženja smeća i to je prava tragedija. Nije ni čudo da su nam izvori nekada čiste pijaće vode pod velikim znakom pitanja. Potoci služe kao jedna velika deponija odakle kreće svo zlo što nosi zagadjenje prirode. A ima bogami i medju nama samim nekih koji se ne libe da svoje ostatke od hrane i plastične kese i flaše ostavljaju iza sebe.

Na Bukulji (Arandjelovac) sam video lep primer zaštite prirode. Na pojedinim mestima su postavljene plastične kante za odlaganje smeća, tako da je planina potpuno čista.

Dragi moji budući planinari, a i vi stariji. Nemojte da vam bude teško da sve što ste poneli od kesa, papira i ostalog stavite u ranac, a kad dodjete svojim kućama to ubacite u kontejner.

Nije nešto veliko, ali od nas planinara sasvim dovoljno za očuvanje naše lepe prirode. Imali smo prilike da vidimo na Fruškoj Gori, kako su neka društva organizovali posebne izlete (akcije) skupljanja otpada. Za svaku pohvalu. A opet pitanje odakle ono (smeće) tu?!

Sa nadom da ćete od mog izlaganja tj. pisanja nešto da primenite, ja vas sve pozdravljam i želim vam što više ispenjanih vrhova i što da ne, možda se negde sretnemo i podelimo nova iskustva.

Sve vas pozdravlja planinar PK “Železničara“ Beograd,

Nikola Bjelobaba