Kako se bori srpska vojska

Govor srpskoj vojsci i rezervnom bataljonu poručnika Tasića iz predstave Sveti Georgije ubiva aždahu. Kako treba da se bori srpski vojnik u borbi protiv neprijatelja

U očekivanju austrougarske kaznene ofanzive, na jednom od privremenih cerskih položaja poručnik Tasić govori ukipljenim vojnicima. Gazi pred četom, u kojoj su i Đorđe, bivši džandar, sad u činčiću podnarednika, Reci Vojo i tri grlata mladića – Mikan, Baća i Dane. Poručnik Tasić je bolesno mršav čovek, sivog lica i povijenih ramena. Jedino ga glas služi kao nekad – uskipteo od mržnje, besa i ljubavi. Koracima odmerava reči.

Govor srpskoj vojsci pred nalet Austrougara i čelično kupanje

Srpska vojska u pokretu

PORUČNIK TASIĆ Zatim, kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok mrdaš, dok te ima – napadaj! Kad te smrt no pogode, gledaj da im padneš nasred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju – da im mrtav smetaš! Zatim, podoficira koji vikne: »Juriš, braćo!« odmah ću ubiti. Viče se samo: »Za mnom, braćo! Za mnom, braćo!« Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam – i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira. Zatim, čast mi je obavestiti vas, bićemo na položaju koji će sačekati glavni neprijateljski udar. Do tog položaja, odavde, sa padina Cera, ima ravno 28 kilometara. Te kilometre ćemo, kad zatreba… podnaredniče?

ĐORĐE Gospodine poručniče…

PORUČNIK TASIĆ Šta čemo raditi s tih 28 kilometara kad viknem: »Za mnom, braćo!«

ĐORĐE Gospodine poručniče, te kilometre ćemo pretrčati!

PORUČNIK TASIĆ Nećemo pretrčati. U žandarmeriji se trći, u vojsci leti! Preletećemo ih! Mi pripadamo bataljonima »strategijske rezerve«, što znači letećim bataljonima. Bićemo tamo gde je najteže. Zatim, ako ste ikad čuli za reč »povlačenje«, od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad! Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je iznad svake druge komande, i ona naređuje samo: ni korak nazad!… Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja, i to će mu biti poslednje što je ugledao. Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi – to da vam uvek bude na pameti; pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da pa pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi. U ovom ratu branimo otadžbinu – zemlju otaca naših, i borimo se za sinovinu – zemlju sinova naših. Između otadžbine i sinovine nas nema! Je l’ jasno?

VOJNICI Jasno, gospodine poručniče!!!

PORUČNIK TASIĆ Kad pitam: Je l’ jasno? – hoću da čujem da je jasno! Je l’ jasno!

VOJNICI Jasno, gospodine poručnice! (Poručnik uperi prst u daljinu, kao da će nešto dodirnuti.)

PORUČNIK TASIĆ o našoj vojsci austrougarske novine pišu, na prvim stranama, da smo dronjavi »opančarski bataljoni«. Ismejavaju nas, rugaju se sirotinji, jer smo vekovima po rovovima, u blatu do guše, na njihovim graničnim položajima, kao psi čuvari; dok se Evropa gradila, zidala, bogatila, dok je Evropa igrala, pevala, krala, dok je Evropa pljačkala, otimala i uništavala male i sirote narode kao što je i naš! Srbija danas ima 4 miliona duša, Crna Gora 280 hiljada, a AustroUgarska – 55 miliona! Oskar fon Poćorek sedi u Tuzli, pije konjak i sere kako će rat trajati dve nedelje. Rešili su, veli, da nas pregaze, pobiju i mrtve, na poslužavniku, odnesu u Beč 18. avgusta, na rođendan cara Franje Josifa. Mi smo, po Oskarovom planu, jedan od darova glavatom Josifu, koji će se obradovati mrtvom poklonu. Glavati Josif ima sve lovačke trofeje izuzev nas. Iznad kamina mu jedino nedostaju glave »opančarskih bataljona«!

Godinama prete, godinama vrište kako »Srbija mora doživeti čelično kupanje«. Ja nikad ništa smrdljivije i poganije nisam čuo od pretnje da jedan narod bude okupan čelikom! Zato vam sad ponavljam: drugi oficiri će poštovati međunarodni dogovor o ratnim zarobljenicima, ja zarobljenika neću imati! Svi moji zarobljenici biće pobijeni »pri pokušaju bekstva«! Ko mi na decu krene, neće uspeti da digne ruke, da se preda, dobiće metak posred čela! Tu! (Poručnik zastaje, hvata šakama stornak, kao da ga je tane pogodilo. Nekoliko trenutaka stoji u grču, stisnutih vilica.)

Izvor: Sveti Georgije ubiva aždahu – Dušan Kovačević