Život Svetog Save – Sveti Sava žitije

 

SVETI SAVA – ŽIVOT SVETOG SAVE

Odlomak iz knjige Život Svetog Save koju je napisao vladika Nikolaj Velimirović o tome kako je princ Rastko pobegao na Atos da postane monah a kasnije i Sveti Sava

 

Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić,  1174. – 1236.) je bio raški plemić iz vladarske obitelji Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski arhiepiskop. Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao svog osnivača.

Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i brat kraljeva Vukana i Stefana. Uz podršku vaseljenskog patrijarha je proglasio samostalnost raške crkve od Ohridske arhiepiskopije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Od rimskog Pape je isposlovao kraljevsku krunu i suverenitet za tadašnju Srbiju. Nakon krunisanja brata Stefana 1221. godine, radio je na jačanju crkvene organizacije, pokrštavanju „neznabožaca“ i „jeretika“ i iskorenjivanju raških bogumila.

Napisao je ili priredio nekoliko dela poglavito namenjenih organizaciji crkve. Najznačajnija su: Zakonopravilo, Hilandarski tipik, Studenički tipik i Žitije svetog Simeona. Na Svetoj Gori je, zajedno sa ocem Nemanjom, obnovio manastir Hilandar, a uz njegovo ime pominje se i osnivanje manastira Žiča u Srbiji.

Dan svetog Save, Savindan, obeležava se 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru, kao crkveni praznik, i kao „školska slava“ u Srbiji i Republici Srpskoj. Zbog jakog Savinog kulta, srpsko pravoslavlje se nekad naziva i svetosavlje.

Wikipedia

 

Nemanja

Otac junaka ove priče zvao se Nemanja. Iako je ovo ime biblijsko, ono nikada pre nije upotrebljavano među hrišćanskim Srbima, svakako ne među uglednijim, prinčevima, županima i vojvodama. Svi su oni obično imali nacionalna imena kao: Mutimir, Vlastimir, Časlav, Bodin, Dragomir, Zavida, Tihomir i tako dalje, dakle stara slovenska imena, ali ipak sa čistim i lepim značenjem.

Ovo ime je simbol čitave Nemanjine naporne vladavine, kao ujedinitelja nacije i graditelja nacionalne države. Kad je njegov biblijski imenjak Nemija, po dozvoli persijskog cara Artakserksa, obnavljao razorene zidove Jerusalima, naredio je majstorima da „jednom rukom rade, a u drugoj da drže mač“, radi odbrane od neprijatelja koji su ih uznemiravali (Nemija, 4, 17-18). Tako je i Nemanja morao da gradi i da brani u isto vreme, sve do kraja svoje vladavine.

Po svedočanstvu hroničara, Nemanja je rođen 1113. a umro 1199. godine. Dakle, njegov život je ispunio skoro ceo jedan vek. Skoro polovinu toga svoga života on je proveo boreći se za jedinstvo svog naroda i za njegovu državu. Rođen je u Ribnici, blizu Duklje i bio je prvo kršten u rimokatoličkoj crkvi u mestu svoga rođenja, ali je kasnije ponovo kršten u pravoslavnom hramu Svetih apostola u Rasu. Njegov otac zvao se Zavida i bio je jedan od provincijskih srpskih prinčeva sa sedištem u Duklji, sadašnjoj Podgorici u Crnoj Gori. Nije nam poznat Zavidin rodoslov niti njegova veza sa velikim srpskim prinčevima: Desom, Urošem, Vukanom i Bodinom. Njegovo ime je sačuvano u istoriji samo kroz ugled sina mu Nemanje.

Posle Zavidine smrti Nemanja je očevim testamentom nasledio najistočniju četvrt srpske kneževine, od Rasa do Niša. Ostala tri dela su nasledila njegova braća: Tihomir, Miroslav i Stacimir. Sva četiri brata su bila nezadovoljna svojim nasledstvom. Ostala trojica bila su sebična. Smatrali su da su dobili i suviše male teritorije, i svaki je želeo da se proširi na račun drugoga brata. Dalekovidog Nemanju je, opet, brinula pocepanost srpskih teritorija. On je sanjao samo o srpskom narodu kao celini i o državi u kojoj bi svi Srbi bili ujedinjeni. Tada je bilo nekoliko srpskih kneževina, čiji se broj uvećavao podelom Zavidine države. I tako stvari odoše sa rđavog na gore. Svakoj od ovih nezavisnih, malih državica pretila je opasnost da postane plenom jačih suseda. Nemanja je želeo da to zaustavi.

Radi ostvarenja ovog ideala, ujedinjenja svih Srba u jednu državu, sposobnu da brani i omogući kulturni razvoj, Nemanja je imao da se uhvati u koštac i sa unutarnjim i sa spoljnim neprijateljima. Njegova unutarnja borba bila je uperena protiv nerazumevanja i uskogrudosti svoje braće i rodbine, a spoljna skoro sa svim susedima, velikim i malim. Sa oba ova neprijatelja svoga ideala Nemanja se borio sa promenljivom srećom. Jednom je bio pobeđen od svoje braće i kao Josif bačen u duboku jamu. Iz te jame ga je spasao na čudesam način Sveti Đorđe, i on je nastavio borbu. U sledećem uspešnom sukobu, on je primorao dvojicu svoje braće da se predaju i zakunu na poslušnost, dok je najstariji Tihomir nestao u tom sukobu. Tako je četvorna vlast iščezla. Nemanja je postao jedini vladar i naslednik Zavidove države. Miroslav i Stacimir su mu ostali verni do kraja života. Tada se Nemanja okrenu protiv spoljnih neprijatelja, opet sa promenljivom srećom. Borio se protuvu Vizantije, Mađarske, Dubrovnika, Bugarske i krstaša. Mi nećemo zalaziti u detalje svih tih borbi, ali možemo reći da je on na kraju uspeo da stvori srpsku državu od Jadrana do Sofije i Pernika.

Nemanja je bio ratnik prve klase. I kao mnoge velike vojskovođe, bio je veoma religiozan. Kad god bi između ratova imao odmora zidao je crkve. Neke od njih su prava remek dela. Kraljica njegovih zadužbina je Studenica. Ostale su: Đurđevi Stubovi na reci Limu, Arhanđel Mihailo u Skoplju, Sveti Pantelejmon u Nišu, Sveta Bogorodica i Sveti Nikola u Kosanici. Sve su to bile njegove zadužbine. Pored toga po svojoj hrišćanskoj širokogrudosti, on je slao bogate poklone crkvama: Svete Bogorodice Evergetske u Carigradu, Svetog Dimitrija u Solunu, Svetog Petra i Pavla u Rimu, Svetoga Nikole u Bariju, Svetoga Jovana na Jordanu, Svetoga Teodosija u Palestini; Svetog Groba Gospodnjeg i drugim. A njegova darežljivost prema sirotinji i beznadežnima bila je dobro poznata i na Istoku i na Zapadu. Moćni ratnik svoje zemlje i milosrdni Božji čovek, takav beše Nemanja.

Kakve je utiske ostavio Nemanja na svoje savremenike? On je bio vrlo mudar čovek. Kada ga je vizantijski car Manojlo po prvi put sreo u Nišu, „bio je iznenađen mudrošću mladog čoveka“. Dva ugledna istoričara su opisala Nemanju kao zatočenika u Carigradu. Evstatije je hvalio Manojlovu hrabrost „koji je uspeo da pokori ovaj veliki narod (Srbe) i njihovog proslavljenog vođu (Nemanju)“. Onda produžuje: „Ja sam posmatrao Nemanju sa divljenjem. On je rastom veći nego što mu je priroda darivala, vrlo visok i lep čovek“. I Manas, drugi istoričar, isto tako opisuje Nemanju kao silnog čoveka: „Varvarin, širokih ramena i lepog izgleda, on je ukrasio carev trijumf, ma da dočekan od žitalja Carigrada sa porugama“.

Sa gornjim opisom se podudaraju i Nemanjini portreti na freskama po manastirima Srbije, Svete Gore i Bugarske. Nažalost, nigde nemamo sačuvan njegov portret kao velikog župana, već samo kao starog osamdesetogodišnjeg monaha. Čak i na ovim freskama, on je predstavljen kao čovek klasičnih crta, dostojanstva i snage.

Princ Rastko

Srpski narod je veoma naklonjen deci. Imati više dece Srbi smatraju velikim porodičnim blagoslovom.

Nemanja i njegova supruga Ana imali su dva sina i nekoliko kćeri. Onda su prestali da dobijaju decu dugo vremena, iako su želeli da ih još imaju. Počeli su da se usrdno mole Bogu da ih obraduje i trećim sinom, „koji će biti razonoda našoj duši, naslednik naše vladavine i potpora našoj starosti“. Svoje molitve potkrepili su zavetom da će, ako im Bog ispuni želju, posle toga nastaviti svoj život kao brat i sestra, a ne više kao muž i žena. I Gospod Bog, po veličini svoje dobrote, podari im muško čedo. Ono je zaista bilo čudo od deteta, lepo i bistro. Na krštenju mu dadoše ime Rastislav, skraćeno Rastko. Što je Rastko više rastao sve je više bio voljen ne samo od svojih postarijih roditelja, već od sve uže rodbine i cele države. Srećni roditelji gledali su dete sa nežnom ljubavlju i svetačkim poštovanjem, kao da ga nisu oni rodili, već kao da je poslato sa neba. Posetioci i mnogi drugi govorili su o njemu: „Ovo će dete biti novi znak svetu“. Kao dečak, Rastko je bio vaspitavan od najboljih učitelja, koje su ljubimcu mogli da pronađu njegovi dragi roditelji. I u učenju i u vladanju on je bio ponos i radost svojih nastavnika. Kada je napunio petnaestu godinu, Nemanja mu dade jednu pokrajinu, da bi stekao iskustvo u upravljanju i administraciji. Mladom princu dodeli otac nekoliko iskusnih državnika i oficira, da ga upućuju u prinčevskim dužnostima i vojnim veštinama. Isto tako mu je dodelio nekoliko plemićkih sinova da mu prave društvo u sportu i razonodi.

Rastko je revnosno i pažljivo pratio uputstva svojih starijih. Nije izbegavao ni poneke od pristojnih razonoda sa svojim mlađim drugovima. Činio je to uvek umereno, nikad preterano. Naučio je da ceni vrednost odmora i sporta. Uvek ljubazan, otvoren i živahan, on je sa drugovima išao na javne igre, bezazlene predstave, lov i naročito na vojne vežbe. Međutim nikad nije učestvovao u prekomernim zadovoljstvima, večernjim gozbama ili u neumerenosti u jelu i piću. Rečeno je za njega da se nikad nije smejao, ali je uvek bio nasmejan. Svojom uzdržljivošću često bi posramio svoje neobuzdane drugove. On ih nije ukorevao rečima ili ljutitim pogledom; njegov lični životni primer bio je dovoljan prekor za njih. Umesto da troši vreme za sujetne razgovore, on je čitao ozbiljne spise sa pergamenata, koje mu je otac nabavljao, naročito one o religiji i istoriji. Redovno je prisustvovao bogosluženjima u crkvi, molio se, postio i davao milostinju sirotinji. Svi su se divili njegovoj čednosti. Bio je omiljen zbog neobične plemenitosti. Bogate poklone koje je primao od roditelja i naroda brzo bi delio svojim službenicima, učiteljima i drugovima, ne zadržavajući ništa za sebe.

Čak i u svojoj ranoj mladosti Rastko je voleo da duboko i dugo razmišlja o veri, što je neobično za mlade osobe. Ovo ne znači da on nije voleo da radi. Naprotiv, bio je veoma vredan i izvršavao je svoje dužnosti najsavesnije. Ali, posle rada, u slobodnim časovima, najradije je voleo da razmišlja o velikim tajnama čovekova bitisanja i sudbine. Veliki kineski mislilac rekao je: „Lako je raditi, teško je misliti“. Prema tome, ima mnogo više radnika nego mislilaca među sinovima čovečijim. Srpski princ je uvek bio spreman za rad i naklonjen razmišljanju. Ove dve urođene osobine stvorile su najmudrije i najjače ličnosti u istoriji.

Takav je bio kraljević Rastko, sin Nemanjin, nežna grana velikog hrasta.

Osujećena ženidba

Što se više ide sa Zapada na Istok, sve se više nailazi na običaj ranih ženidbi. Srpski roditelji su nastojali da im se sinovi žene čim navrše godine, koje pravoslavna crkva propisuje. Sentimentalni razlog za ovo je, što roditelji žele da što pre dočekaju unučad; moralni razlog, da sačuvaju decu od iskvarenosti i, najzad, praktični, da dobiju što pre pomoć u poljskim radovima i zanatima, dva glavna zanimanja Srba od pamtiveka. Pravoslavna crkva, čak i u naše vreme dozvoljava ženidbu od sedamnaest godina.

Naročiti razlog Nemanje i Ane da vide Rastka oženjenog još u sedamnaestoj godini bio je taj, što su oni bili u već poodmaklim godinama.

Posle dve godine oni ga pozvaše da dođe u prestonicu. Prestonica Velikog župana bila je u Rasu, gradu u uzanoj, ali plodnoj dolini, okruženoj padinama, blizu stare crkve Svetih Apostola, u kojoj je Nemanja bio kršten po pravoslavnom obredu.

Daleko od carskog luksuza kasnijeg modernog doba, balkanski kraljevi i vladari u Nemanjino doba, živeli su skromnim životom. Slično je bilo čak i na dvoru veoma civilizovane Vizantije. Prema istorijskim podacima i pesmama, veliki župan Nemanja bio je veoma bogat vladar. Posedovao je „sedam kula srebra i dukata“. Pa ipak, kao hrišćanin i ratnik on je voleo skroman život. Njegova rezidencija je bila veliki četvorougaoni prostor, ograđen zidom sa osmatračnicama na svakom uglu, radi bezbednosti. U sredini toga dvorišta bila je njegova dvospratna kuća sa podrumom. Podrum je služio za držanje vina, voća u druge hrane. Led je pravljen za vreme zime u specijalnim bazenima. Prvi sprat je bio sazidan od kamena. Veliko ognjište je služilo kao kuhinja. Trpezarija je bila ukrašena plafonom u duborezu. Po udubljenjima i uglovima bilo je smešteno posuđe, tanjiri, zlatom izvezene drvene kašike, čaše za vino od keramike, volovskih rogova ili od kovanog zlata i drugih predmeta. Oko sinije, niskog stola za ručavanje, ljudi su sedeli na niskim drvenim tronožnim stolicama. Gornji sprat je bio od drveta, malterisan iznutra. Savijene slamarice, jastuci i vuneni pokrivači – ćilimi držani su preko dana u brojnim udubljenjima u zidu. Spavalo se na drvenom patosu. Bilo je i drugih odeljenja manjih i većih, sa ofarbanim ormarima za odelo i oružje. O čivilucima su visili štitovi, opreme i lukovi, nadžaci, oklopi i drugo oružje, koje je prekrivalo zidove. Tu je bila i mala kućna kapela, ukrašena skupocenim ikonama i svećnjacima. Ispod ikone svetog prvomučenika Stefana danonoćno je gorelo kandilo. To je bila Krsna slava Nemanjinog doma. Postojala su i posebna odeljenja za blisku rodbinu i prijatelje.

U dvorištu, pored glavne kuće, nalazila se i jedna velika jednospratna zgrada za državnu Skupštinu, druga za strane posetioce i treća za službenike, sekretare, tumače, kurire, gardu i poslugu. Spolja, oko zidova, bio je jedan prostorni pojas, zaštićen još jednim zidom i utvrđenjima. Tamo su bile zgrade za vojsku, sokole, nosače štitova, pazitelje pasa i konja i tako dalje. Izvan ovih zidova bilo je i drugih zgrada, baraka i šatora za smeštaj i ishranu posetioca i siromašnih.

Praćen svojim plemićima Rastko je doputovao u očev dom, u kome se rodio. Poljubi ruke svojim roditeljima, a oni njega toplo izgrliše i izljubiše. Majka je plakala od radosti, a otac je s ponosom posmatrao svoga mezimca, čiji stas sada beše kao njegov. Tu, pred njima, stajaše opet on, njima najdraži, najvoljeniji i najomiljeniji! Svojim iskusnim i pronicljivim pogledom Nemanja je dugo merio Rastka, visokog i tankovijastog mladića, sa kestenjastom kosom i plavim očima, prijatnog, živahnog, uspravnog, sasvim odraslog ratnika. Zaista, izvanredan mladić, sazreo za ženidbu, mišljaše otac.

I otpoče slavlje koje je trajalo danima i nedeljama. Mali župani, kneževi, vojvode, zastavnici, časnici, vojnici i obične mase naroda prekrilile su grad Ras i dvor Velikog župana, željni da vide i pozdrave Rastka Nemanjića, najpopularnijeg i najomiljenijeg od svih velikaša.

Po običaju, majka je prva pomenula Rastku o njegovoj ženidbi. Zatim bliska rodbina i na kraju otac. Rastko je slušao učtivo, iskreno se smešio, dajući neodređen odgovor, pazeći da ne uvredi svoje stare roditelje. U među vremenu oni su posmatrali njegovo držanje i primetili da je on, s vremena na vreme, otsutan mislima i da o nečemu duboko razmišlja. Uočili su da uveče napušta gozbe veoma rano. Zaticali su ga noću u kućnoj kapeli kako se, na kolenima, moli i duboko uzdiše. Među ostalim posetiocima tada se nalazila u Rasu i grupa crnorizaca, monaha iz Svete Gore. Svi su oni bili Srbi, osim jednog Rusa. I ovog puta došli su da ponude svoje molitve i da traže prilog za manastir. I njima je daržljivost Velikog župana bila dobro poznata. Nije im ovo bila prva poseta Rasu. Nemanja ih je voleo zbog pobožne mudrosti i što su služili na slovenskom jeziku. Bili su mu potrebni monasi za manastire, pa je verovatno predlagao i njima da pronađu mlade i pobožne kandidate i povedu sobom, da ih obuče i vrate u otadžbinu.

Rastko je satima i satima razgovarao sa ovim monasima. Sa znatiželjom je pitao i slušao. Vođa puta bio je najstariji monah među njima, Rus. On je govorio Rastku o prolaznosti ovoga života i o Svetoj Gori, kao pragu carstva Božijeg i najidealnijem utočištu od sujete. Rastko je gutao svaku reč.

Saznavši, preko rođaka, za ove razgovore, roditelji se zabrinuše. Ipak su živeli u nadi. Govorili su Rastku mnogo ozbiljnije naglašavajući važnost porodičnog života kako radi njegove lične sreće, tako i radi dobra države. Predložili su mu imena najboljih devojaka, od kojih su neke bile kćeri srpskih plemića, a neke strane princeze. Svaki carski ili kraljevski dvor na Balkanu ili susedstvu bio bi srećan da da kćer za Rastka i da se time orodi sa Velikim županom, koji je tada bio vrlo bogat i moćan među vladarima u ovom delu sveta. Za sreću ili nesreću, svi Nemanjići, osim Nemanje, počevši od Vukana i Stefana, Nemanjinih sinova, pa do poslednjeg u dinastiji, cara Uroša, sina Dušanovog, bili su ženjeni strankinjama.

Rastko je bio veoma dirnut ubeđivanjem roditelja i sa najvećim poštovanjem izljubi im ruke i rukave, uzdržavajući se da kaže ni da ni ne. Ali njihova osetljiva srca naslućivala su negativan odgovor. Međutim, nada im ožive kada Rastko jednoga dana zamoli oca za dozvolu da sa svojim drugovima, ide u planinu u lov. Stari roditelji se obradovaše. Bilo im je drago što će se njihov Rastko udaljiti od crnorizaca i biti u veselijem društvu. Izljubiše ga i blagosloviše bez i jedne sumnje. Nisu ni slutili da će taj momenat ne samo osujetiti njihove planove o ženidbi, nego će to biti i njihov definitivni rastanak sa sinom.

Begunac

„Taština nad taštinom“, sve je taština, zapisao je dvadeset jedan vek pre Rastka jedan stari car, koji je bio ogrezao u zadovoljstva ovoga sveta. Približujući se mračnom grobu, i ne očekujući posle smrti ništa drugo osim kazne Božje, ova njegova beznadežnost bila je prirodna.

Sedamnest vekova pre Rastka, indijski princ Gautama Buda, živeo je životom veselim i punim zadovoljstava. Imao je sina i ženu. Posle svoje tridesete godine, on se razočara u svoj život, napusti svet i porodicu, pa se povuče u šumu kao prosjak, monah. Od tada poče ubeđivati svoje zemljake da je sve što postoji taština i da je jedino spasenje od toga u nepostojanju i ništavnosti.

Isto tako je i savremenik našeg princa, Franjo Asiški prošao kroz sve zagađene vode razvratnog života, pre nego se osvestio, i radi ljubavi prema Hristu napustio sve to varljivo šarenilo sveta.

Ipak je slučaj Rastka teško upoređivati. Jer je on već u svojoj sedamnaestoj godini sagledao svu taštinu sveta. I bez probanja svetskih uživanja, on je sagledao njihov bolni kraj. Bez činjenja i jednog ozbiljnog greha on je znao kobne posledice. Iako se uzdržavao od svake fizičke pohote, on je na drugima posmatrao njihovo razarajuće dejstvo.

On je bio bezazlen u duši i telu kao jutarnja rosa. O Rastku, kaže stari biograf: „On je posmatrao i video kako su carstva i zemaljsko bogatstvo, svetska slava i luksus bučni, promenljivi i propadljivi; on je isto tako sagledao svu vidljivu lepotu kako iščezava kao senka“.

Rastko se u takav svet razočarao. Neobično inteligentan i veoma osetljiv, on je video sliku sveta kako se neprestano menja; točak ljudske sudbine se brzo okreće, a bezdana jama smrti guta sve. Je li onda smrt jedina stvarnost, a život slučajan u ovom svetu? Ili obrnuto? Hristos je otkrio i dokazao da je obrnuto. Stoga je Rastko želeo da svoju dušu zaruči za Gospodara života. Onda je jasno zašto je on izbegao svako drugo zaručenje. Njegova mlada duša je čeznula za najboljim, najsigurnijim i najuzvišenijim. Svetogorski monasi su samo pomogli da raste seme, koje je već dugo bilo proklijalo u Rastkovom srcu.

Jedan jedini razlog zbog koga se mladi princ neko vreme kolebao bila je ljubav prema svojim dragim roditeljima. Ali je čak i ova veza popustila kada je čuo starog monaha, koji je naglašavao Hristove reči: „Onaj koji voli oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan“.

Sada se čak i taj nevini i bezazleni Rastko rešio da zavara trag svojim roditeljima. Svakako ne bez unutrašnjeg bola i stida. Napravio je vešt plan da pobegne. Možda je ova strateška igra bila i delo pronicljivih monaha, ne znamo. Lov je bio samo varka. Monasi su otišli ranije, dogovorivši se sa Rastkom gde da stanu. Lovačka grupa je stigla na ivicu šume u zalazak sunca. Rastko je rekao svojim pratiocima da večeraju, a potom da odu na drugu stranu šume i da gone divljač, a on će je, sa nekoliko poverljivih drugova, dočekivati. Posle obimne večere mladi ljudi podremaše. Rastko to iskoristi pa uzjaha najbržeg konja i ode na ugovoreno mesto gde su ga čekali monasi. Sada su svi na konjima hitali u stranu daleku zemlju.

Tamna noć je pokrivala Balkan, koji je već bio utonuo u san. Uzrujana srca, kraljević Rastko, begunac od zaslepljujućeg sjaja ovoga sveta hitao je u budućnost koja je još bila obvijena neizvesnošću.

Očajničko gonjenje

U ovom svetu ljubav je neodvojiva od bola. Veća ljubav, veći bol u slučaju rastanka.

Rastkovi pratioci, lovci uzaludno su tražili svog mladog princa celog sledećeg dana. Uplašeni zbog nestanka svog gospodara, oni se teška srca vratiše u Ras. Njihova strasna vest pala je kao grom iz vedra neba na narod koji se još uvek veselio, a posebno na Nemanju i Anu. Njihova radost pretvori se u duboku tugu i glasno naricanje. Neki su čak i pomišljali da su divlje zveri rastrgle Rastka.

Veliki župan, savlađujući sopstveni bol, tešio je suprugu govoreći: „Gospod, koji nam ga je dao, pomoći će da ga vidimo opet“. Zatim pozva svoga vojvodu i naredi mu da uzme nekoliko oficira i smesta krene u pravcu Soluna, pa čak i do Svete Gore, ako je potrebno, da nađe Rastka i vrati ga kući. Dade vojvodi i lično pismo za heparkosa (vojnog guvernera u Solunu), moleći i njega za pomoć da se Rastko nađe i vrati nazad. U protivnom biće napadnut vojskom.

I ova grupa srpskih plemića na hatovima krenu preko balkanskih planina i dolina u poteri za Rastkom. Guverner Soluna primi ih sa počastima. On je, svakako, bio uznemiren Nemanjinim pismom. Bilo mu je mnogo stalo do prijateljstva sa moćnim srpskim vladarom, te otpoče sa detaljnim pretraživanjem grada i okoline. Na putevima su postavljeni stražari, putnici su kontrolisani, transportna kola zaustavljana, a policija je bila na uzbuni. Međutim, sve je bilo bez uspeha. Stari monah je bio isuviše vešt. On je znao sve tajne staze daleko od grada.

Guverner zatim napisa oštro pismo Protu, upravniku Svete Gore, upozoravajući ga da postupi odmah po Nemanjinom zahtevu, „da ne bi naš prijatelj i otac dečakov postao naš neprijatelj“.

Posle zamornog putovanja kroz šumovito poluostrvo Halkidiki, srpski konjanici najzad stigoše u Svetu Goru. Tu saznaše da je grupa srpskih monaha doputovala u manastir Svetoga Pantelejmona, tada zvan Solunski manastir. Tako produžiše uzbrdo do manjeg konaka. I tamo, najzad, nađoše Rastka. Još je nosio svoje svetovno odelo. Oni ga pozdraviše sa poštovanjem i suzama radosnicama. Vojvoda pozva Rastka na stranu i dugo su razgovarali. On mu je opisao bol i očajanje starih roditelja, savetujući mu da posluša naređenje Velikog župana, te da se spremi i odmah sa njima krene kući.

Uhvaćen tako ne pripremljen u svome planu, Rastko je molio vojvodu da ga ostavi ovde. „Vi ste čovek od moći, dragi vojvodo“, preklinjao je on,“ i ako samo hoćete Vi možete umiriti moga oca i dopustiti mi da ostanem i ostvarim ono zašto sam došao ovde“. Ne samo da nije popustio, vojvoda se još više razljuti i zapreti da će ga konopcima vezati i kao zarobljenika odvesti nazad. Videći da je nemoguće ubediti tvrdoglavog i savesnog vojvodu, Rastko ga zagrli i reče mu: „Neka bude volja Božja“, i obeća da će idućeg dana biti spreman da pođe sa njima. Ubedio je vojvodu da ne brine i da se lepo odmori. Međutim, u svojoj glavi, zajedno sa igumanom, skrojio je plan još smišljenijeg zavaravanja traga. Naime, posle pola noći iguman naredi jeromonahu da odvede Rastka u kapelu tornja, pirga, i da ga zamonaši. Jeromonah učini kako mu je zapoveđeno. Uze propisane monaške zavete od Rastka, postriže ga, obuče u monašku rizu, pročita molitve i promeni mu ime. Rastkovo novo ime beše Sava. Njegov poslednji imenjak, Sveti Sava Osvećeni-Jerusalimski, živeo je u šestom veku.

Kad se vojvoda probudi ujutru i ne nađe Rastka, razbesni se na monahe, naročito na onog starog Rusa, koji je nagovorio Rastka da pobegne iz doma u Svetu Goru. Njegovi vojnici se nisu mogli uzdržati u svojoj razjarenosti pa su počeli da vređaju, pa čak i da tuku monahe. Čuvši ovu gužvu, i kukanje isprebijane braće, Sava se pojavi na malom prozoru crkve na kuli, pozva vojvodu, baci mu pred noge svežanj sa svojim plemićkim odelom zajedno sa svojim postriženim vlasima i reče: „Odnesi ovo mojim roditeljima i reci im da si me video kao monaha pod imenom Sava“. Dade mu i pismo za svoje roditelje, obaveštavajući ih o svemu što se dogodilo, i moleći ih da mu oproste i da ga zaborave.

Sada vojvoda beše sasvim nemoćan, jer po crkvenim zakonima Istočne crkve, kad običan građanin postane monah, ne može biti kažnjavan od svetovnih vlasti. Na njega se ne može staviti ruka.

U očajanju vojvoda sada povika: „O ti, bez milosti, kamena srca! Prevario si svoga oca, pa sad i nas. Kako se ne bojiš Boga?!“ Takve i još druge prekore upućivali su i ostali oficiri ispred kule. Vikali su i plakali. Sava takođe plakaše.

Posle sve ove gužve, poternici napustiše Rusik, okrećući se često na bi li još koji put videli Savu na prozoru kule.

Toga nezaboravnog jutra princ Rastko je otišao zauvek, a Sava stupa na pozornicu dramatične istorije Svete Gore, Srbije i Pravoslavlja uopšte.

 

Izvor: Vladika Nikolaj Velimirović – Život Svetog Save