DVORCI U VOJVODINI
Tragovi naših dičnih predaka
Srbi su u Habzburškoj monarhiji krvlju sticali plemićke titule. Dunđerski, Stratimirovići, Jagodići, Lazarevići kupovali oranice i gradili dvorce. Bivši vojnici su postajali bogati ljudi, vešti trgovci i veliki ktitori.
Vladičanski dvor – Vršac
MOŽE se, na prvi pogled, učiniti da izmeću negdašnjih i savremenih veleposednika u Vojvodini i nema velike razlike. Bez obzira na epohu koju su obeležili, cilj im je bio isti – da u katastru na svoje ime uknjiže što više „lanaca“ plodne oranice i drugih materijalnih dobara na obalama Dunava, Save, Tamiša i Tise, te da kao direktni učesnici ili pak kao sive eminencije aktuelne politike steknu što veću moć.
Ipak, razlike između „starih“ i današnjih biznismena i tajkuna ima puno, a ponajviše u stilu. I dok je neizvesno da li će iza aktuelnih tajkuna išta opipljivo preostati za naredno stoleće (jahte na metar sigurno neće), naša istorija će uvek pamtiti Dunđerske iz Srbobrana, Stratimiroviće iz Kulpina, Jagodiće iz Konaka, Lukače iz Ečke, Lazareviće iz Velikog Središta…
BOGATI ljudi, vešti trgovci, bivši vojnici ili graničari, koji su zbog svojih sposobnosti nagrađivani i plemićkim titulama važili su za velike ličnosti svog vremena, a u zavisnosti od bogatstva, uticaja i stepena rodoljublja i za velike ktitore.
Njihova moć u bespoštednom kolopletu sudbine i politike iščezla je pre ili docnije, ali širom današnje Vojvodine još žive svedoci njihovog uspona i propasti. To su dvorci, palate i letnjikovci, manje ili više raskošne arhitekture koje su oni gradili ili otkupljivali krajem 18, tokom 19. i početkom 20. veka.
Do današnjih dana, 17 dvoraca preživelo je sve političke preobražaje i sada su kulturna dobra pod zaštitom države. Istovremeno, tri dvorca – u Čelarevu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima i Vladičanski dvor u Vršcu – imaju status kulturnog dobra od izuzetnog značaja.
VELIKI plemićki posedi nastajali su posle 1690. godine kada su poraženi Turci napustili ove prostore, a upravu nad osvojenim teritorijama preuzela Habzburška monarhija. Ustanovljena je Vojna granica, živnula je trgovina. Sprovedeno je niz reformi koje su podsticale društveni, kulturni i graditeljski zamah, a na puste ravnice su se doseljavali, Srbi, Mađari, Nemci, Cincari, Jermeni, Jevreji, Slovaci…
U trotomnoj studiji „Srbi u Vojvodini“ koju je objavila Matica srpska, vrsni istoričar i poznavalac vojvođanske istorije dr Dušan J. Popović (1894-1985) navodi da je osnova položaja srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji bila – vojna služba.
„Šizmatički Raci“, kako je Srbe pogrdno nazivala vlast, svojom krvlju, službovanjem u vojsci u ratu i u miru, otkupljivali su svoje pravo na boravak i egzistenciju „u zemlji najkatoličkijih vladara“.
– Istina, u vojsci su službovali i pripadnici drugih naroda, ali u manjoj meri – zabeležio je Popović. – Dok je 1796. godine cela Austrija imala oko 32 miliona stanovnika, a davala oko 400.000 vojnika, dotle je samo Vojna granica sa oko milion duša iznedrila više od 120.000 vojnika.
ILUSTROVANO brojkama, u Vojnoj granici živelo je 791.458 Srba i Hrvata (od tog broja 54 odsto pripadnika srpske nacionalnosti), Rumuna(113.723), Nemaca (37.875), Čeha i Slovaka (8.822), Mađara (4.985), Arnauta (1.151), Talijana (384) i Jevreja (479).
Tokom 18. veka, među ovdašnjim Srbima jačali su svest i uslovi za bogaćenje i stvaranje krupnih poseda. U prilog im je išlo uređenje Habzburške monarhije koja je, kao i veći deo tadašnje Evrope, potencirala krupne feudalne posede kojima su samostalno upravljali – država, staro plemstvo i crkva.
Tako su veliki kompleksi u južnim oblastima Monarhije dodeljeni na upravljanje zaslužnim oficirima i vojskovođama. Među njima bilo je i Srba i to mahom na području današnjih Bačke i Banata.
ZA POLA veka posle Velike seobe, posle mnogih ratova u kojima su se Srbi istakli svojim junaštvom, a mnogi su i izginuli, samo dvadesetak srpskih porodica dobilo je plemićke titule. Među njima su bili: Ratko Hadži Marković (1697), zastavnik iz Sombora, Gruja Asi Marković (1699), patrijarh Arsenije Čarnojević (1704), zapovednik Pomoriške granice Jovan Popović Tekelija (1706), Nikola Atanasković, Sima Dorosavčić i Vasilije Đulinac, vojvoda u Segedinu (1722), Damjan Žarković (1724), Stevan Stepić i porodica Preradović u Budimu (1723), Jovan Nikoletić (1735), Milorad i Jovan Putnik (1736), Jovan Rubešić (1742), Miroslav Nikolić (1743), te Bogić, Ivan, Toma i Miloš Stratimirović (1745).
Takođe, tridesetak Srba graničnih oficira, 1751. dobili su plemstvo kao nagradu za svoje junaštvo, ali i zato što su dali glas za razvojačenje Potiske vojne granice. Njima su dodeljene kuće i nešto zemlje, ali bez podložnika. Postali su plemići – kurijalisti. Takvo zvanje, između ostalih, imali su: oberkapetan Janika Antonović u Bečeju, potkapetani – Petar Zako i Simon Runić u Sentomašu (današnji Srbobran), Đorđe Golub u Senti.
VELIKE posede imali su samo Stratimirovići i porodica Zako. Četvorica braće Stratimirovića dobila su Kulpin. Porodici Zako dodeljeni su 1751. godine Bajša i Bečej, a sedam godina docnije i Kanjiža. Predikate su dobijali po nazivima svojih sela: Čarnojevići od Mače, Stratimirovići od Kulpina, Tekelije od Kevemeša i Vizeša, Servijski od Turske Kanjiže …
– Plemići su od svojih imanja napravili jednu vrstu uzornih gospodarstava – zabeležio je dr Dušan J. Popović u studiji „Srbi u Vojvodini“. – Tako, recimo, Adamovići celu ekonomiju vode na nemački način, te su mogli dalekozorom iz svoje sobe nadzirati da li njihovi ljudi dobro rade, te im kroz trubu sa prozora dovikivati šta treba da rade.
POPOVIĆ takođe kaže je kulturni život u našem narodu počeo da se uzdiže u kućama slobodnijeg i imućnijeg staleža, kod plemstva. U „blagorodnim porodicama koje su mogle da drže kućne učitelje“, a o kojima je pisao i Dositej Obradović.
U početku, samo malobrojne srpske porodice imale su male dvorove, dok je najveći deo našeg plemstva živeo u vrlo solidnim prizemnim ili na sprat podignutim kućama.
Ali, već krajem 18. veka, bilo je srpskih porodica koje su izgradile raskošne palate po ugledu na austrijske dvorce ukrašene luksuznim nameštajem i naručenim porodičnim portretima.
ANONIMNA ARHITEKTURA
– Većina sačuvanih dvoraca spada u red značajne, ali i dalje anonimne arhitekture – konstatuje dr Branka Kulić u svojoj monografiji „Dvorci i letnjikovci Vojvodine“. – Slična sudbina pratila je nastanak mnogih dvoraca u Evropi. Zna se da su vlasnici imali velikog uticaja na graditelje i da su projekti menjani tokom gradnje kao i to da su potonji vlasnici prilagođavali zgrade svojim potrebama, naknadno ih preuređivali i dograđivali, pa su se imena zaslužnih graditelja zaboravila i izgubila.
Izvor: Novosti.rs