12 Svetih apostola – Sveti apostol Petar

 

SIMON RIBAR DUŠA

Ko je bio Sveti apostol Petar, njegovo žitije i kako je postao ugaoni kamen crkve Hristove i jedan od 12 Svetih apostola

 

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PETRA

Sveti apostol Petar, koji se pre apostolstva zvao Simon, bejaše rodom Jevrejin, sin Jonin, iz plemena Simeonova, brat svetog apostola Andreje Prvozvanog, iz malog i neznatnog galilejskog gradića Vitsaide u Palestini. Oženjen ćerkom Aristovula, brata svetog apostola Varnave, on sa njom imađaše jednog sina i jednu kćer. Simon beše čovek nepismen, ali prostodušan i bogobojažljiv, držao je zapovesti Gospodnje i hodio pred Gospodom bez mane u svima delima svojim. Po zanimanju on beše ribar; i kao čovek siromah, on trudom ruku svojih zarađivaše hranu kući svojoj, hraneći ženu, decu, taštu i starog oca svog Jonu.

Brat Simonov Andreja, prezirući taštinu i vrevu ovoga sveta, izabra sebi bezbračni život, i otišavši k svetom Jovanu Krstitelju koji na Jordanu propovedaše pokajanje, postade njegov učenik. Slušajući svedočanstva učitelja svog o Hristu – Mesiji, a naročito reči njegove kada prstom svojim ukaza na Gospoda: „Gle, jagnje Božije koje uzima na sebe greh sveta…“ (Jn. 1, 29-36), Andreja ostavi Jovana, i zajedno sa drugim učenikom Krstiteljevim otidoše za Gospodom Hristom, pitajući Ga: Učitelju, gde obitavaš? – Dođite i vidite, odgovori im Spasitelj. I oni otidoše, i videše gde On živi; i ostaše u Njega onaj dan (Jn. 1, 37-39).

Sutradan ujutro Andreja dođe k svome bratu Simonu i reče mu: Mi nađosmo Mesiju, Hrista. – I dovede ga k Isusu. A Isus pogledavši na nj reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa, što znači Petar[1] (Jn. 1, 41-42). – I tog časa sveti Petar bi ranjen ljubavlju ka Gospodu, poverovavši da je On istiniti Mesija, poslat od Boga na spasenje sveta. Ali on još ne ostavljaše svoju kuću i zanimanje, zarađujući ukućanima svojim ono što je potrebno, u čemu mu ponekad pomagaše i brat njegov Andreja zbog prestarelog oca; i to sve tako dokle obojica ne biše pozvani od Gospoda na apostolstvo.
Jednom, posle zatvaranja Jovana Krstitelja u tamnicu, Gospod Hristos idući pokraj mora Galilejskog[2] vide Petra i Andreju, gde među mreže u more, i reče im: Hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudi (Mt. 4, 18-19). A kakvim je upravo lovcima Gospod hteo da ih načini, to je On pre toga bio pokazao čudesnim hvatanjem riba, kada je, ušavši u Simonovu lađu i naredivši mu da baci mreže u more po ribe, Simon Mu odgovorio: „Učitelju, svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo; ali po tvojoj reči baciću mrežu“. – I bacivši mreže, oni uhvatiše veliko mnoštvo riba, te im se i mreže prodreše, što beše praslika duhovnog ribolova apostolskog: jer su apostoli imali da mrežom reči Božje ulove mnoge narode na spasenje. Videvši takvo čudo, Simon Petar pripade ka kolenima Isusovim govoreći: „Iziđi od mene, Gospode; ja sam čovek grešan“. Jer užas beše spopao njega i sve što behu s njim od mnoštva riba koje uhvatiše. U odgovor Petru koji poziva Gospoda da se udalji od njega, Gospod ga poziva da Mu sleduje, govoreći: Hajde za mnom – odsada ćeš loviti ljude na život, kao što si dosada lovio ribe na smrt (sr. Lk. 5, 1-11).

Od toga časa sveti Petar postade sledbenik Hristov, kao i brat njegov Andreja i ostali novozvani učenici. I Gospod ljubljaše Petra zbog prostosrdačnosti njegove. I poseti Gospod ubogi dom njegov, i bolesnu od groznice taštu njegovu isceli uzevši je za ruku (Mk. 1, 30). I kada ujutru vrlo rano Gospod, ustavši, otide sam u pusto mesto, onda Petar, ne mogući izdržati ni jedan čas bez Gospoda, ostavi svoju kuću i sve ukućane, i otrča za Njim, brižljivo tražeći svog ljubljenog Učitelja. I našavši Ga reče Mu: Svi te traže, Gospode (Mk. 1, 30-37).

I od tada se sveti Petar ne odvajaše od Gospoda već neodstupno bejaše uz Njega, naslađujući se gledanjem lica Njegova i rečima njegovim slađim od meda, i kao očevidac posmatrajući mnoga i velika čudesa Njegova, koja jasno potvrđivahu da je Hristos – Sin Božji, u koga on veruje bez ikakve sumnje. A kako je verovao srcem za pravdu, tako je i ustima ispovedao za spasenje. Jer kada Gospod dođe u krajeve Kesarije Filipove, upita učenike Svoje: Za koga me ljudi smatraju? Oni Mu rekoše: Jedni za Jovana Krstitelja, drugi za Iliju, a neki za Jeremiju, ili koga od proroka. I opet ih upita: A vi šta mislite ko sam ja? Tada odgovori Simon Petar: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. – Ovo Petrovo istinito ispovedanje Gospod pohvali govoreći: Blago tebi, Simone sine Jonin, jer ti to ne otkriše telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kažem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati; i daću ti ključeve carstva nebeskog; i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima (Mt. 16, 13-19).

Imajući toplu ljubav prema Gospodu, sveti Petar je želeo da Mu se nikada ne desi nikakvo zlo. Stoga kada Gospod unapred govoraše o Svojim stradanjima, Petar se usprotivi tome, govoreći iz neznanja: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe, Gospode! – Iako ove Petrove reči ne behu po volji Gospodu, pošto je On na to i došao da Svojim stradanjem iskupi rod ljudski od pogibli, ipak se kroz njih obelodani usrdna ljubav Petrova ka Gospodu, a i Petrova bezazlenost, jer, čuvši strašan ukor od Gospoda: „Idi od mene, satano!“ Petar se ne naljuti na Gospoda svog, niti otide od Njega, nego s ljubavlju primi prekor, i još sa većim usrđem sledovaše Mu (sr. Mt. 16, 21-23).

Jednom mnogi od učenika Spasovih, ne mogući smestiti Spasove reči o svetoj Tajni Pričešća, govorahu za njih: „Ovo je tvrda beseda! ko je može slušati?“ i otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim. Tada Gospod Isus reče dvanaestorici: Da nećete i vi otići? – Na to Mu Simon Petar odgovori: Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga, života. I mi poverovasmo i poznasmo da si ti Hristos, Sin Boga živoga (Jn. 6, 53-69).

Imajući takvu veru i takvo usrđe ka Gospodu, sveti Petar se usudi da ište od Gospoda da dođe k Njemu po vodi. I Gospod mu dozvoli. Tada sveti Petar, izišavši iz lađe, iđaše po vodi da dođe k Isusu. Ali pošto on, pre primanja Svetoga Duha, još ne beše savršen u tvrdoj veri, to, videći jak vetar, uplaši se i počevši se topiti, povika govoreći: „Gospode, spasi me!“ I odmah Isus pruživši ruku uhvati Petra, i reče mu: maloverni, zašto se posumnja? (Mt. 14, 22-31). I Gospod, koji izbavi svetog apostola od topljenja, izbavi ga i od maloverja kada mu reče: Ja se molih za tebe, da vera tvoja ne osiromaši (Lk. 22, 32).

Zajedno sa druga dva apostola, Jakovom i Jovanom, sveti apostol Petar se udostoji videti na Tavoru otkrivenu im slavu preobraženja Gospodnja i svojim ušima čuti glas Boga Oca koji s neba dođe ka Gospodu Isusu. O tome sveti apostol ovako piše u svojoj Poslanici: Mi vam objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, ne po basnama vešto izmišljenim, nego smo sami bili očevici veličine njegove. Jer On primi od Boga Oca čast i slavu, kada od Veleljepne Slave dođe k Njemu takav glas: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“. I ovaj glas mi čusmo gde siđe s neba kad bejasmo s njim na gori svetoj (2 Petr. 1, 16-18; sr. Mt. 17, 1-8; Mk. 9, 2-9; Lk. 9, 28-36).

Kada se Gospod približi dobrovoljnim stradanjima Svojim i krsnoj smrti, tada sveti apostol Petar pokaza svoju revnost za Gospoda ne samo rečju, rekavši: „Gospode! s tobom sam gotov i u tamnicu i na smrt ići“, nego i delom, izvukavši nož i odsekavši njime uvo prvosveštenikovom sluzi Malhu (Lk. 22, 33; Jn. 18, 10).

Premda promisao Božji dopusti da apostol Petar padne u trikratno odrečenje od Gospoda, ipak on istinskim pokajanjem i gorkim ridanjem ustade i popravi se, i udostoji se prvi od svih apostola videti Gospoda Hrista po vaskrsenju Njegovom, kao što o tome govori sveti evanđelist Luka: Vaistinu vaskrse Gospod, i javi se Simonu (Lk. 24, 34). O tome piše i sveti apostol Pavle, govoreći: Hristos ustade treći dan po Pismu, i javi se Kifi, potom jedanaestorici (1 Kor. 15, 4-5). Videvši Gospoda, sveti Petar se ispuni radosti neiskazane, i dobi od Njega milostivi oproštaj svoga greha. Svoje ranije trikratno odrečenje od Gospoda on potpuno izgladi trikratnim ispovedanjem svoje ljubavi ka Gospodu, odgovarajući Mu na trikratno pitanje Njegovo: „Simone Jonin! ljubiš li Me?“ – „Gospode! ti sve znaš; ti znaš da te ljubim“. I postavljen bi od Gospoda za pastira slovesnim ovcama i za ključara nebeskog carstva (Jn. 21, 15-17).

Po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista sveti Petar, kao vrhovni među ravnim mu apostolima, bi prvi učitelj i propovednik, i za jedan čas steče Crkvi Hristovoj do tri hiljade duša (D. A. 2, 14-41). Pored toga on se pokaza i kao izvanredan čudotvorac: jer ulazeći u hram sa svetim Jovanom na molitvu, ugleda čoveka hroma od utrobe matere svoje, metnutog pred vrata hrama koja se zovu Krasna. Videvši Petra i Jovana, hromi prošaše milostinju od njih. A Petar pogledavši na nj s Jovanom, reče: „Pogledaj na nas“. I on gledaše u njih misleći da će mu oni što dati. No Petar reče: „Srebra i zlata nema u mene, nego što imam to ti dajem: u ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi“. I uzevši ga za desnu ruku, podiže ga. I odmah se utvrdiše njegova stopala i gležnji; i on skočivši ustade, i hođaše, i uđe s njima u hram idući i skačući i hvaleći Boga. Zbog ovog čuda i propovedi svetog apostola Petra verova u Hrista oko pet hiljada ljudi (D. A. 3, 1-26; 4, 4).

Žitelje Jerusalima, Ananiju i Sapfiru, sveti Petar umrtvi rečju zbog svetotatstva i laganja Svetome Duhu (D. A. 5, 1-10). U Lidi,[3] našavši čoveka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše uzet na odru, sveti Petar isceli ga rečju, rekavši mu: „Eneja! isceljuje te Isus Hristos!“ (D. A. 9, 32-34). U Jopi[4] on vaskrse umrlu devojku Tavitu (D. A. 9, 36-42). No ne samo ruke i reči svetog apostola Petra behu čudotvorne, nego i sama senka njegova davaše isceljenja: tako da i po ulicama iznošahu bolesnike, i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prođe Petar barem senka njegova osenila koga od njih (D. A. 5, 15).

A kada car Irod podiže ruke da muči crkvu vernih u Jerusalimu, on, pogubivši Jakova brata Jovanova mačem, uhvati svetog Petra, okova ga u železne lance i baci u tamnicu. No anđeo Gospodnji noću mu razdreši okove i izvede iz tamnice (D. A. 12, 1-10). Ovaj vrhovni apostol prvi otvori vrata vere neznabošcima, krstivši u Kesariji rimskog kapetana Kornilija, pošto je prethodno imao viđenje u kome vide nebo otvoreno i sud gde siđe s neba, pun četvoronožaca i gmizavaca, i ču glas koji mu naređivaše da sve to pokolje i pojede, i da ne smatra nečistim ono što je Bog očistio. Ovo viđenje beše znamenje obraćanja neznabožaca ka Hristu (D. A. 10, 1-48).

Sveti apostol Petar izobliči Simona maga, Samarjanina, koji je licemerno primio sveto krštenje i hteo da za novac kupi dar Svetoga Duha, rekavši magu: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. Nema tebi udela i iseta u ovoj reči, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Pokaj se dakle za ovaj greh svoj, i moli se Bogu da ti oprosti pomisao srca tvog, jer vidim da si u gorkoj žuči i u okovu nepravde (D. A. 8, 18-23).

Ova i mnoga druga dela svetog apostola Petra opširno su opisana u Evanđelju i u Delima Apostolskim, koja se stalno čitaju po crkvama. Zato nema potrebe da se ovde izlaže iz Svetoga Pisma sve ono što se odnosi na svetog apostola Petra. To treba da je dobro poznato svima hrišćanima. O daljim pak, malo kome poznatim, blagovesničkim podvizima i trudima svetog apostola Petra sveti Simeon Metafrast kazuje sledeće.

Iz Jerusalima sveti Petar dođe u Kesariju Stratonijsku.[5] Tu postavi episkopa od prezvitera koji su ga pratili. Odatle otide u Sidon,[6] gde isceli mnoge, i postavi episkopa. Onda ode u Virit,[7] i tamo postavi episkopa. Zatim otputova u Vivli; odatle u Tripol Finikijski,[8] gde obitavaše kod jednog pametnog čoveka Marsona, koga i rukopoloži za episkopa vernima toga grada. Iz Tripola on ode u Ortosiju; zatim u Antardu, potom na ostrvo Arados, pa u Valaneju, Pont i Laodikiju.[9] U Laodikiji on isceli mnoge bolesnike, i izagna nečiste duhove iz ljudi, i sabra crkvu vernih, i postavi im episkopa. Iz Laodikije sveti Petar otputova u sirijski grad Antiohiju,[10] gde se Simon mag skrivao od vojnika, poslatih rimskim carem Klaudijem,[11] da ga uhvate. Doznavši za dolazak svetog apostola Petra, Simon pobeže u gradove Judeje. U Antiohiji sveti Petar isceli mnoge bolnike, i posle propovedi o Jednome Bogu u Tri Lica postavi episkope: Markijana za Sirakuzu na Siciliji[12] i Pankratija za Tavromeniju.[13] Iz Antiohije sveti Petar otputova u Tianu Kapadokijsku,[14] odatle u Ankiru Galatijsku,[15] u kojoj molitvom vaskrse mrtvaca, i ustroji crkvu, mnoge oglasivši i krstivši, i postavivši im episkopa. Iz Ankire on otide u Sinop Pontijski,[16] a odatle u Amasiju koja se nalazi usred Pontijske zemlje. Zatim otputova u Gangr Paflagonski,[17] pa u Klavdiopolj Onoriadijski, odatle u Nikomidiju Vitinijsku,[18] i onda u Nikeju.[19] Nameravajući da ide u Jerusalim na praznik Pashe, on iz Nikeje krenu nazad, dođe u Pisinunt, pa odatle u Kapadokiju i Siriju. Posetivši ponovo Antiohiju, on najzad stiže u Jerusalim. Za vreme boravka u Jerusalimu njega poseti sveti apostol Pavle, tri godine nakon svog obraćenja ka Hristu, kao što sam kaže u Poslanici Galatima: Posle toga na tri godine iziđoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh u njega petnaest dana (Gal. 1, 18).

Uredivši tih dana crkvene zakone, blaženi Pavle ode na posao na koji je bio pozvan, a sveti Petar opet poseti Antiohiju, gde postavi episkopa Evodija. Iz Antiohije otputova u Sinad, frigijski grad,[20] odatle u Nikomidiju;[21] u njoj postavi episkopa Prohora, koji i kao episkop praćaše svetog Jovana Bogoslova. Došavši iz Nikomidije u Ilion, helespontski grad, sveti apostol postavi tu za episkopa Kornilija kapetana, pa se vrati u Jerusalim. Tu se svetom Petru javi u viđenju Gospod Hristos govoreći mu: Ustani Petre i idi na Zapad, jer je potrebno da Zapad prosvetiš svojom svetlošću, i ja ću biti s tobom.

U to vreme Simon mag već beše uhvaćen od strane vojnika koji su ga gonili i doveden u Rim, da primi kaznu za svoja dela. Ali on tamo svojom čarobnjačkom veštinom pomrači umove mnogih, i tako ih obmanu, da ne samo ne dobi kaznu nego ga štaviše mnogi stadoše smatrati za boga. Ovaj preteča Satane toliko zanese svojim čarobnjaštvom samog ćesara Klaudija, da njegova statuta bi izvajana i postavljena između dva mosta na Tibru sa natpisom: „Simonu, bogu svetome“. O tome podrobno pišu sveti Justin[22] i sveti Irinej.[23] A mi, veli sveti Simeon Metafrast, vratimo se svome predmetu. Veliki Petar, obavestivši bratiju o viđenju Gospoda, oprosti se s njima, pa krenu u Antiohiju, posećujući crkve. U Antiohiji on zateče svetog apostola Pavla. Tu on postavi episkope: Urvana Tarsu,[24] Epafrodita Levkiji Adrijatskoj, Apelija, brata Polikarpovog,[25] Smirni[26] i Figela Efesu. Za Figela kažu da je, skrenuvši s pravoga puta, prišao Simonu, ali se pokajao. Iz Antiohije Petar dođe u Makedoniju, gde takođe postavi episkope: Olimpa Filibljanima,[27] Jasona Solunjanima, i Silu Korinćanima, koga nađe pored svetog apostola Pavla. Postavivši u Patri za episkopa Irodiona, sveti Petar otplovi na Siciliju, i došavši u Tavromeniju zadrža se kratko vreme kod Pankratija, vrlo krasnorečivog muža. I tu oglasivši i krstivši nekog Maksima, i postavivši ga za episkopa, on doputova u Rim.

U Rimu sveti apostol Petar na trgovima i po domovima svakodnevno propovedaše Jednog Boga Oca svemogućeg, i Jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg, Boga istinitog od Boga istinitog, i Jednog Duha Svetog, Gospoda životvornog, i mnoge privuče Hristovoj veri i izbavi ih svetim krštenjem od idolopokloničke zablude. Videći sve to, Simon mag ne hte da ćuti i da taji svoju zlobu protiv njega, jer smatraše za svoju sramotu propoved apostolovu, kojom se uništavaše slava njegova. I istinitom učenju apostolovom stade mag otvoreno smetati svojim lažnim rečima i delima, bestidno usred grada protivrečeći svetom Petru. I stvaraše Simon mag pred narodom neke privide; i iđahu pred njim i za njim priviđenja, za koja on govoraše narodu da su to duše umrlih; i pokazivaše vaskrsle iz mrtvih gde mu se klanjaju kao bogu; i činjaše da hromi hode i skaču. No sve to ne beše stvarno već prividno, slično mitološkom Proteju koji je uzimao na sebe razne oblike: nekad se javljao sa dva lica, zatim, posle kratkog vremena, pretvarao se u kozu i u zmiju i u pticu, pa se onda upodobljavao ognju; jednom rečju, uzimao je na sebe svakovrsne oblike, obmanjujući budale. Međutim, dosta je bilo da veliki apostol Gospodnji samo pogleda na čini Simonove, pa da svi prividi njegovi odmah iščeznu.

O borbi svetog apostola Petra sa Simonom vračarem, pored Metafrasta, kazuju sledeće Prolog i Veliki Mineji – Četi. Kada sveti Petar doputova u Rim, i doznade da Simon naziva sebe Hristom i čini pred ljudima mnoga čudesa, raspali se revnošću za istinitog Boga i uputi se k Simonovoj kući. Pred vratima njegove kuće on zateče gomilu ljudi koji mu branjahu da uđe unutra. Tada ih sveti Petar upita: Zašto mi ne date da uđem kod varalice vračara? Oni mu odgovoriše: On nije vračar već moćni bog; on postavi stražu na vratima svojim znajući pomisli ljudske. – Rekavši to, oni ukazivaše apostolu na crnoga psa koji je ležao pred vratima i dodadoše: Ovaj pas umrtvljuje sve koji smišljaju nepravdu Simonu. Na to sveti Petar reče: Ja istinu govorim o njemu, jer je Simon od demona. – Zatim, prišavši k psu, apostol reče psu: Idi i reci Simonu: Petar, apostol Hristov, hoće da uđe kod tebe.

Pas ode i ljudskim govorom saopšti Simonu ono što mu Petar beše naredio. I svi koji videše i čuše psa gde ljudskim jezikom govori zaprepastiše se. A Simon posla tog istog psa govoreći mu: Neka Petar uđe ovamo.

Kada sveti Petar uđe, Simon stade u prisustvu Petra praviti čini pred narodom. A sveti apostol silom Hristovom pokaza veća čudesa. Kakva upravo čudesa? Od mnogih tih čudesa jedno veliko čudo spominje drevni crkveni istoričar Grk Egezip,[28] koji je živeo oko apostolskog doba. Jednoj visokorodnoj udovici u Rimu, koja beše carskoga roda, umre sin u mladim godinama, i majka plakaše za njim neutešno. Oni što je tešahu setiše se da su se u Rimu pojavili ljudi, Petar i Simon mag, koji mrtve vaskrsavaju; i odmah jedni pozvaše k umrlome Petra a drugi Simona. Na mladićev pogreb beše se sleglo mnogo uglednih ljudi i naroda. I sveti Petar reče Simonu magu koji se zbog svoje moći gordo držaše pred celim narodom: Kod od nas vaskrsne ovog mrtvaca, njegovo se učenje ima priznati kao istinito.

Narod s pohvalom prihvati Petrovu reč. A Simon, uzdajući se u svoju čarobnjačku veštinu, reče k narodu: Ako ja vaskrsnem mrtvaca, hoćete li ubiti Petra? – Živoga ćemo ga spaliti na tvoje oči! povika narod.

Pristupivši k odru umrloga, Simon stade činiti svoje čini, i sadejstvom đavola koji mu pomagahu učini to da mrtvac pokrenu svoju glavu. I narod odmah stade vikati da je mladić živ, da je vaskrsao. A svetog Petra htedoše tog časa da dohvate i odvedu da spale. No apostol dade rukom znak, moleći ih da se stišaju. I kad se narod utiša, on reče: Ako je mladić zaista živ, onda neka ustane, i neka govori, i neka hoda. A dok to ne vidite, znajte nasigurno da vas Simon obmanjuje svojim činima i prividima.

Simon pak dugo hođaše oko odra, dozivajući demonsku silu, ali bez ikakvog uspeha. I posramivši se, on htede da beži, ali ga narod zadrža. Međutim sveti Petar, istinski čudotvorac, koji Tavitu vaskrse i učini mnoga druga slavna čudesa, stojeći podalje, podiže k nebu oči i ruke, i moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si nam naredio da Tvojim imenom vaskrsavamo mrtve. Stoga Te molim: oživi ovog mladića, da bi ovi ljudi poznali da si Ti istiniti Bog i da nema drugog osim Tebe, koji živiš i caruješ sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.

Pomolivši se tako, sveti Petar viknu k mrtvacu: Mladiću, ustani! Vaskrsava te i isceljuje Gospod moj Isus Hristos. – I odmah mrtvac otvori oči svoje, ustade i stade govoriti i hodati.

Ovo Egezipovo kazivanje dopunjuje Markel Rimljanin, koji prvo beše učenik Simona maga, pa potom ga sveti apostol Petar prosveti svetom verom i svetim krštenjem. U svojoj poslanici svetim mučenicima Nerionu i Arhiliju pišući o ovom čudu Markel dodaje i ovo: Vaskrsli mladić, pripavši k nogama Petrovim, klicaše: „Ja videh Gospoda Isusa gde naređuje anđelima da me radi molitve tvoje vrate mojoj udovujućej materi“. -Tada sav narod stade vikati: „Jedan je Bog, i to Bog koga Petar propoveda!“ – A Simon mag, đavolskim činima svojim davši svojoj glavi izgled pasje glave, naže bežati; međutim narod ga uhvati, i jedni hoćahu da ga kamenjem zaspu, a drugi da ga sažegu. No sveti Petar im zabrani, govoreći: Gospod naš i Učitelj nije naredio vraćati zlo za zlo; pustite ga, neka ide kuda hoće; dosta je njemu stida i poruge, i saznanja da je njegovo čarobnjaštvo bespomoćno i nemoćno.
Pošto bi pušten, Simon dođe k meni, kazuje Markel, pretpostavljajući da ja ništa ne znam o tom čudesnom događaju. Pritom Simon železnim lancima veza na kapiji moga doma ogromnog psa, i reče mi: Da vidim, da li će Petar doći k tebi po svome običaju. – I kroz kratko vreme sveti Petar dođe kod kapije, odveza psa i reče mu: Idi i kaži Simonu magu: prestani da đavolskom silom obmanjuješ ljude, za koje Hristos proli Svoju Krv.

Pas ode i kao čovek govoreći kaza Simonu ono što mu apostol naredi. Čuvši i videvši to, veli Markel, ja pohitah u susret svetom Petru i česno ga primih u dom svoj, a Simona maga i onoga psa isterah napolje. Pas pak, ne napadajući nikog drugog, jurnu na samog Simona, zgrabi ga zubima i obori na zemlju. Ugledavši to sa prozora, sveti Petar imenom Hristovim naredi psu da ne povredi Simonu telo. I pas, ne dirajući magovo telo, pokida mu svo odelo tako da on ostade potpuno nag. Videći to, narod vikaše na Simona ismevajući ga i grdeći ga, pa ga zajedno sa psom isteraše iz grada. Od takve sramote i stida Simon se celu godinu ne pojavi u Rimu, dok poslednik Klaudija Neron,[29] zli car, ne ču od zlih ljudi pohvale o pokvarenom magu. I pronašavši Simona, Neron ga silno zavole i sprijatelji se s njim.

Prolog i Veliki Mineji – Četi govore još i sledeće o Simonu magu. Simon naredi da mu mačem odseku glavu, obećavajući da će vaskrsnuti u treći dan; i umesto sebe on postavi pod mač ovna, davši mu izgled čoveka; i tako ovan bi posečen mesto njega. A sveti Petar, oteravši sa ovna đavolski privid, obelodani Simonovu laž: i svi videše da je glava odsečena ne Simonu nego ovnu.

O konačnoj pak pobedi svetoga Petra nad Simonom magom, i o magovoj pogibiji, svi složno saopštavaju sledeće. Pošto Simon mag nije mogao ni u čemu pobediti svetog apostola Petra, i pošto nije mogao više podnositi stid svoj i sramotu svoju, on obeća da će se uzneti na nebo. I sabravši sve đavole koji mu služahu, Simon sa lovorovim vencem na glavi dođe usred grada Rima, pope se na jednu visoku zgradu, i stade sa vrha te zgrade ljutito govoriti narodu: Pošto vi, o Rimljani! sve do sada ostajete pri svome bezumlju, i ostavivši mene sledujete Petru, to i ja ostavljam vas; i više neću štititi grad vaš, nego ću narediti anđelima svojim da me na vaše oči uzmu na svoje ruke, i ja ću se uzneti k Ocu svome na nebo, odakle ću velike kazne poslati na vas, zato što ne poslušaste reči moje i ne verovaste delima mojim.

Rekavši to, mag pljesnu rukama i baci se u vazduh; podržavan đavolima on stade leteti po vazduhu podižući se uvis. A ljudi, veoma zadivljeni, govorahu jedan drugome: „Ovo je delo Božije – leteti po vazduhu sa telom“. Veliki pak apostol Petar stade se gromko, da svi čuju, moliti k Bogu, govoreći: „Gospode Isuse Hriste Bože moj! obelodani prevaru ovoga maga, da ne bi sablaznio ljude koji veruju u Tebe!“ Pa potom uzviknu govoreći: „Vama, o đavoli! naređujem imenom Boga mog: ne nosite ga više, nego ga ostavite tamo, gde se on sada nalazi u vazduhu!“

I tog trenutka đavoli, pokoravajući se apostolovom zaprećenju, ostaviše Simona u vazduhu, i bedni mag polete naniže, kao nekada zbačeni s neba đavo, i pavši na zemlju sav se razbi. A prisutni narod videvši to, dugo klicaše: Veliki je Bog koga Petar propoveda, i zaista nema drugog Boga sem Njega! – Pali pak mag, iako se beše strašno razbio, po Božjem promislu beše još živ, da bi uvideo nemoć i bedu đavola kao i svoju nemoć i bedu, i da bi, postiđen, pozvao silu svemoćnoga Boga. I razbijen on ležaše na zemlji, osećajući ljute bolove po celome telu, dok ga sav narod ismevaše. A sutradan izjutra on u strašnim mukama izvrže gadnu dušu svoju, predavši je đavolima u ruke, da je odnesu u pakao k Satani, ocu svom. A sveti Petar posle Simonovog pada iz vazduha stade na povisoko mesto i, davši rukom znak narodu da ućute, stade ih učiti poznanju istinitog Boga; i svojom dugom besedom on vrlo mnoge od njih obrati hrišćanskoj veri.

Car Neron, doznavši za tako sramnu smrt svoga prijatelja, silno se razgnevi na svetog Petra i htede ga ubiti. Ali, kako kazuje sveti Metafrast, razjareni car ne izvrši odmah na svetom apostolu tu svoju zlu nameru već posle nekoliko godina. Jer po smrti Simona maga sveti Petar ne ostade dugo u Rimu; obrativši mnoge i prosvetivši ih svetim krštenjem, utvrdivši crkvu i postavivši Lina za episkopa, on otputova u Tarakinu,[30] gde postavi za episkopa Epafrodita (drugog, ne onog gorespomenutog). Zatim ode u Sirmiju, grad Španije, i tu rukopoloži za episkopa Epeneta. Odatle otputova u afrički grad Kartagenu, gde Kriskenta posveti za episkopa. Došavši u Egipat, on u njemu postavi episkope: sedmovratnoj Tivi Rufa, Aleksandriji – evangelista Marka. Zatim, po otkrovenju, on bi u Jerusalimu radi Uspenja Prečiste Djeve Marije Bogorodice, pa se ponovo vrati u Egipat. Prešavši Afriku on dođe u Rim, odatle u Mediolan, pa u Fotikin, svuda postavivši episkope i prezvitere. Otputovavši u Britaniju,[31] on prožive tamo dugo vreme, privukavši mnoge narode k veri Hristovoj. U Britaniji svetom Petru se javi anđeo i reče mu: Petre, približi se vreme tvoga odlaska iz ovog života. Stoga ti valja ići u Rim; tamo ćeš podneti krsnu smrt, i dobićeš pravednu nagradu od Hrista Gospoda.

Blagodarivši Bogu za to, sveti Petar se zadrža još nešto malo dana u Britaniji, utvrđujući crkve, i postavljajući episkope, prezvitere i đakone. U dvanaestoj godini Neronove vladavine on doputova u Rim i postavi, kao pomoćnika u crkvenoj upravi, Klimenta za episkopa, ma da se ovaj otkazivao, ne želeći takav jaram. Ali, usavetovan svetim apostolom, Kliment, kao poslušan sin, prekloni glavu svoju pod jaram Hristov, i zajedno sa učiteljem svojim i ostalim sveštenim muževima vucijaše kolesnicu reči Božje. I mnogi u Rimu visokorodni i znatni ljudi i žene prosvećivahu se verom i svetim krštenjem. U cara pak Nerona behu dve žene, izvanredne lepotice, koje je on voleo više od svih ostalih naložnica svojih. Primivši svetu veru, one rešiše da žive celomudrenim životom i ne htedoše se pokoriti carevim pohotnim željama. A on, najbestidniji i nenasit pohotljivac i bludnik, razgnevi se zbog toga na svu crkvu vernih, naročito na apostola Petra, vinovnika obraćenja tih žena ka Hristu i celomudrenom životu, (opomenu se pritom car i smrti svog ljubljenog prijatelja Simona maga), i stade tražiti svetog Petra da ga ubije.

Gorespomenuti istoričar Egezip piše da kada svetog Petra tražahu da ubiju, verni ga moliše da se sakrije i skloni se iz Rima radi koristi mnogih. Sveti apostol nikako ne pristajaše na to, želeći bolje da postrada i umre za Hrista; no verni s plačem moljahu apostola da sačuva svoj život, toliko potreban svetoj Crkvi, ugroženoj talasima opasnosti usred nevernika. Privoljen suzama vascelog slovesnog stada svog, sveti Petar dade obećanje da će se udaljiti iz grada i sakriti se. I iduće noći, oprostivši se sa svima posle saborne molitve, on krenu sam iz grada. I kada beše kod gradske kapije on ugleda Gospoda Hrista gde prema njemu ide u grad, i poklonivši Mu se upita Ga: „Gospode, kuda ideš?“ – „Idem u Rim, da ponovo budem raspet“, odgovori mu Gospod.

Poražen, apostol razumede da Gospod Hristos, stradajući u slugama Svojim kao u pravim udima Svojim, hoće da i u njegovom telu postrada u Rimu. Stoga se on povrati k vernima, i bi od vojnika uhvaćen na smrt. Sveti Metafrast kaže da sveti Petar bi uhvaćen ne sam nego sa mnoštvom vernih, među kojima behu: Kliment, Irodion, Olimp; njih sve mučitelj osudi na posečenje mačem, a svetog apostola Petra na raspeće. Uzevši osuđene, vojnici ih izvedoše na gubilište; no Klimenta, kao carevog srodnika, oni poštedeše i pustiše na slobodu, a Irodiona i Olimpa, koji zajedno sa apostolom Petrom behu došli u Rim, ubiše mačem, i s njima posekoše i mnoštvo vernih. Sveti pak Petar moli svoje raspinatelje, da ga raspnu glavačke, odajući time poštovanje Gospodu svom, dobrovoljno raspetom na krstu, jer nije želeo da raspećem svojim liči na Gospoda, nego da pod nogama Njegovim prekloni glavu svoju. Tako skonča veliki apostol Gospodnji sveti Petar proslavivši Boga krsnom smrću: trpeći velike bolove od klinaca u rukama i nogama, on predade svoju neporočnu dušu u ruke Božije 29. juna.[32] Učenik njegov, sveti Kliment, izmolivši telo svetog apostola, skide ga sa krsta, pripremi za ukop i, sazvavši verne i episkope, pogrebe ga česno. Tako isto predadoše česnom pogrebu i tela postradalih sa njim svetih: Irodiona, Olimpa i ostalih vernih, slaveći Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.

 

Ava Justin Ćelijski – Žitije Svetih

NAPOMENE:

1. Kifa je sirijska reč i znači kamen; tako i grčka reč Petar (πετρα) znači kamen.
2. Galilejsko More poznato je još pod imenom Tiverijadskog Mora ili Genisaretskog Jezera.
3. Lida – grad u Palestini, blizu sadašnje Ramle, nekadašnje Arimateje.
4. Jopa – jedan od najstarijih gradova Palestine, na severoistočnoj obali Sredozemnog Mora između Kesarije i Gaze.
5. Kesarija Stratonijska je isto što i Kesarija Palestinska.
6. Sidon – grad finikijski na obali Sredozmenog Mora.
7. Virit ili Berit – finikijski grad, u starini čuven kao središte prosvete i obrazovanosti: danas – Bejrut, važan trgovački centar.
8. Vivlos, Tripol – gradovi u Finikiji.
9. Laodikija – glavni grad maloazijske oblasti Frigije.
10. Antiohija – glavni grad oblasti Sirije, na istočnoj obali Sredozemnog Mora.
11. Klaudije carovao od 41. do 54. godine.
12. Sicilija – veliko ostrvo u Sredozemnom Moru, sastavni deo Italije.
13. Tavromenija – važan grad na istočnoj obali Sicilije.
14. Kapadokija – maloazijska oblast na granici Jermenije i Kilikije.
15. Galatija, pokrajina u Maloj Aziji, graničila se sa zapada Frigijom, sa juga Likaonijom i Kapadokijom, sa istoka Pontom, sa severa Vitinijom i Paflagonijom.
16. Pont – severoistočna oblast Male Azije.
17. Paflagonija – divlja planinska oblast u severnom delu Male Azije.
18. Vitinija – oblast u Maloj Aziji, graniči sa severa Mramornim Morem.
19. Nikeja – grad u Vitiniji; jedno vreme napredan trgovački grad, pa čak i rezidencija careva; u istoriji Crkve čuven, što su u njemu održani: Prvi (325. god.) i Sedmi Vaseljenski Sabor (787. god.).
20. Frigija – oblast Male Azije; prosvećena svetim Pavlom.
21. Nikomidija – grad u Vitiniji.
22. Sveti mučenik Justin Filosof praznuje se 1. juna.
23. Sveti Irinej Lionski praznuje se 23. avgusta.
24. Tars – grad u maloazijskoj oblasti Kilikiji.
25. Sveti Polikarp – episkop Smirnski, praznuje se 23. februara.
26. Smirna – grad maloazijski u Lidiji, na rečici Melesi.
27. Grad Filiba – u Makedoniji, pored reke Strimone, nedaleko od Jegejskog Mora; bio jedan od najznačajnijih gradova Makedonije, zbog čega ga pisac Dela Apostolskih naziva prvim (πρωτη: gl. 16, st. 12); Crkvu u Filibama osnovao sveti apostol Pavle za vreme drugog putovanja svog; uputio i naročitu Poslanicu Filibljanima.
28. Egezip je napisao delo: Spomenice (= Υπομνηματα), u pet knjiga, koje nije došlo do nas. Podatke o njegovom životu i spisu, vrlo nepotpune, daje otac crkvene istorije Evsevije, episkop kesarijski. On saopštava da je Egezip bio hrišćanin od Jevreja, da je živeo u drugom veku, da je putovao u Korint i Rim, i vrlo dugo živeo tamo, sastajući se sa mnogam episkopima i razgovarajući sa njima o dogmatskim pitanjima. Egezip je umro za carovanja Komoda (180-192. god.).
29. Neron carovao od 54. do 68. godine.
30. Tarakina ili Tarakon – drevno iberijsko naselje na istočnom primorju Španije.
31. Pod imenom Britanije prvobitno su se razumevala sva ostrva na severu od Galije između Nemačkog Mora i Atlantskog Okeana. Britanijom se prvenstveno nazivalo najveće od tih ostrva, koje su domorodci nazivali Albion.
32. Sveti apostol Petar postrada 67. god. posle Roždestva Hristova u isto vreme sa sv. ap. Pavlom. Sveti Petar bi pogreben na Vatikanskom brežuljku, a sveti Pavle blizu Ostijskog puta nedaleko od Rima. Po predanju Rimske crkve, glave obojice apostola čuvahu se u Lateranskom hramu u Rimu; telo pak svetog Petra počiva u Vatikanskom hramu, a svetog Pavla u crkvi njegovog imena na Ostijskom putu izvan grada.