SVETOGRĐE
Sveta slika Gospoda postradala je iz velikog gneva, ali onda se desilo nešto je sve zaprepastilo. Čudo ikone Gospoda Isusa Hrista privolelo je sve one koji su joj naudili da se gorko pokaju zbog nečasnog dela nad njom, a zatim i prihvate veru Hristovu.
Ovo čudo dogodilo se oko 765. godine, a zabeležio ga je i u riznici Pravoslavne Crkve ostavio “trinaesti apostol” – sveti Atanasije Veliki.
U gradu Beritu (današnji Bejrut) blizu jevrejske sinagoge življaše jedan hrišćanin i imađaše ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista. Posle nekog vremena ovaj hrišćanin kupi sebi drugu kuću i preseli se u nju prenevši sve stvari osim ikone Gospoda Hrista, koja ostade u prvoj kući. No, to bi po promislu Božjem.
U tu kuću, u kojoj beše ikona Gospoda Hrista, useli se neki Jevrejin i življaše u njoj ne primećujući svetu ikonu. Posle izvesnog vremena on pozva kod sebe na ručak prijatelja svog, takođe Jevrejina. Za vreme ručka ovaj gost, pogledavši na zid, vide ikonu gde visi i reče domaćinu:
„Kako ti, Jevrejin, držiš ikonu u svome domu?“
Domaćin se poče kleti, govoreći da je do ovoga časa nije primetio. No gost otišavši optuži u sinagogi svoga prijatelja, govoreći:
„Ovaj čovek, iako Jevrejin, ima u domu svom ikonu Isusa Nazarećanina„.
To silno razgnevi sve prisutne u sinagogi, ali ne preduzeše ništa toga dana, pošto se već spuštalo veče. Sutradan pak sabra se jevrejski živalj, sveštenici i starci, pa krenuše ka kući gde beše ikona Gospodnja. Uletevši u kuću, oni nađoše ikonu, iznesoše je iz kuće i postaviše usred zborišta svog, i rekoše:
„Kao što se oci naši narugaše njemu, hajde da to isto učinimo i mi ovoj ikoni!“
I stadoše pljuvati na ikonu i udarati po liku Gospoda Isusa, izobraženom na ikoni. A zatim rekoše:
„Čuli smo da su oci naši prikovali njega na drvetu; učinimo to isto i mi sa ovom ikonom!“
I uzevši klince, ukucaše ikonu na drvetu, i to na onim mestima gde behu izobražene ruke i noge; pa nataknuvši na trsku sunđer sa octom, prisloniše ga na usta Gospodu. Posle toga doneše koplje i narediše jednome da njime probode rebra na ikoni Gospodnjoj. I čim ovaj zari koplje u ikonu, odmah poteče iz nje krv i voda. Od tako neobičnog čuda veliki strah spopade sve prisutne Jevreje. Napunivši jedan sud tom krvlju i vodom, oni rešiše da dovedu slepe, hrome i besomučne, i da ih pomažu tom krvlju. I govorahu:
„Ako se od toga iscele, onda ćemo svi poverovati u Raspetoga.“
I donesoše jednog hromog od rođenja; i čim ga pomazaše, on tog časa skoči, i sav postade zdrav. Zatim dovedoše slepe i mnoštvo besomučnih, i svi se oslobodiše od svojih neduga posle pomazanja ovom krvlju.
Ovo se brzo pronese po celom gradu i svi hitahu ka tom neizrecivom čudu, noseći svoje bolesnike, raslabljenike, gubavce, suhe i bogalje, i svi dobijahu isceljenje. Tada svi Jevreji, koji življahu u tom gradu, poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista. I pavši pred ikonom Gospodnjom svi oni vapijahu, govoreći sa suzama:
„Slava Tebi Hriste, Sine Božji, koji takva čudesa tvoriš! Slava Tebi, Hriste, koga oci naši raspeše, no u koga mi sada verujemo; primi nas koji pripadamo k Tebi, Vladiko!“
Posle toga, svi Jevrejižitelji toga grada: muževi, žene i deca, odoše k episkopu i usrdno ga moljahu da ih udostoji svetog krštenja. Oni mu pokazaše i ikonu Gospodnju, iz koje isteče krv i voda i ispričaše mu o svima porugama koje oni prirediše toj svetoj ikoni.
Episkop, videvši da se oni istinski kaju, primi ih s radošću, i pošto ih u toku dosta dana nauči svetoj veri on ih krsti sve sa ženama i decom, a sinagogu njihovu pretvori u crkvu Gospoda našeg Isusa Hrista. I bi velika radost kod svih žitelja grada tog, ne samo što se isceliše toliki bolesnici nego i što se neverni Jevreji krstiše i primiše svetu veru, zbog čuda koje bi od ikone Gospodnje.
Zbog toga svaki je dužan da se s verom i ljubavlju pobožno klanja svetim ikonama, a naročito ikoni – u čast i slavu lika Božijeg, koja je uzela na sebe obličje čoveka: Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Bogom Ocem i Svetim Duhom neka od svih nas bude ukazivano dužno poklonjenje kroza sve vekove. Amin.