Владимир Кривошејев
* * *
Отварање нове продавнице захтева извесна знања, напоре и материјална средства, а са завршетком грађевинских радова, набавком опреме и попуњавањем рафова, посао није завршен већ тек отпочиње. Недолазак купаца, са једне стране значи да продавница није испунила сврху свога постојања – стицање профита, а са друге доноси материјални крах инвеститора. Такав луксуз нико разуман себи не би могао да дозволи. Да би се то спречило и предупредило неопходно је спровести веома широк спектар различитих маркетиншких мера.
И припрема сталне музејске поставке захтева велика знања, напоре и материјална средства, али и после њеног свечаног отварања бројне активности морају да се наставе. “Ми смо обавили наше – припремили смо поставку и широм отворили њена врата, а све остало је на посетиоцима – ако дођу, добро дошли, а ако их нема то је њихова кривица и пропуст”. Овакав став појединих (све ређих) музејских посленика прузрокован је непрофитабилном природом музејског посла, његовим буџетским финансирањем, али и одсуством свести о значају, улози и циљевима музеја као јавне службе. Непојављивање посетилаца неће довести до финасијског краха (сем у случају квазимузејских организација створених са јединим циљем да буду атракција која ствара профит), али ће указати да музејска институција не остварује једну од битних сврха свога постојања, што доводи до краха циљева струке. Да се то не догоди понекад је потребно веома мало. Пример за то нам пружа и следећа случајна епизода:
За шалтером благајне на улазу у сталну поставку музеја седи чистачица, у флекавом плавом мантилу. Намрштена је, нервозна и љута што у музеј сваки час неко улази. Управо се нељубазно обрецнула на једног посетиоца. Колико јуче, од времена паузе за доручак па до овога сата, стигла је да исштрика скоро цела леђа за џемпер, а сада, ето, од силних посетилаца не може да стигне ни да узме игле у руке. Пита се: “Па где је баш сада, одједном, навро оволики свет. Шта га тера да улази у музеј. А напаљу је пао такав снег какав деценијама није запамћен. Има га преко пола метра, можда и цео метар. А и шта ли је пало на памет домару да по овом снегу напоље изнесе оне велике мердевине.”
За то време лепо расположени домар је нашао начин како да се реши снежних наноса. Претходно је пробао да до камене подлоге прочисти стазу у ширини пролаза, али није знао где ће са толиким снегом. На улицу не може и не сме да га баца, а склањајући га лево и десно од пролаза прави наносе који затрпавају и онако влажан зид. Чистећи стазу, али потом и одвајајући наносе од фасаде, синула му је идеја како да заморан и монотон посао учини забавнијим. Позвао је пар пријатеља, изнео мердевине и за тили час, уз помоћ лопате и вруће ракије, испред музеја се усправио Снешко Белић висок скоро четири метра. Својеврсни импровизовани снежни перформанс је почео скрећући пажњу бројних шетача које је први сунчани дан после великог снежног невремена измамио напоље. Небројено пута су пролазили поред зграде музеја а да их ништа није привукло да у њу и уђу, а сада… Снешко Белић, људи који улазе у музеј и излазе из њега. Вреди видети шта је то.
И док се музејски домар лепо забављао, а публика обилазила поставку, незадовољству чистачице придружили су се и поједини кустоси: “Шта је ово!?! Oд озбиљне, строге, институције се прави циркус.”
Ова специфичнa историјскa епизода из рада једног нашег, типичног, музеја на најречитији начин показује како је, понекад, довољно начинити врло мали напор који ће изазвати ефекат повећања посете. Случајна идеја, настала са сасвим другим циљем, створила је атракцију која у потенцијалном посетиоцу буди радозналост и рађа потребу за уласком у музеј. Без намере да се привуче публика створено је ефикасно промотивно маркетиншко средство ефектније од било какве музејске позивнице, плаката огласа или рекламе. Самим својим присуством испред зграде музеја, рушећи стереотипе о строгој, хладној и досадној институцији, Снешко Белић, у улози маркетиншког промотере, као да је поручивао, немо, али гласно и јасно – музеј је место које обавезно морате да посетите, истовремено показујући да посетиоци неће доћи сами, да им је потребна одређена анимација, и активности проистекле из самог музеја.
Ако се вратимо на медијске скице са почетка овога текста – градске власти треба подсетити на неопходност постојања путаказа ка музејима, а ако је потребно и могуће не треба чекати на њих. И туристичке агенције треба што ефектније подсетити да музеји постоје и да их вреди посетити, а то не може и не треба нико други да уради, него сам музеј. Неактивност других несме бити алиби за наше неангажовање.
Odlomak iz uvoda knjige: MUZEJI, PUBLIKA, MAKETING – stalne muzejske postavke i Njegova Visost posetilac (www.muzej.rs)
Snesko mi je ulepsao dan! Bez obzira sto je motiv bila rakija, ali je prica super. I sama tema muzeja je IN. Ako nastavite sa ovakvim temama okupicete pametne citaoce.
Bio sma u Valjevskom muzeju prosle godine i bio sam iznenadjen krajnje pozitivno. Autor pise ono sto radi :-)
Savetujem svima koji prodju kroz Valjevo da posete muzej, imaju sta nauciti o istoriji, o zivotu nasih starih, o pokucstvu, izgledu, dokumentima, oruzju. Ostao mi je u posebno dragom secanju stalni performans o srbima kao suznjima u turskim zatvorima, jer dobro docarava atmosferu nasih patnji.
Takodje, bila mi je inspirativna i srpska ustanicka zastava, sa sve glavom vepra, sto budi mnoge asocijacije. Pa slika velike Nadezde Petrovic kao bolnicarke dobrovoljca u srpskoj vojci.
Muzej je mali, ali sjajno uredjen. Imaju i mali caffe bar.
Sve pohvale autoru za muzej i postavku, pored simpaticnog posta koji je potpuno drugaciji od tipicnih blogovskih postova gde autori samo pisu ja, ja, ja, i ja.
Nekim čudom muzeji u drugim gradovima ne pate od manjka posetilaca. Možda zbog paradigme (lepa naznaka u uvodu: trebaju nam ali nam ne trebaju previše , odnosno „Непојављивање посетилаца неће довести до финасијског краха сем у случају квазимузејских организација створених са јединим циљем да буду атракција која ствара профит“).
Tri stvari su ključne: parking, radno vreme i reklama.
Neću sad da pišem o tome kako i na koji način se u Njujorklu to rešava, jer je turizam tu zaista ključni faktor.
Ali evo mojih razloga zašto još uvek nisam posetila muzej koji je zastrašujuće blizu mesta na kome živim. ..
Prvo: radno vreme. Nije naznačeno i muzej uglavnom ne radi. Za posetu muzeju je potrebnio da se NAJAVIŠ, a (ne)tržišna logika kaže da vole samo grupne posete i da se poprilično smore kada se jave pojedinci (pričao mi komšija).
Vrata su uvek zatvorena. A kada nisu, na njima stoje i puše nekakvi muškarci u papučama i sa okraćalim pamučnim majicama. Eventualno po dvorištu trče sitna deca. Dakle kao porodična kuća ui siromašnom predgrađu a ne kao muzej u centru Beograda.
Parking – nema ga. Prva zona, end of story.
Reklama – ne postoji. Ni na internetu ni u tradicionalnim medijima. Pojma nemam šta da očekujem ako i jednom uđem tamo – niko mi nije setovao očekivanja.
Profit – volela bih da čujem zašto je umetnost toliko neprofitna i gde je problem. Zašto meni nije problem da odem na festival umetnosti u Linc a ne mogu da posetim muzej u svojoj ulici, iako manje košta? Ako sve bude zavisilo od mašte i snalažljivosti čuvara muzeja u zimskom periodu, sumnjam da će se išta promeniti :)
Još malo o percpeciji muzeja: teško da postoji osooba čije ekskurzije u OŠ nije obeležila slava srpskim grobovima i grobnicama. I dan današnji lokalne turističke organizacije na ovaj način pokušavaju da privuku turiste: grobovi, bitke, mošti, spomenici u slavu izginulih. To je event za nepropustiti valjda, da se čuje još koja o postradalima diljem Srbije i da se još koji grob i mauzolej poseti.
Da li je to samo meni bizarno :) Ili to tako treba a ja sam vanzemaljac?
Pozdrav od JJ
Dakle, meni ovo lici na muzej Nikole Tesle u Krunskoj. Identicna situacija, a mislim da moras i da zvonis na vratima.
Uh, nisam o tom muzeju pričala, ali izgleda da svi liče jedan na drugi…
Uglavnom je tako kako gore pise.
Ali ima i sasvim drugacijih primera.
I kod nas.
I to ne malo.
izmedju ostaloga pogledajte
http://www.museum.org.rs
Preporucujem Valjevo, ali stvarno!
Etnografski u Beogradu zna da iznenadi, ponekad.
A famozna „Noc muzeja“ je pokazala koliko je mladost i zrelost ove zemlje zeljna muzeja. Ko nije video te guzve i tu navalu ljudi, nece razumeti o cemu pricam.
Dajte nam kulturu. Kultura je IN :-))
LJudi koji rade u muzejima, sručnjaci ,moraju da budu inventivniji, a to prvenstveno podrazumeva da vole i cene muzejski posao.Svi ostali zaposleni u muzeju koji smatraju da su posetioci nedobrodošli, a predmeti i njihova konzervacija nepotrebni, zalutali su ovde. Da…jer to su neradnici i mediokriteti koji kvare ugled i umanjuju značaj ovakvih kulturnih institucija.