Zlatko Šćepanović
* * *
Naše prirodne lepote, prirodna bogatstva i potencijali, uz zadnje mere naše vlade i ministara neumitno od Srbije stvaraju centar na Balkanu, vodeću regionalnu silu. Visok ekonomski rast, najveći u Evropi, sa snažnom vizijom i rešenošću svih slojeva naroda da uzme sudbinu u svoje ruke, stvoriće od Srbije zemlju u koju će stranci sa zavišću gledati i dolaziti. Srbija će biti bolja i ugodnija država za život od Švedske.
Švedski kraljevski grb
Ovako je glasilo svojevremeno, pre dve tri decenije, obrazovanje naroda putem javnih medijskih servisa. Ubedjivali su nas da smo vrlo blizu Švedske a poneki ambiciozniji novinar bi spomenuo i Švajcarsku. Nikada se na primer nismo ogledali sa Belgijom, Francuskom, Španijom, Austrijom, uvek je mera vrednosti i uporedjivanja bilo ono što je najbolje, svojevrstan nacionalni benchmarking. Ako se meriš sa nekim, meri se sa najboljim, ma koliko da si daleko od toga. A i Švedska je bila daleko, običan narod je nije mogao lako posetiti.
Početkom 90-ih godina prošlog veka i izbijanjem gradjanskih ratova na ovim prostorima, ta vrsta propagande je polako nestajala, jer je vodeća paradigma društva promenjena ali ne i matrica. Komparacija sa Švedskom je zamenjivana sa odmeravanjem spram najbližih komšija i »bliskih neprijatelja«. Jer, narod koji je bačen u siromaštvo, postao je ciničan, trebalo mu je dati neki realniji okvir usporedjivanja. I dan danas traje ta komparacija kroz medije, koja se izvodi na banalan, jednostavan i prost način; uvek se negativno piše o našim susedima, iznose se njihovi mali neuspesi kao veliki promašaji i uporedjuju sa našim malim uspesima, kao velikim dostignućima. Samo se vešto prećutkuje naš totalni neuspeh i sporost u mnogim stvarima, kada se uporedimo sa komšijama.
Srpski veliki grb
Takvim pristupom medija i vladajuće elite potenciraju se imaginacije, prizemni instinkti i nagoni Srba i njihova »urodjena« supremacija, i kao ljudi i kao države. Posledice svega toga su duboke, počev od našeg pristupa životu, do sistema vrednosti i na kraju do urušavanja morala. Lažući svojevremeno generacije samoupravljača i skojevaca da smo kao zemlja bolji od Švedske, sistematski je stvarana gomila mladih i nabedjenih mediokriteta koji su svoju kulminaciju doživeli tokom 90-ih u »oslobodilačkim ratovima« i turbo folku. Istine radi, recept nije samo srpski, primenjen je svuda u regionu, i osim poslovično uravnoteženih i zrelo skeptičnih slovenaca i svi ostali narodi i narodnosti su se poveli za njim, sa više ili manje uspeha. Srbi su na žalost u tome bili jako uspešni. Toliko da i do današnjih dana obesnost potencirana i na taj način, nalazi svoje izraze kroz mnoge druge delatnosti srpskog društva, kao što su korupcija, primitivizam, nepoverljivost, sebičnost i sujetno liderstvo.
I dan danas, Srbija je puna tog nadmenog stava. Daću opšti jedan primer iz poslovnog sveta. Svaka iole veća kompanija u Srbiji za sebe kaže da je najveća, najuspešnija, najpametnija, naj, naj … megalomanija na veliko. Jedan od stvarno najvećih tajkuna u Srbiji, ide čak dotle da sam piše uvodnik na site svoje kompanije gde polupismeno veliča svoju kompaniju kao Najveću kompaniju u regionu. Dovoljno je pogledati godišnje izveštaje o poslovanju, pa videti da ispred njega u njegovoj branši ima 10 većih, a stotine u svim drugim delatnostima. I tako redom. Sve je u Srbiji najbolje, najlepše i najcenjenije. Priznajem, i susedi nisu nešto mnogo bolji, dosta su nam slični. Balkanski sindrom.
Činjenica je da Srbija ima puno lepih stvari, vrednosti i dragocenosti. Neke od njih su čak mnogo potcenjene od strane sveta, i od nas samih. Neke čak ni ne prepoznajemo, neke i ne cenimo dovoljno. No, problem je što se ne trudimo da budemo korektni, realni i umereni u ocenjivanju i vrednovanju. Želimo, a sada nakon decenija edukovanja, i volimo da budemo bombastični. Estradni. Grandiozni. Jet set. Tabloidni. Iz te grandioznosti i proističu sve naše loše navike. Svaka devojka želi da se uda za jet set osobu, pa pristaje na srozavanje morala i promiskuitet, da bi uhvatila takvog ili da bi dobila nešto što će joj podići rejting u trci. Svaki mladi menadžer hoće da se obogati preko noći, jer su heroji novina Miško, Kole, Cane, Draško, koji su za par godina stekli par stotina miliona eura, pa što ne bi i on. Svaka tašta misli da je u pravu oko svih stvari u životu jer je ona stvorila najbolju zemlju za život na svetu, pa je njena najmudrija. S druge strane, sadašnja deca brzo kapiraju da su im roditelji luzeri, jer se nisu obogatili, voze star auto, žive u malom stanu i vode nategnut život, pa postaju osorni i neposlušni, skloni avanturizmu, kriminalu, narkoticima. I tako redom, svuda jedna velika imaginacija, da ne kažemo halucinacija i opsednutost veličinom.
Pa opet, meni se Srbija dopada više od Švedske. Video sam obe, pa mogu da pokušam da ih uporedim. Mislim da je lepša, pitomija, raznovrsnija i komfornija zemlja od Švedske. Imamo bolju i lepšu klimu, šarenoliku geografiju, zanimljivije ljude i običaje, složeniju kulturu. Ako bih morao da biram, izabrao bih švedsku penziju i srpsku vikendicu. Priznajem nepatriotski, volim losos više od mladice i pastrmke, ali to nije dovoljno. Švedjani imaju i mnoge druge stvari; miran i sredjen život, jaku ekonomiju, socijalno odgovornu državu, veliko bogatstvo, odličnu infrastrukturu, more i fjordove, stare i nepregledne šume, standarde kvaliteta i ljude. Imali su oni i malo sreće, manje su ratovali, manje su ih svetske sile satirale, mnogo je manje zla bilo na njihovom tlu. Imali su jednostavniju istoriju, barem od trenutka kada su se oslobodili Danaca.
Ali eto, smeo bih da se kladim da bi Švedjani, u startu bez ikakvih para i pomoći, od Srbije za par decenija napravili bolju zemlju nego što je Švedska. Jedini uslov bi bio da se Srbija geografski nekako premesti gore severnije, jer nisam siguran koliko je dejstvo takozvanog »srpskog koda« uslovljeno geografijom i istorijom, a koliko genetikom. Siguran sam da bi vredni, štedljivi, solidarni i pošteni Švedi zasukali rukave i prionuli da sredjuju zemlju srpsku, da je čiste, pleve, skupljaju otpatke, uredjuju dvorišta i balkone, uklanjaju deponije, obradjuju njive, vode savesno knjige i dokumentaciju, sude po pravdi. Nije bitno što ne bi u startu imali nekakvu jaku ekonomiju, jer njihov pedigre kao pouzdanih i fer ljudi sa kojima je sigurno poslovati bi im prizvao milijarde stranih investicija i vremenom bi oni izgradili sve što treba. Stvorili bi oni Ikeu i u Srbiji, ne bi ostali na večitom Simpu.
Pošto vrlo vode računa o bezbednosti svojih zemljaka, sigurno je da bi popravili i napravili puteve bez rupa, sa jasnom signalizacijom i sigurnosnim merama, a od Juga bi sklepali neki mali Volvo za početak. Kako su solidarni kao društvo dogovorili bi se da sagrade mostove u Beogradu i Novom Sadu, i elektrane sa obnovljivim izvorima energije. Medicinsku struku bi digli na visok nivo da se lekari ne bi korumpirali, udarili bi velike poreze na bogataša koji neće da svoje vrednosti dele sa zajednicom, negovali bi svoju kulturu baš kao u Švedskoj i prirodnim putem bi ukinuli mračne tabloide i crne hronike, jer niko mudar od njih to ne čita, a većina je dovoljno mudra.
Gripsholm zamak, Mariefred, Sormland, Švedska
Pošto Švedjani nisu megalomani i ne očekuju brze rezultate, navikli su da se bogatstvo jedne nacije stvara kroz štednju niza generacija, oni bi strpljivo i kvalitetno sredjivali deo po deo Srbije kroz decenije. Kako sada žive u Srbiji a ne u Švedskoj, ostavljali bi kvalitetna rešenja svojim naslednicima, a ne jeftino srpsko fušerisanje koje posle košta vremena, živaca i para da bi se popravilo. Pošto znaju da se ništa veliko ne dešava preko noći, ne bi se povodili za blic rešenjima, poslovima i kombinacijama, i svi prevaranti bi morali da odu u neku drugu zemlju ili bi bili po apsanama. Puritanski, savesno i racionalno bi sredjivali svoju zemlju Srbiju kao jednu veliku i lepu baštu, uživajući u onome što nam je Majka Priroda s ljubavlju dala. I tako bi za više ili manje decenija stvorili jednu lepu i srećnu zemlju blagostanja, Srbiju.
Istina je, Srbija ima sve preduslove da bude bolja zemlja od Švedske. Nedostaju joj samo Švedjani za taj poduhvat.
http://www.sweden.se/
Da li mozda kolektivna svest ima veliku ulogu ovde? Uzmimo Srbe koji zive na zapadu. Tamo ne bacaju djubre po ulici, sredjuju svoja dvorista (mozda samo iz inata da bude lepse od komsijinog) ciste sneg ispred svojih ulaza – sto hocu da kazem, ponasaju se kao i cela okolina, kao pravi gradjani. Tu su da se ukljuce u sva drustvena dogadjanja, skupove, radne akcije. A nije tu samo emigracija 90-tih vec i ona manje obrazovana koja je napustala SFRJ 70-tih. Skoro svi su gradjani za primer. Najcesce misljenje koje sam dobio od Amerikanaca ako su pricali o nekim Srbima koje su ranije poznavali bilo je „work hard, play hard“ u prevodu vredni ljudi koji znaju da se lepo zabave.
Zasto se onda ponasamo kako se ponasamo, ovde? Ne znam, mozda svako treba da podje od sebe i stvari ce same doci na svoje mesto – ili ce Svedska doci do nas (i vikinzi i Helga).