Aleksandar Lukić
* * *
.
Hajde da krenemo od korena internet marketinga i njegovog razvojnog puta.
Sve je počelo devedesetih godina prošlog veka u SAD. Kompjuteri i sve brza tehnologija je ulazila u svaki američki dom. Nastala je opšta utrka izmedju hardware i software proizvodjača ko će pre izaći na tržište sa novim proizvodom. Cena tehnologije je padala svakim danom i sve više gradjana je moglo da priušti kompjuter. Uskoro već krajem 90-tih kompjuteri postaju neophodnost a ne više luksuz. Takodje cena internet konekcije pada i dial-up konekcija nije više opcija. Već 2000. godine preko 70% korisnika u SAD je na broadband-u.
Naravno cena u to vreme za DSL (u SAD ADSL je nepoznat kao pojam!) od nekih pristojnih 500 Kb/s se kreće oko $30 mesečno. Danas to možda ne izgleda puno ali 2000. godine to je bila više nego dovoljna brzina za 99% web kontenta.
Znači to je otprilike bila slika koja se dogadjala na strani korisnika. U isto vreme hajde da pogledamo šta se dogadjalo na strani biznisa.
Sredinom 90-tih mnogi investitori su prepoznali priliku da će internet postati i da već postaje nešto veliko. Venture Capitalist-i su počeli da ulažu stotine miliona dolara u tehnologiju i sve što je povezano sa njom. Možda zvuči smešno, ali bilo je dovoljno da dvojca klinaca sa koledža u stanju poludilerijuma nažvrljaju neku polu-ludu ideju na salveti i dobiju investiciju od VC-a od nekoliko desetina miliona dolara ili čak i više. Ne – ne preterujem, od 1997 pa do 2001 godine internet industrija je iskusila nešto što se nikada ranije nije dogodilo.
Glavno je bilo da se krene sa nečim, nadju andjeoski investitori, pokrene prva faza, potom se prezentuje biznis koncept VC-iju koji ulaže ozbiljan novac, potom ide IPO i eto još nekoliko milionera. NASDAQ je u vreme 1998 – 2001 išao vrtoglavom brzinom gore. Takodje, mnogi su videli priliku u tome i muzli kintu na IPO ponudama. Poenta je bila da se kupi IPO odmah po otvaranju berze, drži nekih dva sata i potom proda. Zarada je bila oko 10% (ako ne i više) svakog dana! Gomila e-commerce kompanija je preko noći dostigla iznose od $150 po akciji, odnosno imali su milione dolara po akcijskoj vrednosti a nisu imali ništa od realne vrednosti.
Cela poslovna elita je verovala da je internet sve. Da postoji vreme pre interneta i vreme posle interneta. Da će u roku od samo par narednih godina internet kompletno zameniti sve medije i postati kompletno nov osnov modernog poslovanja.
Ali stvarnost se pokazala drugačijom. Svaki od tih genijalnih portala kao sto su Excite (R.I.P.), Yahoo, AOL nisu imali jednu važnu karakteristiku svakog posla. Nisu pravili profit. Niko nije imao model kako da dodje do para. Imali su gomilu posetioca dnevno, dugo vreme zadržavanja po strani ali niko nije ulagao ozbiljan novac u internet medije.
Jednostavno firme nisu bile još spremne – sve se dogodilo previše brzo. Većina markentiških agencija još nije znalo ni razliku izmedju email i web adrese a kamoli da razviju internet kampanju! Medjutim, problem je bio i na strani internet medija – nisu imali cenovni model kao ni odgovarajuću segmentaciju samoga sajta tako da efektivno adresira potrebe potencijalnih oglašivača. A da ne govorimo o inteligenciji povezivanja sa drugim – tradicionalnim – medijima i kreiranju efektivnog media – mix-a.
To je otprilike bila slika internet marketinga 2001. kada se dogodio dot bomb.
Na ovakvom stanju internet industrije možemo postaviti nekoliko pitanja:
– Kako privući korporativne klijente?
– Kako izvršiti efikasnu segmentaciju portala – sajta?
– Kako privući željenu publiku?
– Kako povećati cenu oglašavanja?
– Kako napraviti dobar media mix, odnosno šta to Internet kao media nosi kao vrednost?
. . .
Nastavak u sledećem tekstu ovde
najs tekst :) hoće li biti nastavka?
Iz poverljivih izvora, znam da hoće :)
Najcuveniji „bubble“ datira jos iz 17 veka i poznat je pod nazivom Tulip Mania http://en.wikipedia.org/wiki/Tulip_mania – tada su se prodavala imanja da bi se kupila samo jedna lukovica lale! :-)
Tako da ovo sto se desilo sa webom i nije bas neuobicajena pojava u istoriji.
Inace, odlican tekst.
Pozdrav!
Mmmmm, super je grafikon za Yahoo. Prica je vec ispricana. Jedino sto ne shvatam naslov „Internet marketing“ a pise se o istoriji internet industrije i velikom slomu web kompanija – preinvestiranju. Dodao bih na Cveletov komentar da je „baloon“ u USA uradjen pre i posle toga sa bankama, nekretninama, a dolazi veliki balon sa farmacijom, biotehnologijama, i svemirskim putovanjima i marsovskim nekretninama.
Dragi autoru, nema u text nista sto ima veze sa naslovom, osim zadnjih pitanja ;-)
Da – bice nastavak – ovaj prvi deo je ustvari samo uvod za temu – Internet Marketing, odnosno postavka situacije u kojoj je internet marketing nastao i njegovi prvi koraci i kako je prvo usao na velika vrata sa velikim ocekivanjima da bi potom prsao i napokon izasao iz pepela (faza Internet Vaskrese :) i sazreo kao biznis model.
Drugi deo cu napisati za nekih 7-10 dana, ali bilo bi zanimljivo da date svoje misljenje i iskustvo u resavanju tih inicijalnih problema sazrevanja interneta. Ja cu napisati svoje iskustvo, kako smo mi to resili u Knight Ridder-u (model koji je posle preuzet i od Yahoo-a, AOL-a, MSN-a, izdavaca (Tribune, McClatchy, Bello, Washington Post…)
Grafikon je inace NASDAQ – nisam ubacio pravilno naslov slike.
Hvala svima na lepim recma!
Pozdrav.
Mena bas zanima koliki su bili budzeti za marketing, finansijski i procentualno u odnosu na TV i paper. Nikako nikada nisam video internet kao medij gde se za marketing trosi ozbiljan novac. Potrosi se veliki novac za izradu platformi, site-a, brandiranja ali nemam utisak da su kampanje oglasavanja bile nesto znacajne, ili mozda gresim.
S druge strane, efekti, imam utisak da nema velikih prioca iz marketing interneta, za razliku od klasicnog advertisinga. Ima pricas o uspehu web projekata ali ne i o kampanjama koje su na interentu bile bow – wow. No, cekamo nastavak price …
Ne vidim kako bi i na koji način moglo nešto brže & relevantnije da se dogodi u Srbiji. Kod nas je još ponegde i Facebook bauk….
Nisam ja nezadovoljna, daleko od toga, samo mislim da može brže :)
Brze moze jedino ako postoji potreba, a ona ne postoji u Srbiji. Ona se naporom web lidera stvara, ali to ide sporo jer potrosaci nece ili ne mogu da budu deo web okruzenja. Neka istrazivanja koje je CESID radio i cije sam rezultate cuo, govore da je Srbija podeljena na pola, na nazovi modernu Srbiju koja sve hoce i nema granica u prihvatanju svega „new and IN“ i staru Srbiju koju sve novo ne zanima, za koju je sve to OUT.
Mislim da kada je rec o Srbiji nije toliko rec o potrebi vec o mogucnosti. Nisam siguran da bi bilo koji pojedinac radije sedeo u pecini nego za kompjuterom i blogovao. Cinjenica da ce neki reci da im ne treba komp, ali da bi imao „potrebu“ prvo mora da razume sta ta sprava moze da uradi i kako moze da se upotrebi – osim kao pritiskac za sir. Ako je neko pre dve decenije dobio struju (ili prestao da koristi stabilizator), pre deset godina telefon sa pulsnom centralom nisam siguran da moze da nas da vidi da mu je „potreban“ komp.
To je takodje otezano cenom kompa i interneta i telefona(monopol Telekoma) kao i nepristupacnosti linija u celoj zemlji. Ja sam u Beogradu cekao da mi Telekom da ADSL godinu ipo dana!
Ako bi uzeli cene u Srbiji u relaciji s platom i to reprokutovali na SAD to bi bilo kao da PC kosta od $3000 – $30.000 da vam prikljuce telefon u kucu $30.000 (ne racunamo podmazivanja ako su potrebna), mesecna pretplata za 8:1 ADSL od recimo 1Mb/s $200.
Na ovakvo stanje siguran sam da bi bilo mnogo manje korisinika u SAD – ne zato sto nemaju potrebu – vec zato sto nemaju mogucnost.
Kada kompjuter prestane da biva luksuz a postane neophodnost – tada govorimo samo o mogucnostima – a kompjuter u normalnom drustvu bi trebao biti neophodnost.
Alex, ključna reč za brzo uvođenje (A)DSL-a je SezamPro ;) Treba im tri do pet dana od prijave.
Inače, mislim da bi veća potražnja postojala kada bi postojala veća ponuda – vam Beograda je veoma teško dobiti (a)Dsl priključak, postoje čitave liste čekanja po opštinama i nije isključeno da se i moja mama ne bi konektovala kada bi mogla – samo da može :) Naravno, postoji i cable net tu i tamo ali pošto nema konkurencije slabo to sve ide – niko se ne bori za potrošača.
Primera radi, kada sam prošlog leta imala ambiciju da uvedem ADSL kod mame u stanu, bilo je potrebno da fizički dođem (!!) na lice mesta, odmah (!) platim i potpišem ugovor. I to u radno vreme koje je do 4 ili 5, a faktički do 3. Znači – taksijem na odredište. Naravno, bila sam baksuz pa mi se dogodilo da mi, kada sam stigla, kažu „e baš malopre smo prodali poslednji adsl, sad čekamo Telekom da omogući nove (dogodine), jer za grad više nema priključaka“.
Naravno, Telenorov modem donekle spašava stvar, ali ne možemo pričati o ozbiljnom tržištu dok se sve svodi na Beograd sa okolinom, Novi Sad i Suboticu.
Što se pritiskača za sir tiče prvi put čujem da postoji i ta upotreba :)
2 Srbije? Efektivna i neefektivna? :D