Makrobiotika

Šta je Makrobiotika?

Makrobiotika, principi makrobiotike, makrobiotička ishrana i osnivači makrobiotike učitelji Mičio Kuši i osnivač Džordž Ošava

 

Treba razumeti kada čitate ovaj post, da je autor bio svojevremeno makrobiotičar i da je imao izvesnih uspeha sa tim principom ishrane. U tom smislu, njegov odnos prema Makrobiotici je umereno pozitivan. Makrobiotika je pre svega zdrav način ishrane mada ne uvek i zdrav pogled na svet.

Način ishrane i života, poznatiji kod nas i u svetu kao Makrobiotika (macros – veliki, bios – život), stekao je globalnu popularnost radovima rodonačelnika pokreta George Ohsawe (originalno ime mu je Nyoichi Sakurazawa)i jednog od njegovih učenika i naslednika Mičio Kuši – Michio Kushi-a, koji je promociju pokreta uspešno realizovao u Americi. Odmah možete uočiti da je cela priča u biti japanska, sa razlikom što je Ohsawa bio netipičan japanac , rekli bi sa »srpskim« životnim kodom, dok je Kushi bio tipičan japanac sa poslovno metafizičkim kodom.

Prvo je Ohsawa pokrenuo priču i svojim predavanjima i knjigama zainteresovao intelektualnu elitu Zapada za svoje principe i rezultate, dok je Kushi stvorio veliki sistem Makrobiotike pun svega i svačega, napravio posao od toga, institut, fondaciju, izdavaštvo, prehrambenu industriju i doprineo da i široke mase ljudi počnu da koriste makrobiotiku u svakodnevnom životu.

Paradoks cele situacije je da je Ohsawa bio jednostavan i razumljiv svima, dok je Kushi zahtevao značajan intelektualni napor, znanje i praksu da bi savladali makrobiotičke principe i tehnike pripremanje hrane, a opet danas svi znaju za Michia i njegovu suprugu Evelin, dok je Ohsawa kao osnivač pokreta prekriven zaboravom. Odgovor na ovaj paradoks je u tome što je Michio svoje sledbenike okupljao u čvrstu i jaku organizaciju, koja je u nekim elementima imala i svojstva sekte, jer je imala svoju posebnu duhovnu ideologiju, stil života, vrednosti, literaturu, dok je kod Ohsawe sve bilo svedeno na prenos osnovnih principa života i ishrane svima koji su hteli da ga saslušaju. Michio je na neki način obavezivao ali i obećavao siguran spas bolesnicima, Ohsawa nije to činio na takav način.

Mičio Kuši je stvorio od makrobiotike medicinsku disciplinu, sa terapijama, decidnim uputstvima i preparatima, dok se Ohsawa zadržavao samo na preporukama. I zato je danas Makrobiotika povezana sa familijom Kushi a ne sa živahnim japanskim filosofom, misliocem, misionarom i avanturistom Georgom Ohsawom.

Šta je u stvari bit Makrobiotike i zbog čega je nastupila njena globalna popularnost i otvoren niz dućana zdrave hrane, gde se nude razni makrobiotički proizvodi. Rekli bi da je suština u obećanju koje Makrobiotika nudi, a to je ozdravljenje, pre svega fizičko a onda i emotivno i na kraju duhovno. Metod koji se u tom procesu koristi je balansirana i definisana ishrana, splet vežbi i načina mišljenja. Fokus je postavljen na tradicionalnoj, kuvanoj i ne mnogo preradjenoj hrani, bogatoj vlaknima, baziranoj na integralnim žitima, sa malo barenog povrća, supe, variva, fermentisanih salata i ribe. Voće, med, meso, mleko, jaja, šećeri, sladoled, lekovi, alkohol, gazirana pića, masti i razne druge namirnice nisu uopšte poželjne.

Da ne bi na ovom mestu objašnjavali da 60% obroka trebada budu integralne žitarice, da se uvek jede miso supa kao predjelo, da se stavljaju alge, da se riba jede jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje, da se jelo ne soli klasičnim načinom, već kombinacijom izmešanog susama i soli, da se ne piju biljni čajevi nego banču čaj, itd, napisali bi obiman text samo o makrobiotičkom načinu ishrane, što nam nije cilj. Ideja nam je pre svega da predstavimo šta je to u biti Makrobiotika i njeni koreni.

Osnivači Makrobiotike

A ona se može shvatiti samo kroz njenog osnivača, Ohsawu, zanimljivog japanskog mislioca koji je nosio misionarsku ulogu u sebi, koji je puno improvizovao, lutao po svetu, borio se za velike ideale i padao u malim bitkama. Ko hoće da se bavi Makrobiotikom bolje da čita njega a ne Kushija. Ako bude savestan i objektivan čitalac, ubrzo će shvatiti da je George bio vrlo lucidan mislilac, ali krajnje nedosledan. Njegove misli i ideje su plemenite, borbene, agilne, opšte i zdravorazumske. Njegova praksa je sumnjiva i ne uvek dosledna. Kao i Kushi nameće zapravo staru kinesku filosofiju i kuhinju sa formalizmom japanske tradicije. Primer njegove nedoslednosti je kada na jednom mestu priznaje, da kuhinja koja je bazirana na pirinču ne odgovara zapadnom čoveku i njegovim crevnim resicama, a do tada ste imali jesti samo braon pirinač, što na primer Kushi ni jednom ne priznaje, nego forsira integralni pirinač u svim varijantama i na svakom mestu, kod svih.

Opet, Džordž Ošava stalno insistira da se tradicionalnim stilom ishrane postiže jak imunitet i otpornost na bolesti. Stalno ponavlja kako je on zahvaljujući tome stalno zdrav, a onda se iznenada razboli od najtežih bolesti i samo zahvaljujući svom makrobiotičkom metodu se od iste izleči. Nikad nije odgovorio zašto se razboljevao ako se pravilno hranio, što predstavlja jednu od najvećih zabluda Makrobiotike u koju upadaju vernici, a to je da je ovaj sistem ishrane svemoguć i apsolutan. Čuveni primer za tu nedoslednost je i slučaj prerane smrti od kancera Michieve ćerke koja je preminula u ranim tridesetim godinama, kojoj cela makrobiotička zajednica zajedno sa Institutom za medicinsku makrobiotiku njegovog oca nije mogla pomoći. Posle te smrti, do tada fanatični Kushi koji je isticao da se skoro svaka bolest, ako nije u odmakloj fazi, može lečiti makrobiotičkom ishranom, promenio jesvoj stav, tvrdeći da je osim ishrane za izlečenje bitna i želja za životom, motivacija da se živi, duhovna svest, podrška porodice i pravilna dijagnostika bolesti. Takodje, od te smrti je počeo da tvrdi, da ako Makrobiotika ne može da izleči, makar može da ublaži dolazak smrti i olakša zadnje trenutke.

Medjutim, prve knjige i velika obećanja, postali su klasici koji su privlačili milione ljudi i stvorili popularnost. Niko se nikada ne zapita, zašto je George Ohsawa preminuo relativno rano u 73-oj godini života (1983 – 1966), dosta ispod japanskog proseka starosti koji je negde oko 83 godine.

Mičio Kuši je rodjen 1926 godine i još je živ, držeći i dan danas predavanja zajedno sa suprugom Evelin Kuši. Ako ćemo iskreno, pored ovih ključnih tema, sama klasična Makrobiotika ima dosta nedoslednosti i nelogičnosti. To se pre svega odnosi na sam sistem ishrane, koji je osim univerzalnih principa izvučenih iz tradicionalne kineske medicine i filosofije, u samoj praksi baziran na japanskoj kuhinji i japanskim proizvodima i složenoj praksi pripreme.

Nadgradnja svega toga je i japanska kultura i sistem vrednosti, uz dodatke klasične filosofije jina i janga, tradicionalne kineske medicine i dijagnostike, što je sve u redu za azijske narode, koji imaju slične prehrambene navike i senzibilitet, ali je pogrešno za Evropljane, koji najednom sada treba da se hrane gomasiom, umeboshi šljivom, wakama algama, tamari sosom, itd, nizom proizvoda koji nikada nisu postojali u njihovoj vekovnoj ishrani.

Zahvaljujući tim nelogičnostima, u okviru makrobiotike se stvorio čitav pokret buntovnih autora, pre svega iz skandinavskih zemalja, koji su zadržali osnovne principe ali su napravili duboku reviziju postojećeg, kinesko japanskog sistema makrobiotike. Autori su postavili logična pitanja i dobili logične odgovore. Na primer, upitali su se sledeće: »Kako to da su naši pretci živeli po 100 i više godina u surovim uslovima gladi, hladnoće, epidemija? Šta su jeli i šta ih je spasavalo? Pa zar je moguće, brstili su rakiju uz masnu slaninu i beli luk, mrsili kajmak i pršutu uz malo proje. Hrana im je bila bazirana na zabranjenom medu, usoljenom mesu, voću, ječmu i nije bila mnogo raznovrsna i izbalansirana. Kako to da njima nije smetao u makrobiotici zabranjeni punomasni sir, pita, vino? «

Ta pitanja su nametnula i odgovore. Nije sve tačno u Michievom makrobiotičkom sistemu, iako je sam pokret mnogo doprineo raskrinkavanju potrošačke ishrane i objašnavanju uzroka epidemije savremenih bolesti. U tom smislu, ma koliko bili kritični prema Kushiju moramo mu odati priznanje što je medju prvima organizovano skrenuo pažnju na užase savremene industrijske ishrane i dao sjajne dijagnoze uzroka odredjenih bolesti. Tu pre svega mislimo na njegove teze o 4 bele smrti: bela so, šećer, brašno i mast, što je svojevrsno preterivanje ali i naša savremena ishrana je postala preterana tim namirnicama, zatim borba protiv navale životinjskih proteina u ishrani bogatoj mesom, mlekom i jajima koju je forsirala Američka Uprava za hranu, borba protiv gaziranih pića punih šećera, grickalica punih začina i masti, prekomerne upotrebe lekova i tako redom.

Savremena makrobiotika

Današnja savremena Makrobiotika je mnogo zrelija od samih početaka, i bazirana je na jednostavnim premisama:

»Hrani se tradicionalnom hranom, hranom tvojih predaka, uz veliko učešće integralnih žita, barenog povrća, variva i supa. Voće je u redu. Meso smanji, smanji masnoće. Izbegavaj industrijske proizvode, pa makar se zvali i makrobiotički, zbog konzervansa, boja, pojačivača ukusa.

Svaka kuhinja je bazirana na osobenostima jednog naroda, tla na kome je odrastao i odlikama klime i to treba poštovati.

Smanji unos mleka, ali ga se ne rešavaj, jedi ponekadkajmak i kiselo mleko (dodatak autora).

Jaja su ipak u redu, ali ne baš svaki dan.

Hrani se umereno, raznovrsno i balansirano.

Vežbaj i radi, troši to što pojedeš.

Misli pozitivno, i ne robuj predrasudama, čak ni makrobiotičkim. »

. . .