Zlatko Šćepanović
.
Srpski kralj ruža i proizvodnja ruža starinskih sorti
.
Kada neko ko je rodjen 1960-e godine na Dorćolu, u srcu Beograda, ljubitelj hard rock muzike, ode u 34-oj godini sa porodicom da živi van grada, u selo Vrčin, nedaleko od Beograda, morate se zapitati kakva ga je to ideja ponela.
A onda upoznate g-dina Radoslava Petrovića, u njegovoj kući u Vrčinu, vidite, pa omirišete ambijent u kome živi – rosarium starih i tradicionalnih aristokratskih ruža, i onda čujete njegovu priču, sve vam postane jasno i impozantno. Susreli ste se sa osobom snažnog entuzijazma, volje i hrabrosti da svoje ideje i svoju ljubav prema starim sortama ruža pretoči u veliku priču svetskih razmera. Jer njegov posao je proizvodnja ruža ali onih starih sorti, antičkih.
Gost kraljeva i kraljica, visoke engleske aristokratije i bogatih ljudi koji cene lepo, prefinjeno i elegantno, g-din Petrović vas iznenadi svojom neposrednošču, skromnošću i spremnošću da vam ispriča neverovatne priče o večnoj lepoti ruža. Jer, on je jedan od retkih, u svetskim razmerama uspešnih uzgajivača starih sorti ruža, od kojih su neke sorte stare i po par hiljada godina.
Oko njegove kuće ćete naći oko 1200 različitih ruža! Zamislite taj broj ružinih grmova na 15 ari placa. To sve buja u izobilju. Jer, proizvodnja ruža zahteva svakodnevnu brigu i večnu ljubav.
Sa pažnjom negovane, na relativno malom prostoru, gledaćete svojevrsnu istoriju ruža uživo. Sa različitih meridijana i iz mnog zemalja sveta su se ljupko smestile nadomak Beograda, stvarajući svoje plemenito mesto u bašti Balkana.
Osetićete kako ruže zaista mirišu! Posebno one stare vrste.
Zapanjićete se oblikom latica, listova, grmlja i bojama.
Čućete za svaku od ruža svojevrsnu biografiju, anegdotu i posebnost.
Počećete da shvatate koliko su one različite medjusobno, kako su neke od njih zadivljujuće elegantne i kako imaju karakter i ličnost.
Pokazaće vam se ruža koja je svojstvena ne po cvetovima nego po velikom trnju rubin crvene boje, koje se pod zracima sunca presijava kao dragi kamen, čineći stabljiku magičnom.
Nos će vam se ispuniti mirisima, i tek tada ćete shvatiti koliko je miris ruže čaroban i zaboravljen u vašem životu. Koliko vam nedostaje, i koliko je plemenit i kako vas podseća na mladost.
Oči će vam se ispuniti vatrometom boja, osetićete prefinjenost i nobles stare aristokratije i zašto su plemićke loze imale ružu za svoj simbol, zašto su se zbog ruža vodili ratovi. Ućićete u drugu dimenziju, i to sve zahvaljujući originalnosti i posvećenosti jednog čoveka.
Stoga je ovaj post posvećen jednom vanrednom čoveku iz Srbije i njegovom originalnom trudu.
G-din Petrović je poznatiji u svetu nego kod kuće. I to je sve logično. Mi nismo zemlja koja ima elitu koja se razume u kvalitet i ima stila. Naš junak je svestan toga. I ne sekira se mnogo, njegov život posvećen ružama ga je doveo do istih takvih ljudi širom sveta i neprocenjivih prijateljstava u posebnim krugovima i plemstvima. Ruže su ga uvele u svet koji ima mnogo novca ali u koji se ne ulazi novcem već duhovnim kvalitetima. Posvećenošću.
Priča nam o ružama. U Srbiji ruže odlično uspevaju. Klima im nije mnogo naklonjena, jer one su relativno nežne biljke koje ne trpe jako sunce, ako želite da vam dugo i postojano cvetaju. Medjutim, zato ovde postaju snažne, jake i moćne. Kako nam je ozbiljno rekao, jedan grm srpske ruže može da zameni svojom raskošnošću 2 do 3 grma u Engleskoj ili Francuskoj. Samo tamo zbog blažeg sunca i veće vlage dugo cvetaju, i po desetak dana jedan cvet može da opstane, dok kod nas je to do nekoliko dana, iako su nam cvetovi veći i lepši. Snaga sunca sparuši cvet. Tako je i sa Srbima, sprži nas naša emocija, kreativnost i požuda.
G-din Radoslav ima ozbiljne planove. Sprema se da podigne veliki Rosarium na nekoliko hektara.Ima ponudu od najvećeg i najpoznatijeg engleskog proizvodjača ruža da podigne zasade za preko 250.000 sadnica godišnje, za šta mu treba 25 ha zemlje. Razmišlja da li da udje u tako veliki posao. Njemu su ruže prvo ljubav pa tek onda posao, a ne samo mogućnost da se obogati.
Kaže da godinama ima problema sa našim propisima oko uvoza sadnica retkih i starih sorti ruža. Sa mukom i velikom strašću je godinama skupljao retke ruže svuda po svetu i sa još više pažnje mora da se bori da svaku od sadnica i grmova sačuva. Zime u Srbiji znaju da budu surove, mada nam je pokazao ružu koja bez problema može da izdrži -20 celzijusa bez zaštite.
Ispričao nam je epsku priču o ruži iz XII veka i Ratu ruža i tome kako je ružičnjak od te vrste čuvao jednu englesku ledi.
Videli smo impresivan ružičnjak uz njegovu kuću od ruže puzavice, gde jedno stablo može da izrodi u jednom trenutku i par hiljada cvetova.
Kaže da su zahvaljujući kvalitetu njegove ruže svuda prisutne u svetu i da za njih nema carinskih i zakonskih prepreka, iako Srbija još uvek nema potpisane sve trgovinske sporazume.
Angažovan je kod Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra II na Belom dvoru. Poklonio je kraljevskoj porodici hiljade sadnica i uredjivao kraljevski dvor, da se makar i delimično vrati sjaj srpske monarhije i da se lepota širi po našoj zemlji.
Osnovao je Kraljevsko udruženje ljubitelja ruže Srbije i tako nas stavio na mapu sveta kao zemlju koja ima viši nivo i kvalitet ruža od onih koje možete kupiti u hipermarketu.
Član je žirija koji glasa za najlepše ruže u istoriji koje ulaze u svetsku ediciju slavnih ruža – Rose Hall of Fame.
Komentarisao nam je čuvnu potragu za plavom ružom. Japanci su objavili da su je stvorili. Ipak, kaže čini mu se da je više ljubičasta nego plava.
Stvara i svoje ruže. Ukršta, eksperimentiše, selekcioniše. Na stari, tradicionalan način, ne koristi genetski inžinjering, jer on se bavi tradicijom a ne genetskim hibridima. Njegova crvena ruža miriše fenomenalno, no priznaje, stabljika i lišće su joj nejaki, slabi na bolesti. Vodeća svetska kompanija David Austin Roses mu je uzela pelcer sa željom da izvuku gen njegovog mirisa i prikače isti na otporniju vrstu.
I na kraju kada smo pomislili da iznenadjenjima ipak ima kraja, sagnuo se i pokazao nam mali grm, ružu sa zelenim listovima. To je zapravo ruža sa devijacijom, gde su se latice deformisale u spoljne listove. No, ima zelene latice, što možete videti ako pogledate sliku ispod texta.
Nisam mario za ruže. Cveće ko cveće, mislio sam. Uz to i zamorno, traži zalivanje, obrezivanje, prskanje, pa još i bode.U stvari, nisam ih poznavao. Sad znam šta sam propuštao. Zahvaljujući jednom čoveku i njegovoj životnoj priči, moj život je obogaćen i moja bašta će sigurno uskoro biti puna mirisa i boja starih sorti ruža.
Radoslav Petrović, je našu zemlju predstavio svetu u najboljem svetlu, dokazujući da i mi imamo svetski kvalitet i da kod nas postoji vrhunska proizvodnja ruža, zahvaljujući samo sopstvenom radu, posvećenosti i ljubavlju, tako da bez preterivanja možemo reći da je on svojevrstan Kralj ruža Srbije – The Serbian King of Roses.
–
Rat ruža u Engleskoj
Preuzet text iz Vikipedije:
Ratovi ruža, vođeni između 1455. i 1485. godine, bili su isprekidan građanski rat koji se vodio oko engleskog prestola između sledbenika Kuće Lankaster i Kuće Jork. Obe kuće bile su ogranak kraljevske kuće Plantagenet, vukući svoje poreklo od engleskog kralja Edvarda III.
Naziv Ratovi dveju ruža nije bio korišćen u to vreme, ali njegov naziv nastao je naknadno budući da su se suprotstavljene strane u ratu predstavljale ružama crvene i bele boje. Crvena boja ruže je bila boja kuće Lankaster, a bela boja ruže je bila boja kuće Jork. Naziv je ušao u opštu upotrebu tokom 16. veka na temelju scene iz Šekspirove drame ‘’Henrik VI’’ gde suprotstavljene strane u drami izaberu različito obojene ruže. Iako su se ruže povremeno koristile kao simboli tokom rata, ipak se većina učesnika služila grbovima svojih feudalaca.
U Ratovima dveju ruža učestvovalo je zemljoposedničko plemstvo i vojska njihovih vazala. Biti pobornik jedne od zavađenih kuća umnogome je zavisilo od bračnih ili rodbinskih veza između porodica, obećanih feudalnih titula i dodela zemljoposeda. Tako je vođa kuće Lanlaster jedno vreme imao titulu grofa od Ričmonda, a vođa kuće Jork titulu grofa od Kembridža. Kuća Lankaster većinu saveznika je našla na severu i zapadu zemlje, dok je Jorku potpora stizala uglavnom s juga i istoka.
Ruža Tjudora – grb dinastije Tjuduor nakon pobede Henri Tjudora nad Ričardom III i posle ujedinjenja kuća Jork i Lankaster.
Zlatko, dok ne napišeš Osvrt na Karanfile i 1.majski uranak, neću s tobom da pričam :D
Lepa prica – samo me je zaintrigirao prvi deo – odrastao na Dorcolu i otisao u Vrcin. Mnogo je ljudi koji su rodjeni i odrasli u centru grada da bi se potom odlucili da zive van Beograda. Uspeli smo da u zadnjih 20-ak godina napravimo od Beograda deponiju. Ono sto je najgore je lose isplanirana gradnja, prenasteljenost gradskog jezgra kao i zagadjenje vazduha. Vecina dece koja raste danas u centru grada imaju problema sa disanjem koja cak ide i do stadijuma astme. Gradilo se puno stambenih i poslovnih objekata ali se nije pratilo sa odgovarajucom strukturom – dovoljan broj parking mesta, zelene povrsine, parkovi.
To se sve moglo resiti strogim regulacijama od strane vlasti ali pre svega i nasom savesnoscu koja je ocigledno prva zatajila.
Pominjali su coveka po nekim magazinima cini mi se. U svakom slucaju svaka cast na hrabrosti da se posvetis cvecu i postanes cudak za prijatelje i okolinu. Treba imati petlju za to. Sada kada je on the top verovatno ga drugacije posmatraju. Dorcolac je to, stara beogradska snaga :-)
Jedino mi nije jasno sto gaji stare sorte, kada su nove bolje, verovatno raskosnije, mirisnije, otpornije na bolesti, bez bodlja, duze cvetaju, ne prskaju se i sve redom sto genetske manipulacije mogu da stvore, jer da nije tako, ne bi ni postojale nove i moderne vrste. Ipak, svaka cast majstore ako si isterao svoje!
Sad pa karanfil!? To cvece mi je oduvek bilo strano, jer su ga socrealisticka ikonografija i simbolizam sahrana potpuno degradirali. Ruze su kao i dijamanti veciti, razumemo li se JJ :-)
Vrcin je covek izabrao jer mu je bilo dovoljno blizu Beograda, napravio je svoju oazu, cvece, cvrkut, vazduh itd. I ruze stvarno nije mogao da gaji u sred Beograda, sto zbog prostora sto zbog kiselih kiša, cadji, izduvnih glasova, radijacije, mikrotalasa, buke, itd..
Sad, stare ili nove, to je pitanje senzibiliteta i toga sta covek hoce. Original ili bolju kopiju od originala? Ja sam uvek za original kada govorimo o prirodi, ma kako to retrogradno zvucalo :-)
Blogeri, ako ste sa postom Nebeska liturgija pogodili datum, sa ovim ste omasili. Post o ruzama ide 25 maja, na Dan cveca!
Iako mi se tema dopada, mada je malo za devojcice, propustili ste trenutak da poentirate. Razmisljajte malo!
I sta cete sad da pisete za Dan cveca?
Pa o karanfilima naravno!
Slucajno sam na preporuku drugarice pogledala vas site. Hvala za text i link gospodina Petrovica, mojoj mami je to bas bilo potrebno. Ona hoce da nadje one stare, crvene i mirisne ruze, sa weba smo videli da ih verovatno ima.
Podrzavam svaku dobru ideju i prikaz kvalitetnih ljudi i stvari. Samo nastavite tako, nemojte da se izgubite u dnevno politickim stvarima, tracevima i teorijama ko je koga i sta. Uaaa tabloidi na netu :-)
Site je super!
Samo nastavite tako, site je odlican.
Bas ste zanimljvi!
Ruze su kao i vino, ko se u njih razume, one ga obuzmu. I veci su zaljubljenici u ruze muskarci nego zene. Zene vise vole ono sitno cvece. Ruzine bodlje i orezivanje ih nerviraju, jer za ruze treba imati fizicku snagu. One vole samo ruzine latice u kadi i jacuzziju, parfeme i da im se iste poklanjaju. Ali da rade oko njih, ne!
I zato je Trnova ruzica samo bajka.
[…] antičkih i starinskih ruža. O gospodinu Petroviću se već pisalo na ovom blogu u tekstu „Radoslav Petrović – The Serbian King of Roses“, ali sada iznosimo i neke druge zanimljive podatke o njemu i njegovoj posvećenosti […]