Jelena Jovanović
SUDAR DVA SVETA
Suprostavljeni svetovi i nova paradigma poslovanja – Off line i On line industrija
U ovom veku dogodile su se neporecive globalne promene. Svega, počev od načina pristupa informacijama, do načina distribucije i pakovanja proizvoda i usluga.
To znači da su se i sami proizvodi promenili (100101010101010001010 format). Način dostave sada ide putem neta. Pakovanje takođe – firma koja nema svoju web stranu je kao čovek koji nema email na vizitkarti. Ili još gore: telefon.
Zašto je to važno?
Ovaj moćni zamajac digitalizacije promenio je svest ljudi a potom i uslove u kojima rade, način na koji se pristupa poslu i način rukovođenja takođe. Tu je još i ono što se golim okom vidi a to je dramatična promena dres koda, i ono što se ređe vidi ali ostavlja još jači utisak – dehijerarhizacija organizacije.
USLOVI ZA RAD
Danas je više nego ranije važno s kim radite i kakvi su vam odnosi. Budući da su informacije preuzele primat, način na koji se one saopštavaju i primaju promenio je smer odnosa u kolektivu. Sada, možda više nego ikada ranije, važno je imati visokokvalitetne odnose, interne i eksterne. Jedan od top 5 razloga za zadovoljstvo poslom su upravo odnosi u timu.
NAČIN RADA
Ranije je uslov svih uslova bio pojaviti se na vreme u kancelariji i biti tu od 9 do 5. Danas ta praksa nije nestala, ali barem podjednako ima onih kompanija (naravno, mahom su IT) kojima radno vreme počinje oko ili iza 11 pre podne. Za novinare ovo nije novost jer redakcije uglavnom tako i funkcionišu…Ne meri se vreme, mere se rezultati!
Takođe, mogućnost saradnje putem interneta (Google aplikacije, email, chat, ActiveCollab, Basecamp učinile su da su slobodni dani češći i ponegde regularni tokom radne nedelje, i da je posao od kuće veoma moguć i poželjan. TIM je osnovna operativna jedinica a geografija sve manje igra ulogu; sa video-konferencijama naročito počinje nova sezona.
Uz to, globalni trend je briga o planeti i smanjena emisija CO2…
MENADŽMENT NOVOG DOBA
Informacije se šeruju više nego ikad. Sada nije dovoljno jednostavno narediti, potrebno je svojim obrazovanim i kreativnim zaposlenima objasniti i ZAŠTO je neko pravilo na snazi. Inače ništa od motivacije. Slepo slediti je out, ljudi traže da razumeju ciljeve kompanije, smer u kome se kreće, tržište oko sebe. I ne samo to – hoće i da aktivno učestvuju! Šrafići ne postoje. Uprkos automatizaciji posla više nego ikada potrebne su IDEJE.
Greške – šta reći…otkako je Sid Vicious proslavio anarhiju, pesme u slavu onih koji se ne uklapaju lako prelile su se u studije slučaja o Apple Inc, u harvardske eseje o liderstvu, u knjige i gigove oko Funky Business poslovanja. Kreativnost je takva da ne trpi oštre norme. Naprotiv – ko hoće da ima radnike znanja (knowledge workers) mora da ih pazi kao hirovitu cvećku i da im stalno izlazi u susret. Jer, oni idu čim im nešto smeta svesni da je talenat koji imaju neprocenjiv i da se skupo plaća.
LIDERSTVO
Zaravnjene kompanije (čitaj: lean thinking companies) preuzimaju primat. Google kultura poslovanja takođe – visokostručni, veoma kreativni geekovi i genijalci opremaju svoje kancelarije i kompjutere igrama i igricama. To nipošto ne znači da su manje produktivni – ono što je nekada bilo blejanje na pauzi sada je ugriz dobre igrice u sred radnog vremena čisto da se pospeši volumen novih i novijih pristupa problemima.
Šta oni traže od lidera? INSPIRACIJU.
ORGANIZACIONA STRUKTURA
Umesto stroge i vertikalne (kad već dijagonalna zvanično ne postoji) pojavile su se ogranizacije koje imaju horizontalnu hijerarhiju. Viši menadžment nije više na posebnom spratu, naprotiv – sedi ne samo na istom spratu nego ponekad i u istoj prostoriji sa drugim menadžerima, sa ili bez malog pregradnog PROVIDNOG zidića. Vrata se sada farbaju u crveno zbog feng-šui principa novca, u aplikacijama za posao zahteva se da navedete svoje ciljeve kratkoročne i dugoročne (ponegde i poziciju Meseca u horoskopu ali to je devijacija, doduše primećena na našim prostorima…), a ako vas direktor poveze kući niko neće ništa pogrešno shvatiti.
DRESS CODE
Ako je nekada sekretarici bilo u opisu posla da nosi mini suknjičice, danas je to blamčina. SVAKO je zastupnik brenda kompanije i svi koji dolaze u susret sa klijentima i dobavljačima moraju da prenesu istu poruku – o profesionalizmu, učtivosti, poštovanju. Svega, od rokova do dogovora.
Strogi kodeks oblačenja i ponašanja zadržao se još u finasijskim institucijama i dobio popularan naziv „bankarski“: bez papuča, dekoltea, minića. Poneke kompanije imaju kao interni dres kod upravo tzv. biz casual, to jest opušteni stil.
Naravno, ovo ne važi za prodaju…kada ste sales rep, i dalje morate da umete da klijentima priđete na način koji NJIMA odgovara. Ako je korporativno, onda je sve sa odelom i kravatom.
Inovacija – sada i nežniji pol nosi kravate.
TRŽIŠTE RADA
Kompetentni i talentovani pobeđuju. Talenat je lider. Dobra komunikacija takođe je promenila predznak – okej je opustiti se. I ne samo to, smatra se neljudskim nikada ne pokazati poneku svoju slabu stranu na poslu. S takvima više niko neće da radi jer se uzimaju kao sračunati i hladnokrvni koji bi preko svega prešli zarad uspeha.
Posao se sada oglašava i traži preko interneta (baš kao što su se milioni tako pronašli lično – cybermuvanje je opšte mesto), i niko ne može da spreči zaposlenog da to ne uradi sa posla. Šta više, verovatno i njegov menadžer pretražuje oglase za posao na istom portalu…
SVET OKO NAS
Ono što je vidljivo svima je poplava japija i wi-fi kafića. To ne znači da se neko ucickao i doneo laptop u kafić da bi muvao cice, već da je verovatno pravo s posla došao na afterhour kafu sa kolegom iz druge firme ili agencije i da je sasvim moguće da dok ga čeka konačno stiže da proveri privatnu poštu i uloguje se na facebook. Prenosni računari su sve manji i sve tanji (900 grama i nekoliko cm za Mac Book Air), a mogu se kupiti u bojama kao što su roze, zeleni, plavi…hrana se naručuje onlajn, odeljenja se outsourcuju, krize takođe počinju na forumima, a baneri i PPC reklame su vidljiviji od bilborda.
. . .
Štreberi caruju.
I ovaj trend će se nastaviti. Svet se ukraja prema potrebama talentovanih. Heroji su oni koji krenu i ostanu na putevima kojima se dosada ređe išlo. Ne biti deo sistema već stvarati sistem je potpuni hit. Odvažni preduzetnici konačno se slave, a počinjanje u garaži kao Apple ili u studentskom domu kao Google, pa potom osvajanje pola sveta je KULT za nove preduzetnike.
Vaš posao vredi onoliko koliko vam vrede zaposleni. Dokaz: lovci na top talente ne žive od metafizike.
Odnosno, kako je nekada rekao čika Bil Gejts pre 20 godina: budite dobri prema štreberima (nerds). Može se desiti da završite radeći za nekog od njih.
Note: posebno hvala Aleksandru Georgijeviću za inspiraciju za ovaj tekst. Požalio se čovek kako programeri ne dolaze na vreme na posao, i eto.. :) Originalno ovak članak je objavljen na (mom) blogu Miss Cybernaut
Inače, moram i to da kažem: blog Bašta Balkana nastao je tako što sam dovoljan broj puta pitala Zlatka – a zašto ne bi pisao o tome? Zar ne misliš da ljudi to treba da znaju?
Sad pišemo u društvu. Cheers!
Odlićno JJ, hvala ti i dobrodošla.
Inače, znaš šta mislim o iznetim mišljenjima :) Bravo.
Ne znam, ne znam! TREP! Reci :) Znam da si se bunio što je sve toliko drugačije nego ranije. I znam da je merenje uspeha ključno, vreme VS rezultati, odnosno sećam se da smo pričali o tome kako više nije IN „čuvati zidove“ (biti negde od 9 do 5, striktno) već dati rezultat, a nakon toga baviti se nečim drugim.
Sada postoje softveri za (daljinsku) kolaboraciju koji omogučavaju da timovi rade i dalje kao timovi, ali nezavisno od zgrada i realiteta… poznajem ljude koji nikada nisu upoznali svoje šefove (npr.u US) a rade godinama. Drugo, moje kolege su ili u Bratislavi, ili kojekuda po regionu, i ponekad u Beogradu. Da li nas to sprečava da budemo odličan tim? Ni najmanje. Dovoljno je sresti se ponekad (radi razvijanja odnosa, ljudi su važni isto koliko i zadaci, i dobri odnosi u timu nisu slučajni).
Mogu da zamislim šta se desi kada neko takav upadne u paralelni svet gde se dolazi na vreme,. Ćula sam da je u svakodnevnom opisu posla nekih Beograđana da se prave da rade. Pri tom monitor okrenut tako da šef može da ih vidi, a ioni, zbog razilike u godinama i/ili obrazovanju nikako ne mogu da objasne zašto su damn it na internetu i šta googlaju i zašto.
Ja sam imala sreće….u mojoj nekadašnjoj redakciji smatralo se čudnim da nemaš nikakvu igricu na računaru. A ekipa nije uopšte bila mojih godina, bili su 15 i više godina stariji, iskusni novinari.
ps. nikad mi nije bilo jasno zašto se UNS i NUNS ne prilagode promenana i ne ponude, umesto (sindikalnih) popusta na voz i autobus (kome to treba…) jednu pravu esnafsku asocijaciju koja daje 50 % popusta na softvere i 50 % na avio-karte + obavetno osiguranje novinara od nestanka prtljaga :)
Juce sam imao zanimljiv razgovor na ovu temu sa prijateljem iz jednog veceg slovenackog holdinga, koji je clan UO i obilazi 10+ njihovih filijala po Evropi. Kaze da svake nedelje mora da provede 2 do 3 dana obilazeci svaku od njihovih filijala. I tako nedelju za nedeljom.
Pitao sam ga da li imaju video konferenciju i slicne stvari. Naravno, kaze on, imamo sve to, mi smo savremena firma, ali nista bez licnog kontakta. Dok ne dodjem na lice mesta, ispricam se od kafe kuvarice (ovo karikiram, verovatnop tu funkciju vise nemaju) do direktora firme, ne mogu da sagledam sve relacije, odnose i probleme u nasim firmama. Pa onda obidjem magacin i zalihe, pogledam radnu atmosferu, izgled prostorija, itd i na osnovu toga steknem sliku o celokupnoj situaciji.
Napominjem da su oni fmcg firma, nisu IT, i baziraju rad na balance score card i hr-u, ali u svakom slucaju, zbog toga sto su firme zivi organizam, traze i pogled uzivo.
Koncept flat organizacije i dezorganizacije tipa Toma Petersa je doziveo krah u realnoj ekonomiji. Peters koji je koncept implementirao u ABB-u i isticao kao svoj najveci uspeh, doziveo je pre nekog vremena da ABB u potpunosti odbaci njegov koncept i javno objavi da prelazi na strukturisano upravljanje, hijerarhiju i pritiskanje ljudi za rezultat. Objasnjenje: Nije se znalo ko pije a ko radi u tako glomaznom i slozenom sistemu kao sto je ABB.
Soft managament i leprsavi uslovi rada i free radna atmosfera su samo izuzetak i to kod IT i Advertising kompanija koje moraju da izmuzu ideje i resenja od kreativaca. U svim drugim slucajevima gde se mahom sve zasniva na kontroli i standardima kvaliteta je to debakl i nepreporucljivo.
Autorka je dala korektan prikaz promene working culture ali samo za uzak segment business-a i jako retke kompanije. To ne vazi za ostale industrije, treba to reci. I stalno se u popularnoj business literaturi isticu primeri i modeli koji su svetslosnim godinama daleko od realnosti vecine business-a, pa se mi mladi na to pecamo a onda trazimo pomoc psihijatara, jer to u stvarnosti ne postoji.
Kafici su puni japija i wi-fi, ali je sve to pozerstvo. U realnom zivotu ne znam ni jednog coveka osim par free lancer dizajnera koji imaju takav radni stil i kompaniju koja sve to i trpi.
Ragujem na prethodni komentar, ima takvih firmi i takve kulture i kod nas, o kojiima autorka pise. Samo ih treba naci. Kljucno je da radite kod vlasnika ili vlasnice koja razume mlade, novi stil, i psihologiju novih generacija.
Primetila sam da su zene vlasnice ili sefovi bolje u tom smislu, imaju vise razumevanja, prijatnije se ophode sa zaposlenima i zele da radni ambijent oplemene i cvecem i slikama, i zavesama i lepim namestajem. Vise paze na tim i ekupu nego muskarci rukovodioci, koji su mahom mnogo manje zaintersovani da radnicima bude dobro, kao kod kuce.
Moja drugarica koja radi u Telenoru kaze da i kod njih ima takvim momenata, happy hour, voce za zaposlene, zajednicko igranje na poslu i druzenje posle posla, briga o deci, itd. Znaci nije stvar realnog biznisa nego ljudi.
Sve je stvar u glavi, ko vodi firmu i sta od toga hoce, da li drugi dom ili arenu za borbu.
Dobar odabir ljudi je kljucan, narocito u lean companijama gde ne mozes tek tako da ih pritiskas da daju rezultat. I motivacija, da su zadovoljni kao sto Mila navodi, da ne brinu o oflajn stvarima i desavanjima dok su na poslu.
Ima takvih firmi i kod nas, u Novom Sadu pre svega gde se polako stvara razvojni centar SVEGA i gde se sve vise ljudi seli. Ja u clanku nisam pricala o nama konkretno, clanak je vise uopsten, ali mi poslujemo u 8 zemalja CEE i SEE i uobicajena je stavr motivacija i komunikacija umesto pristiskanja i manipulacije.
Vise lean thinking companies ima u ClueTrain Manifesto – davno napisano, vec se desilo, a za nas ovde polako pocinje da vazi….
E, da….a propos teorije i prakse.. kako ono kaže čika Ajnštajn – teorija je kad se sve zna a ništa ne funkcioniše. A praksa je kad sve funkcioniše a niko ne zna zašto.
:)
Zene na blogu!
Ovo je stvarno sudar svetova!
Cccc, od ovog svasta moze da ispadne. Moja firma je savremena ali ne i working style, control everywhere.
Odličan tekst. Žao mi je što nismo imali ovakve profesore na fakultetima (čast izuzecima), koji bi nam sem teorijskog menadžmenta preneli i praktični deo cele priče. Na sreću neki od nas su to i sami naučili i postali „nerdovi“, koji žale ostale koji su i dalje po „pe-es-u“ :)))
P.S. Svidja mi se ovaj multi-autor pristup na Bašti Balkana. Malo osveženja uvek dobro dođe
Voleo bih da radim u ovakvim uslovima i kulturi, ali na zalost, malo je takvih mogucnosti u Srbiji.
Sustina ovakvih prica je novac i sigurnost,da ga ima dovoljno i da je buducnost izvesna, da ga ima viska, da se ovo moze napraviti i ostvariti.
U zemlji i firmama bez novaca i bez jasnih perpsektiva, bez sigurnosti i izvesnosti, sve je bespredmetno. Ali treba pricati o ovome, dizati svest i kulturu. Zato pozdravljam autorku i podrzavam je u daljim naporima da menja svesta Srbije na bolje.
Srecno.