Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

* * *

Umesto uvoda… Pronađite disk Šarla Aznavura i slušajte ga dok čitate sledeći tekst. Utisak bi bio potpun ukoliko bi ste sipali sebi jednu čašu Bordoa pre nego što počnemo…

Kada sam prvi put video Pariz, bila je to velika ljubav na prvi pogled. Neverovatno je koliko je taj grad zadržao svoj duh, izgled i osećaj za „radost življenja“, uprkos svim ljudima iz raznih kultura koji su prošli kroz njega i koji i dalje nezaustavljivo dolaze i prolaze. Šetajući pariskim ulicama, po prvi put, tada, nisam mogao da se ne setim i na izvestan način ne proživim mnoge scene iz raznih knjiga koje sam pročitao i filmova koje sam gledao, a koje su se dešavale baš na tim mestima, nekada, ranije. To je bila bujica sećanja koja je bila toliko intenzivna da sam imao utisak kao da sam i ja nekada ranije tu živeo. Retko se desi da kada putujete i dođete u neki, za vas, novi grad, isti doživite kao svoj. To se meni desilo u Parizu.

Nonšalantan i umetnički sa jedne strane, opet i otmen i prefinjen sa druge, takođe i razuzdan i neumeren, grandiozan i impozantan, pijan i trezan, to je sve Pariz. Sva svoja lica odlično nosi i sva mu lepo izgledaju.

Na sva putovanja odlazim prethodno istraživši i izučivši sve što je potrebno znati o mestu na koje sam se uputio. U slučaju Pariza, to je bilo vrlo lako ali i istovremeno neočekivano teško. Lako je bilo u smislu da sam toliko toga već znao, dosta toga iz oblasti kulture i umetnosti pre svega, ali i puno toga drugog. Međutim, bilo je i neočekivano teško, pokazalo se, kada sam se više posvetio detaljnom izučavanju i proučavanju. Tek tada sam shvatio koliko toga o Parizu nisam znao, ali sam svatio i da je nemoguće da jedan čovek u svom životu uspe da pročita sve što je o Parizu napisano i da to upamti.

Prvo iznenađenje sam doživeo u metrou, od koga su Parižani napravili instituciju. Metro u Parizu sjajno funkcioniše. Sačekaće vas, ako prolazite preko neke od centralnih gradskih stanica, recimo, kao mene, gudački kvartet, koji odlično svira… Kasnije sam saznao, da gradske vlasti imaju posebne audicije za svirače, klasične muzičare, koji žele da nastupaju na stanicama metroa, te takva referenca onom malom broju srećnika koji bivaju odabrani, kasnije puno znači prilikom konkurisanja za mesto u nekom viđenijem orkestru. Izdvojio bih, pored pomenutog kvarteta i tipa koji je svirao trubu na trgu Trokadero, ne plućima nego dušom.

Luvr vas obara. Zadaje vam tehnički nokaut, koliko god da se pripremite… a ja sam se pripremao, jesam, stvarno, godinama… Teško mi je palo, celog prvog dana sam bio kao u transu, topio sam se u slikama starih Flamanskih majstora, stajao u neverici ispred Leonardovih dela, proživljavao sam dela Velaskeza, Karavađa, Mikelanđela, Rafaela, Van Dajka, Pusena, Veronezea… Bilo je nestvarno.

Kafići u Parizu su nešto potpuno drugačije od svega što ste doživeli ranije. Mali stolovi, tipični za Pariz, sa stolicama uglavnom okrenutim ka ulici, fina kafa, dobro vino, kelneri koji ne haju preterano. Sve to je upakovano u savršenu scenografiju starog Pariza, šestospratnih zgrada visokih prozora koje su tu zahvaljujući Napoleonu III i viziji barona fon Hausmana. Sve je to kako treba da bude. Francuzi su izmislili kafanu, te se i po tome može izvesti zaključak da oni to ipak duže i bolje rade od svih ostalih, pa i nas Srba koji je toliko volimo.

Nakon doručka u nekoj od pariskih pekara, što ima za rezultat da više nikada nigde na svetu ne želite da kvarite ukus ničim drugim, popiti jutarnju kafu u bašti kafića koji se nalazi preko ulice od divnog

parka But Šomon, sa pogledom na vidokovac i jezero uz puno zelenila, na toplom septembarskom suncu, kao i popodne popiti čašu dobrog belog vina uz komad Brija u starom kafiću kraj Luksemburškog parka, su osećaji koji se teštko mogu opisati nekome ko to nije doživeo, a ne mogu se ni zaboraviti, posebno ako ste to uradili više puta. Naravno, večera uz flašu Bordoa na Monmartru blizu crkve Sakr Ker, je u posebnoj kategoriji, u kategoriji sa ostalim najboljim večerama svih vremena (Sen Pol u Provansi, Milano, Sen Malo, Ćividale del Friuli, Venecija… ali o njima drugi put).

Utvrdio sam, istina je što neki pričaju… Francuzi vole kafanu, vole lepu hranu, dobra pića a naročito vina. Sve to i prave, najbolje na svetu, sa puno pažnje, posvećenosti i interesovanja. Brojne časove provode i u spremanju i u konzumiranju. Možda zvuči kao još jedan stereotip, ali zaista je tako. Kada budete videli i doživeli njihovu kuhinju, sve će vam biti jasno. Da bi ste doživeli njihovu kuhinju u potpunosti, potrebno je da joj pristupite bez predrasuda i da ne pokušavate da pronađete u jelovniku nešto što vam zvuči poznato i „sigurno“, naprotiv, odvežite „pojas“, skinite kacigu, ugasite farove i dajte pun gas… Sigurno nećete pogrešiti, a svakako ćete doživeti nešto novo što ćete pamtiti i prepričavati prijateljima. Za preporuku je mnogo toga, ali moji favoriti su ostali Fua gra, Raklet (jednostavan ali odličan), Boeuf Burginjon, Fondu… Od slatkiša, tu su nezaobilazni Mus o’šokola, Krem brule, Profiterole, ali moram da pomenem i Kamamber, čuveni sir, preliven vrućim karamelom sa sečenim orasima… Sirevi u Francuskoj su posebnost svoje vrste, naime, ima ih preko 360 vrsta, zvanično registrovanih. Moglo bi se slobodno reći da bi sigurno svako pronašao bar neki po sopstvenom ukusu, najmanje toliko.

Pariz je drugačiji… Šetao sam jednog prepodneva blizu Sorbone, ka Latinskoj četvrti, kada sam u bašti kafića kraj kog sam prolazio, primetio jednog vrlo fino obučenog čoveka, koji je očigledno izašao sa posla na pauzu i koji je pronašao par minuta za sebe… Sedeo je on tako, tu u bašti, čitao novine, a na stolu ispred njega je na jutarnjem suncu stajala, malo zamagljena, čaša belog vina.

Jednom prilikom smo šetali blizu „Kipa Slobode“ kraj Sene, u neko ranije popodne, kada nam je prišao jedan pijanac i upitao nas je, vrlo ljubazno i kulturno, da nemamo slučajno vadičep… On je pijanac, ali pije vino.

Mir koji sam iskusio u Rodenovom muzeju, je bio suštinski, dobar, kvalitetan odnos sa umetničkim remek delima tamo izloženim. Rodenov „Poljubac“, uživo izgleda nestvarno realno.

Kuća Viktora Igoa predstavlja ovog velikog stvaraoca u novom svetlu. Šetnje kraj Sene ili vožnje brodom na Seni mogu biti posmatrane i kao nova doza nade za neizlečivo romantične. Poseta gradskom groblju Per Lašez će vas odvesti do poslednjeg boravišta mnogih najslavnijih stanovnika Pariza, kao što su: Simon Sinjore, Iv Montan, Molijer, Lafonten, Marija Kalas, Sara Bernar, Šopen, Delakroa, Edit Pjaf, Đakomo Rosini, Oskar Vajld, Bize, Balzak, Isidora Dankan, Prust, Šampolion, Džim Morison… Trijumfalna kapija zaista izgleda adekvatno svom imenu, naročito kada se popnete na njen vrh, imate ceo Pariz na dlanu, a taj pogled ima konkurenciju samo u pogledu sa vrha Ajfelove kule koji oduzima dah, ali bukvalno. Trke konja na Lonšanu su naročita atrakcija, preporučio bih svima, pa čak i onima koji se ne razumeju u konjički sport. Tu na jednom mestu možete videti otmene dame sa vanredno lepim šeširima, decu koja jašu ponije, zatim lepe trkačke konje, zadovoljne komforom koji uživaju, a koji je uporediv možda samo sa onim koji imaju i njihovi vlasnici u posebnom delu tribina, a možete videti i lepo uređen ovaj veliki hipodrom koji se nalazi na obodu Bulonjske šume, a ako vas to sve ne interesuje, videćete vaše tikete… puno tiketa. Možda i dobijete neku lovu.

Umorni posle celodnevne šetnje po gradu i po veličanstvenom Orseju, muzeju kraj Sene, blizu Luvra, seli smo moj prijatelj i ja na klupu koja se nalazi na pešačkom mostu Pon de Ar. Klupa nam je pružala predivan pogled na Luvr, Senu, zalazak sunca, Il de la Site (staro gradsko jezgro) i Parižanke… Kada smo dolazili u Pariz, pitao me je za izvesne fraze, kako se šta kaže, pa između ostalog i za „Zdravo“. Rekoh mu da se kaže „Salu“ (sa „u“ koje se izgovara kao „i“), ali eto, ko bi znao šta je on zapamtio i očigledno kasnije pomešao, kako će se ispostaviti… Sedeli smo tako, bacajući poglede i osmehe na sve strane, kada je u jednom trenutku moj prijatelj primetio naročito privlačnu devojku koja je polako hodala preko mosta u našem pravcu. Uključio je šarm na desetku i razvukao osmeh… Devojka nije ostala ravnodušna, osmehnula se i ona njemu, lagano prolazeći, kada moj prijatelj, shvativši da mora nešto da kaže ili će ona otići zauvek, reče uz osmeh i klimanje glavom: „Salop“ Salope (što možda samo zvuči blisko onom Salu, ali zapravo znači nešto sasvim drugo, nešto što nikada ni jednoj dami, niko ko iole drži do sebe ne bi rekao, a kod nas bi se moglo možda prevesti kao pogrdan izraz za prostitutku). Devojka se više nije smejala. Ljutito je okrenula glavu, ubrzala korak i otišla. On je bio iskreno začuđen njenom reakcijom, a ja sam ostao bez daha… od smeha… narednih desetak minuta. Posle mu je bilo žao što je tako pogrešio. Dešava se.

Kada sam prvi put otišao iz Pariza, osećao sam se kao da me je ostavila devojka koju sam mnogo voleo.

Zato mu se uvek rado vraćam.

Preporuke za ljude slobodnog duha:

–Za početak, otvorite novu beležnicu, tu ćete beležiti sve preporuke koje čujete za neka mesta bilo od svojih prijatelja ili nekim drugim putem. U istoj beležnici počnite sa prvim okvirnim planovima, koji će možda biti i malo nerealni, ali su Vaši i plod su vaših želja, a potom se trudite da ih ostvarite. Što više tih planova budete napravili, imaćete više opcija u raznim prilikama koje će vam se ukazati, imaćete mogućnosti da se otisnete i da proživite neki od njih. To će biti Vaše Velike Avanture.

–Od literature i karti za početak istraživanja preporučujem referentna izdanja „Lonely Planet“, kao i Michelin-ove vodiče i karte. Tu je naravno internet i Google Earth. Od korisnih internet sajtova preporučio bih: www.tripadvisor.com, www.frommers.com, www.lonelyplanet.com, www.putovanja.info i www.viamichelin.com

–Smeštaj, je po mom iskustvu uvek najbolji u nekom „bed and breakfast“. Takav treba naći, a nije teško. Opcionalno, za Pariz možete pogledati i neki od hotela Ibis ili Etap u „budžet“ varijanti puta.

–Prevoz sopstvenim automobilom kod mene uvek ima prednost u odnosu na sve druge vrste prevoza. Pruža vam najveću slobodu. U slobodi je suština, zar ne? Pored svega, to je uglavnom i najpovoljnija opcija.

Prethodna  i sledeća priča:Živeti život na sunčanoj strani…Živeti život na sunčanoj strani… #3 – Rim