Др Рудолф Арчибалд Рајс
Мане Срба и Српског народа по мишљењу једног Швајцарца
Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. „Традиција“ му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима често пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама којима природа није тако дарежљива. Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи врт довољан да снабдева свим поврћем тржишта главног града всћ и житница непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу. Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање скупо коштају. Истина је да у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке „агитације“ које не доносе добро, већ зло овој земљи.
На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу наваљује у градове да би ту потражила запослење. Сигурно не зато што их ваше село, које је осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници“ јер мисле и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.
Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начнна. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навнкли сте се да радите само онолнко колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели да раскинете с том павиком, која у данашњим околннстима, када сте постали велики народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустив.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштешм радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају „интелигенцијом земље“. Тако стe обистинили Бизмаркове речи који је када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: „Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа“.
Ви, који пред богатим и моћним угњeтачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно сувише вас је опчинило, и због тe опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших „интелектуалних градова“. Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина нестала под туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници, Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменнци које су оставили ваши преци. Данас се захвалиост склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљнв начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град – мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако је Србија, верних пријатеља имала много у току велике олује, данас их више готово нема.
. . .
Извод из књиге „Чујте Срби“ аутор Др Арчибалд Рајс
U šoku sam! Kakav tekst, kakva zapažanja za vreme prošlo, za vreme buduće.
Pa ovo kao da se ništa nije promenilo za 80 godina !!! Strašno!
Iistorija je stvarno učiteljica života, zato je valjda i izbacuju iz školskih predmeta, da ne bi ništa naučili i da bi ostali tupi i glupi konzumenti nove civilizacije medija i pop kulture.
Svi vidimo šta ne valja i koliko ne valja. Ali niko ne može sam da promeni ništa. Ma koliko se svako od nas zahvaljivao za učinjenu uslugu ili najmanju sitnicu, previše je onih koji će reći da smo budale zbog toga. Naš problem je što puštamo pojedincima koji ne vrede, da se pitaju, a vredni i sposobni ljudi okreću glavu. Verovatno se vode mnogim poslovicama od kojih ću navesti samo neke: „Use i u svoje kljuse“ ili „Pametniji popušta“… Tako danas PINK vaspitava mladež i nameće im sisteme vrednosti, idole na koje „treba“ da se ugledaju. Svi možemo kukati do mile volje, ali zbog toga nam neće biti bolje…ni nama, ni našim bližnjima. Moramo shvatiti da je na nama da menjamo ono što nam se ne sviđa i da stvaramo bolji svet za našu decu…kao što ćemo pričati jednog dana (kad budemo imali decu i budemo umorni od dalje borbe za bolje sutra – „Na mlađima svet ostaje“) Pa i mi smo nekad bili (ili smo još uvek) oni na kojima je svet trebao da ostane i da se borimo za njega. A šta radimo, okrećemo glavu i puštamo one druge da nam govore šta treba i kako treba. Sve dok ne budemo shvatili da našim postupcima dajemo primer onima koji treba da nas naslede, ništa se neće promeniti. Zato vaspitavati decu i učiti ih da pravilno gledaju na ljude, da ih vrednuju kroz plemenita dela, a ne kroz novac. A dok ona ne stasaju da preuzmu svet na sebe, moramo dotle nešto učiniti. Ali šta….
Nemamo vremena za gubljenje, daj da nešto preduzmemo, dok ne bude kasno i dok imamo snage i volje…
Stanje drzave i drustva je prosecna mera svih nas. Kakav narod takva i elita. Mada i elita je u stanju da odredi duh naroda, na zalost.
Uzas, uzas.
Promena društva na bolje je jedino moguća kolektivnom akcijom jedne jake i uticajne grupe koja će motiviati i nadahnuti narod na promene. Letargija i društvena anarhija koja se stvara kontradikcijama, stalnim sukobima, nesigurnošću, lažima i jeftinim vrednostima, samo obezglavljuje većinu, koja je povodljiva i prati glavni tok.
Teško je da usmljeni pojedinci mogu bilo šta da urade. A opet, onaj ko i hoće, okruže ga sve neki smutljivci, izdajnici i preletači, pa ili njima vladaš silom ako imaš harizmu i moć, ili te oni vremenom iznevere i poklope.
Čestitom čoveku ostaje samo da gleda svoja posla i mudro vodi svoj život, skromno priznajući da su velika društvena rešenja stvar velikih sila i mnogo malih ljudi.
Samo da se sklone sve uticajne grupe koje koce promene, bilo bi vise nego dovoljno :)
Ljudska bica napreduju na tri plana: znanje, vestine, i ponasanje (knowledge, skills, attitude). Kod nas se ceni samo ovo poslednje (da si spreman na sve).
Tako da je pitanje „sta bi bilo kada bi sve stalo na jedan dan“ zapravo retoricko – a sta se desava sto sve stoji godinama? Nista.
Samo prava Povest je uciteljica zivota. Od 1989 pa na ovamo, okruzeni smo smisljenim falsifikatima.
Da li je neko od vas imao prilike da zaviri u udzbenike istorije koji se danas plasiraju u osnovnim skolama? Ako niste, pozurite, jer pre ili kasnioje neko ce morati da digne frku i da se obracuna sa takvim drskim i bezobraznim istorijskim falsifikatima koji od podmlatka prave idiote i buduce topovsko meso za buduce ratove! Ionako su man generacije od 1989 pa do 1994 trajno ostecene i upropascene, odgajane na neprevazidjenim „Pedagoskim Poemama“ (ovog puta ne tovarisha Makarenka) vec na silikonskom sundu TV Pinka i „ratnim podvizima“ Arkanovih tigrova.
Ovoj zemlji je potreban jedan beskompromisna revolucija koja bi se bez milosti obracunala sa svim dekatentnim elementima koji nasu jadnu domovinu upropascuju, materijalno i kulturno je osiromasuju.
Za Jelenu: Tacnoo je da ljudska bica napreduju na tri plana, ali samo tamo gde ti planovi postoje kao sastavni deo socijalne i kulturne politike. Mi smo nas put odabrali samim tim sto smo odabrali „elitu“ koja nas vec skoro 10 godina potkrada i vuce za nos, i stalno obecava da vise necemo „mimo sveta“ i da cemo konacno postati nornalni.
Ja ovde u Srbiji vise nikom od politicke „elite“ ne verujem.
Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate.
Od svega navedenog (a sa svim se slažem), ovo je najkarakterističnija osobina srpskog naroda. Ovo milioneri vladaju zemljom, a oni koji najmanje imaju – najviše im laskaju, nadajući se nekoj mrvici.
Nit smo mi dobar narod nit nam vlast valja,da smo bolji izabrali bi bolje ako ih i ima.
Ima postenog i dobrog sveta, ali ne moze da dodje do izrazaja.
A i kad dobar covek nesto i pokusa, barabe ga unize, prevare, popljuju, iskljuce. Nekad ga i samo drustvo pokvari.
Nekultura je nas glavni problem, jer kod nas se sve moze i svakome se moze, sta god pomisli. Obzira nema.