Dinarski tip čoveka – Šumadiski varijetet

Dr Jovan Cvijić +

* * *

Правећи етно-психички „пресек“ кроз јужнословенско становништво на западу, и то у правцу од истока према западу, наилази се најпре на истоку на шумадиски варијетет; други варијетети долазе један за другим идући према Јадранском Мору и њихове се области шире од северозапада према југоистоку поклапајући се са великим цртама рељефа.

Шумадиски варијетет заузима скоро целу моравску Србију и обухвата више становништва него и један други динарски варијетет. Шумадиски варијетет чине старе етничке групе, старије од великих миграција, и различне досељене етничке групе: динарско становништво које је сишло са планинских крајева на југу, косовско и вардарско становништво и разно друго. Ово је становништво било заједнички и снажно прегло да се ослободи Турске и да створи независну државу. Досељеници су имали да се прилагоде новој географској и друштвеној средини. Сви су се међусобно прожели и изједначили. Општи начин мишљења и рада, национални и друштвени идеал постали су им заједнички. Иако динарско становништво чини већину у Шумадији, образовала се услед мешања досељеника и старог становништва нова етничка група која нема чисте динарске особине. Она претставља снажну етничку комбинацију у којој су на динарске психичке особине јако утицале особине других група и често их знатно измениле. С друге стране, у Шумадији се констатују, нарочито у току последња два века, највеће промене у географској и друштвеној средини и у занимању, промене које су са своје стране утицале на менталитет становништва. Пре него што опишемо психичке особине овог варијетета укажимо на неке од ових промена.

Промена географске средине. – У доба ослобођења, у почетку 19. века, највећи део београдског пашалука или Шумадија, био је покривен луговима и шумама, нарочито храстовим и буковим шумама. Села, растурена по пропланцима, била су удаљена једна од других и малобројна. Становништво се занимало нарочито сточарством, највише свињарством, радије него земљорадњом и повртарством. У току последњег века извршиле су се многе промене у физичком изгледу земље.

Природна средина је све јаче експлоатисана а становништво се све јаче прилагођивало овој средини. Отуда је потекло рационалније искоришћавање земљишта: данас се јасно разликују области земљорадње, повртарства и виноградарства. Серија преображаја се извршила без мало на овај начин.

Најпре су се лугови и шуме све више крчили и они данас покривају тек петину Шумадије; затим су ишчезле многе баруштине које су биле по долинским равнима, нарочито у густим луговима. Површине за обрађивање постале су пространије за седам или осам пута. Села која су раније била нарочито по брежуљкастом земљишту и у планинама спуштала су се све више у долинске равни и постала већа. Становништво је променило занимања и обрнуло се земљорадњи. Шљиваци су почели покривати све већу површину. Појавило се модерно виноградарство. Неки делови ниске Шумадије постали су прави вртови. Свиње, које су се пре множиле у храстовим шумама, сада се гоје кукурузом у оборима. Најбоље домаће расе говеди распрострле су се по целој земљи као и нове расе постале укрштањем домаће расе са најбољим алписким расама. Путева је више и боље се одржавају а стари начин преноса коњским караванима скоро сасвим ишчезава. Овај је напредак убрзан нарочито од грађења прве жељезнице (1885 год.) и од увођења већег пореза на земљиште. Подузетни дух је ојачао. Рудници, које је дотада само држава експлоатисала, привукли су многе приватне људе и стране капитале, нарочито рудници бакра, угља, злата и среброносног олова.

Већина малих вароши, економских центара појединих крајева, скорашњег су порекла. Шумадија постаје најнасељенија земља на Балканском Полуострву: као што смо видели, густина становништва у неким крајевима достиже до 100 становника на км2. То је резултат не само природног прираштаја него и досељавања.

Услед двају сукцесивних увећавања према југу а на рачун Турске, важност и опасности овог географског положаја постали су већим, а особито после грађења моравско-вардарске жељезнице. Увећана, боље организована и богатија, окружена са свих страна српским становништвом, Шумадија је привлачила словенско становништво које је било под управом Турске и Аустро-Угарске. Пошто је заузела Босну и Херцеговину Аустро-Угарска је опколила Србију и покушала је, да јој пресече прилаз европским тржиштима и мору. Овим и другим средствима Аустро-Угарска је изазивала тајним начином многе кризе у Србији. Унутрашња политика Србије тиме је понекад била помућена; криза се појачавала услед културних утицаја и услед утицаја европских установа које продиру у старе балканске цивилизације преплићући се са њима и са патријархалним схватањима.

Изједначавања становништва и преображај друштвене средине. – Последица је ових промена преображај друштвене средине, нарочито друштвене структуре. Напред смо показали миграционе струје које су стално притицале према Шумадији, као и њихове узроке. До 1842 год. нови су досељеници могли искрчити шуме и искрчена земља припадала им је без икаквих формалности. Чак и после 1842 год. су досељеници могли добити земљишта у оселинама или се настанити у хатару некога села. Многе Јужне Словене из Аустро-Угарске привлачила је слободна држава, у којој се говорило њиховим језиком и у којој су они могли купити земљу по ниску цену.

Ма одакле долазили, ови се досељеници нису груписали према области одакле су дошли, осим у неким деловима западне Србије. Њихово мешање и стапање са старим становништвом било је услед тога утолико тешње. Више од половине досељеног становништва чинили су сточари који су се морали прилагодити земљорадњи. Уколико се више земља крчила, досељеници су сви постали земљорадницима, каткад не без мучних напора, као што смо то видели на случају са Црногорцима. Преображено динарско становништво оставило је у карактеру Шумадинаца са траговима сточарске безбрижности инстикт за независношћу и снагу – особине, које су ретке код досељеника са југа. Косовска и вардарска струја биле су састављене поглавито од земљорадника, од потиштених чифчија, изузевши смеле и активне досељенике из Метохије. Они су донели традиције негдашње Србије, одрасли у сенци њених цркава, манастира и градова. Под узајамним утицајима ових досељеника и старога становништва које је живело у особито развијеним задругама, образовао се нов психички тип, који се својом, већ богатом историјом и својим творевинама појављује као тип обдарен већом снагом и можда виши од чистог балканског типа.

Са променама које су настале у географској средини, са прилагођивањем различних досељеника овој средини и са увећавањем густине становништва све се више преображавало ово друштво, састављено у почетку од сељака. Они се насељавају по градовима, постају занатлије и трговци, почињу да примају навике градскога живота. Задруге се непрекидно деле или распадају; инокосне породице се множе. У почетку су једино деца војвода и трговаца, нарочито посрбљених Цинцара, добивала више образовање. Доцније се деца инокосних породица, више него задружних, све више и више образују и постају чиновници у новој држави. Организује се и развија војска и официрски кор. Школе се умножавају брзо, ствара се универзитет. Образују се научне и економске установе и друштва, као и политичке странке. Богатство се повећало и плутократска класа почела је да се развија.

Овај народ од сељака успео је од почетка да организује српску државу на други начин него што су биле организоване околне државе: Турска, Аустро-Угарска и Румунија. Овај је народ примио западно-европске установе, али их је изменио и прилагодио националном духу. У исто доба јавила се у новој држави велика фигура Вука Караџића, који је, напуштајући стари словенско-руски књижевни језик, дигао народни језик на висину књижевног и створио потпуно фонетску азбуку. Развила се национална наука, која је поставила научне основе народном јединству. Идеја о националној мисији хватала је у народу све више корена. Народ је разумео, да треба своју храброст да појача, дисциплинује и организује, како би могао извршити свој задатак.

У току овога развитка менталитет Шумадинаца се изменио и лако је утврдити епохе у којима се ове разлике осећају. Али то није наш циљ. За нас је довољно констатовати, да се у народној маси развио разумнији дух. Сељак је успео да све више господари својим дивљим демократским инстиктима. Јавиле су се организаторске способности као и јака склоност за радом. Покушајмо да покажемо какав је садашњи менталитет Шумадинаца.

Главне психичке особине. – Оно што данас нарочито пада у очи у карактеру Шумадинаца јесте нешто јако, смело, велика активност и здрави живци. Многи од њих су способни, изгледа, да успеју у сваком предузећу. Ретке су инертне природе. Све више се јављају личности велике воље. Страни посматрач имао би утисак да сви напредују са неукротљивом упорношћу и жилавошћу. Крути традиционализам скоро је сасвим ишчезао. Сви се прилагођавају новим начинима живота. Овде је мање говора, мање песама и епских склоности него код чистих динарских људи.

Иако активни и смели, код њих ипак има неког уздржавања којим се одликују од становништва панонског типа, каткад врло експанзивног, од далматинских говорника који понекад говоре течно и елегантно и од њихових суседних рођака у Старом Влаху који говоре, каже се, чак и кад их не слушате. Ово уздржавање које се може сматрати као грубост, у ствари потиче од достојанства и од мере: Шумадинац хоће да се загреје само свесно. Зато опет, кад он то чини, то је отворено, у лице противнику,, очи у очи, као човек чији су преци вековима сами себи стварали правду. И то га понекад води жестини; остало је у њему нешто хајдучког,^[4] као што то налазимо у шумадиском хероју Карађорђу, сину те земље, личности доиста титанској.

У вези са претходним особинама треба код Шумадинаца забележити здрав разум, меру, смисао за стварношћу. Они знају проценити правично и без срџбе ствари и догађаје, кад их потпуно познају. Сељаци се често одликују осећањем мере, које ређе имају њихови школовани сународници. Исто је тако развијен смисао за комичним који потиче од интелигентног и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда. Све оно што се не допада јавно се износи шалама, хумором и исмевањем. Тешко онима који истичу своје особине, тешко насртљивцима и сујетнима, онима који хоће своје себичне тежње да маскирају узвишеним побудама, тешко претенциознима без духа и без културе који хоће да преваре друге. Ниједном од ових недостатака Шумадинац неће учинити милост и прогледати му „кроз прсте“. Нигде у јужнословенским земљама не постоји више живе искрености; нигде више склоности за исмевањем.

А ова склоност никако не спречава врло живо осећање захвалности за указане услуге, осећање које се често преображава у скоро безгранично поверење. Многи страни посматрачи, нарочито у току последњих година, запазили су и описали ову особину Шумадинаца, који су способни да изразе своје поверење на дирљив начин и са потпуном оданошћу.

Дружевност, озбиљност, веселост и певање. – Дружевност је врло јасна особина Шумадинаца. Код њих се запажа тежња за стварањем дружина и удружују се у свим приликама. Односи између чланова једне дружине су срдачни. За време Устанка 1804 године побуњени сељаци су формирали дружине по крајевима из којих су били. Често иду два и два загрљени. Кад се зауставе да обедују увек једу заједно. Чутура са шљивовицом или вином иде од једнога другоме. На сабору који се држи код сеоске цркве сељаци се групишу: имућне породице имају око цркве собрашице (саборске куће) у којима примају госте. Чак и за време рата они кашто уносе ову ноту дружевности, помешану са озбиљношћу и веселошћу. Бирају првога који ће почети напад, онога, кога сматрају као миљеника судбине и тај избор пропраћају шалама. Песма вели: „Нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова“.

Овим смо дошли до разматрања једне друге особине Шумадинаца: ведрине и веселости, које су се испољавале у току целог 19. века и до наших дана. Ипак је било ступњева у манифестацијама ове веселости. У својим „Мемоарима“ прота Матеја Ненадовић прича о сусрету сељака, које је водио у борбу, са сељацима Карађорђевим. Кад је ваљевска војска чула Карађорђеве речи: „Добро дошли, браћо моја, српски соколови!“, „верујте децо (каже прота Матеја) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао. И преко свега Дубоког (између Обреновца и Београда) рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8 маја у Остружницу на конак дођемо“. Веселост је достигла врхунац у првим деценијама после ослобођења Србије. Шумадинци су били срећни, што су се ослободили турскога јарма и што су могли живети у реду и миру. Певало се и играло у свима селима. И најтежи земљораднички послови су се радили уз шалу и веселост. Путници овога доба говоре о општој веселости и о песмама које су слушали свуда по селима. Њихова су путовања често била низ веселих и пријатних догађаја у којима су узимали удела не само сељаци већ и свештеници, владике и најславније војводе. Ова веселост није ишчезла ни доцније, већ је била, изгледа, унеколико пригушена грозничавом активношћу и склоношћу за предузећима. Али и поред ових изузетака, истина све многобројнијих, веселост и склоност за шалом остали су народна карактеристика чак и за време балканских ратова и повлачења кроз Арбанију.

Демократска осећања. – Демократска осећања, заједничка уосталом свима психичким јужнословенским типовима, овде су нарочито развијена. Разлог је овом демократском инстикту Шумадинаца, чини ми се, следећи.

Демократска су осећања урођена народу који је за време борби за ослобођење имао једноставан друштвени састав, који је чинио друштво земљорадника и сточара, у коме није било не само никакве друштвене класе већ и никакве значајније разлике у погледу имућности. То је била маса сељака од којих је сваки имао властиту земљу. Једино одликовање је било бити поп или кнез. Попови су се нешто мало издизали изнад народа. Због тога је сваки желео да има попа у породици. Изузевши демократских тежњи ниједна друга тежња није могла наћи основа у народним предањима. Шумадинци као и сви Срби имају генеалогију која иде до у Средњи век, читав низ царева, краљева и јунака, али то није генеалогија неких породица као у земљама где постоји племство. Српско племство је ишчезло; постоји само генеалогија историских предака који припадају целоме народу.

Међутим се каткад наиђе на ауторитативне карактере. Шумадиско су друштво чиниле у ствари велике задруге. Власт задружног старешине је кашто била наследна кроз више нараштаја и тако је трајала непрекидно навика за заповедањем. Али према задружним обичајима старешина се могао сменити и други изабрати. И жене су могле бити изабране за старешину. Хајдучки старешина је одређиван општим пристанком или избором. Манастирске старешине су бирали народни претставници пре него што су их именовале високе црквене власти. Војничке и административне старешине, па чак и династије, у ослобођеној Србији су регрутоване међу досељеницима, међу сељацима који су одређени избором или општим пристанком. Тек што је земља ослобођена, па и пре, за време дугог рата за ослобођење (1804-1815) сазвата је Скупштина, па је и даље сазивана не чекајући да се има одлука каквог устава. Демократска контрола била је често врло енергична, чак и за време ослободилачких ратова. Песма вели, да се јунаци морају борити за народ и заједничку слободу. Као орган патријархалних предања она не допушта да се војничке старешине понесу и забораве своје дужности у уживањима беспослице. Песма опомиње оне који се заборављају: „Народ вас је учинио тим што сте“. Песма нарочито поштује Карађорђа, али после његова бекства 1813 год. она га осуђује без милости и најоштријим речима. Шумадинци исказују врло слободно своје мишљење. Али се оно каткад изврће у демагогију. Пошто вековима није имао властиту државу, народу је ваљало створити модерну државу, навићи се на дисциплину, на многобројне потребе и захтеве које повлачи установа државе. Али је услед урођеног духа једнакости било особито тешко утврдити редовну власт: чак и влада која се сматра као најјача, влада Милоша Обреновића, морала се у много махова задовољити тиме, да је народ само подноси. Због тога се дешавало, да су народне масе рђаво оцењивале одличне синове своје земље, нарочито кад су они били Шумадинци; Срби ван Шумадије и други Јужни Словени уживали су више захвалности. Напротив, политичари без личних идеја, али вешти и безобзирни, који тактично и мудро експлоатишу људске слабости, остају дуго на власти. И поред демократске суревњивости и несталности својих влада Шумадија је напредовала најпре у моралном и интелектуалном погледу, а затим и у економском. Испод врења на површини деловале су друге стваралачке снаге, потстицане слободом, и маса народна је напредовала.

Карактеристика државе и понашање за време криза. – Сељаци су најбољи претставници шумадиског карактера и средине. Уколико им се више приближујемо, утолико их више ценимо. Поред већ истакнутих особина они се одликују жестином и упорношћу, услед којих могу провести дуге часове у напорима. Њихова јака животна снага није била у своме корену начета у току мучнога живота за време турске управе. Сељаци чине огромну резерву снага. Сељачка Србија је радионица где су српски елементи различног порекла успели да се стопе и комбинују, где се српско јединство остварило на ограниченој области. Сви су прожети живом љубављу према отаџбини. Особита је одлика шумадиског становништва као и становништва старе Рашке: гајити наду и веру у будућност и никад не напуштати народни идеал. У ослобођењу Србије њеним властитим снагама и безбројним жртвама Ранке је гледао један од најзначајнијих догађаја 19. века. И отада је Србија, у најболнијим тренуцима своје историје, свагда одбијала најпримамљивије стране понуде, само да би остала верна своме идеалу. Срби из других крајева су још у почетку Устанка у Шумадији осетили њен изузетни значај и схватили, да ће она постати земља националне мисије. Јуначни Црногорци су први и отворено у својим народним песмама изразили разлику између својих напора и велике мисије, намењене Србији, коју они сматрају: „јуначном, племенитом, славном“, земљом одакле ће изгрејати „сунце српске слободе“. Ово се мишљење утврдило доцније, нарочито за време балканских ратова, и продрло је међу све Јужне Словене на западу. Ови су правично оценили „узвишени алтруизам“ Србијин (#, 1917, стр. 221).

Понашање Шумадинаца за време криза је врло значајно. Треба се сетити 1813 године и пада Србије после деветогодишње борбе: већ после неколико месеци јавља се такав отпор да се даша није усуђивао изићи из београдске тврђаве. Нови је устанак почео готово пре него што је први био угушен. Нешто слично се видело 1914 године, кад је аустроугарска војска заузела велики део Србије: после првог страха Шумадинци прибирају последње напоре, потпуно потуку непријатеља и изгоне га из земље. Најстрашнија је катастрофа била крајем 1915 год. Целу су земљу заузели Аустро-Немци и Бугари. Војска и део становништва су се повукли кроз Арбанију и то је повлачење било страховита морална патња. Сваки је носио свој мученички крст и изгладнео падао и дизао се, често да би умро. Бегунци су остављали имања, куће и затрвене породице. Борили су се са непријатељем и глађу, са непогодама у арбанашким планинама које су биле без путева, и у тој су борби ишли преко људских снага. Чак и тада нису уступали пред ударима судбине. Иако оборени они нису побеђени. Кад су дошли на Крф хиљадама умиру од изнемоглости, али после четири месеца се опорављају и припремају дан ослобођења. Они који су остали у земљи,-заузетој туђином, држали су се исто тако дивно.

Ова духовна чврстина објашњава се жарким родољубљем Шумадинаца. У Шумадији је згуснута снага српских земаља, како динарских тако и косовско-вардарских. Родољубље је постало изразита црта народног карактера.^[5] Ова је национална душа нашла у независној српској држави најповољније земљиште. Јунаштво динарског типа појачано је војничком организацијом, чији су се многи ратни подвизи манифестовали у балканским ратовима и за време Великог рата.

Интелектуалне способности.-То су исте способности које сам обележио као карактеристичне за динарски тип уопште. Али у Шумадији сам имао највише прилике да се дивим сељацима широке и објективне интелигенције, који посматрају ствари и догађаје и дају своје мишљење тек кад се потпуно обавесте. Сем тога најдаровитији схватају многе ствари интуицијом и осећајем. Често ми се учинило, да неписмени људи, који имају ову духовну ширину, могу судити каткад правичније него школовани људи заведени политичким или другим страстима. Богати сељаци, чак и најинтелигентнији, ретко дају своју децу на даље образовање. Она остају сељаци; али су њихове њиве и ливаде најбоље обрађене и најбоље се одржавају, њихове су куће најчистије а домаћа економија најбоље уређена. Нарочито се код њих одржавају предања и народни обичаји, који су део заједничког наслеђа. Цењени од свих, они служе као пример селу и крају. Грубости у свакодневном животу, које се уопште могу посматрати код сељака, скоро нема код шумадиског становништва. На основи патријархалног живота развила се нарочито у овој сељачкој класи висока морална култура, са великим узајамним поштовањем, искреношћу и поштењем.

Ова висока вредност шумадиског сељака одржи се скоро у целини кад он постане трговац: поузданост и часност србијанских трговаца јако су цењене.

Као динарски људи уопште, Шумадинци показују несумњиво знатне склоности за науку, књижевност и уметности: јасноћу у посматрању, живу машту, полет и одушевљење. Београдски университет се својом научном вредношћу уздигао на висину университета западне Европе. У њему постоји врло чврста воља да се снажно допринесе научном развитку. У наукама које се баве Балканским Полуострвом и Јужним Словенима испољила су се широка и оригинална схватања. У непрекидном додиру са народним животом наука је дала основе националном програму. Књижевност је знатно напредовала, нарочито песништво. Створио се нов стил, јак и оригиналан, који се назива београдским. Београд је био последњих година средиште велике интелектуалне снаге.

Теже је дати правилан суд о политичким особинама народа у Србији. Развитак унутрашње политике и нарочито спољашње зависи од узорка који често немају везе са политичким особинама једног малог народа. Ипак ове особине изгледају очигледне, пошто је народ у Србији успео да створи независну државу, да је одржи и увећа и поред опасног географског положаја и прилика често врло неповољних. Ова је држава стварно напредовала у свима правцима, нарочито у моралном и у интелектуалном погледу; њен економски полет био је знатан. У току стогодишњег слободног живота народ је у Србији стекао више политичког искуства него остали Јужни Словени и из његове су средине изишли неки државници доиста достојни овога имена.

—-