Monako – grad država bogatih i trka formule 1 „Velika Nagrada Monaka“

Aleksandar Georgijević

Živeti život na sunčanoj strani …

Grmljavina više od 15’000 konja spremnih za trku, pripravnih da istog trenutka polete stazom ostavljajući iza sebe tragove guma i miris sagorelog benzina, teraju srca gledalaca da kucaju brzo, brže, da zaustave dah u očekivanju starta. Osećati treperenje vazduha i vibracije koje se u tom trenutku šire pored startnog pravca, kao da će se zemlja svakog časa otvoriti, a uz saznanje da se sve to dešava u Monaku, na malom prostoru između zgrada i luke, je nešto što svakako treba doživeti. Adrenalin i oštećenje sluha, mmmm, DA. Ići su ponovo…

Kneževina Monako je u svojoj sedmovekovnoj istoriji dugo bila u borbi za opstanak i nezavisnost, da bi tek sredinom devetnestog veka bila priznata kao suverena zemlja pod patronatom Francuske. Monako je mala zemlja, može se prepešačiti za oko sat vremena, bez prirodnih resursa ili zemlje za obrađivanje, te je zbog te specifičnosti ranije imala veliki problem sa privlačenjem dovoljne količine sredstava za izdržavanje. Tako je bilo dok nije legalizovano kockanje. Posle toga se sve promenilo. Sve je nastalo oko kocke, koja i danas čini solidan procenat prihoda ove zemlje, ali je u međuvremenu stvorena i specifična zakonska regulativa koja stimuliše ulaganje, uz vrlo povoljnu poresku stopu. Sve navedeno je doprinelo da Monako postane sastajalište kako bogatih i slavnih, tako i odvratno bogatih i preterano slavnih, a koji su Monako pretvorili u svoje igralište. Igralište za odrasle.

Monako na malom i neverovatno dobro iskorišćenom prostoru nudi posetiocima romantičnu i bajkovitu predstavu monarhije, šarm Mediterana, glamur Azurne obale,  rustičnost brojnih bogato urađenih zgrada i kuća, dobar provod, obećanje dobitka i izlog svega što je najnovije i najskuplje u automobilskoj industriji i modi.

Poseban doprinos stvaranju ove bajkovite predstave je dao sam, sada pokojni, Princ Renije oženivši se tada vrlo popularnom i lepom glumicom Grejs Keli, učinivši je time Princezom od Monaka. Ona je kasnije poginula u saobraćajnoj nesreći i time dodatno pospešila mnoge obožavaoce da posete Monako i ono što je ostalo iza nje, kao što je čuveni vrt i mnogo toga što u Monaku nosi njeno ime. Glamur koji je pratio ovaj brak sve vreme, je uglavnom idealizovao sliku koja je stvarana u svetu o ovoj maloj zemlji na obali mora. Mnoge mlade dame su pohrlile put Azurne obale kako bi i one sebi pronašle nekog princa, za njima su došli i razni entuzijasti u nadi da će biti primećeni od strane pomenutih mladih dama, a svi oni se mogu naći u brojnim klubovima kojih u Monaku ima, ali ih je verovatno najviše kod „Džimija“ gde su suknje kratke i noći duge. Mnogi su došli zbog kocke koja je retko gde na tako visokom nivou kao ovde i zaista je prvorazredna. Ima ih i koji su došli sa skromnom željom da i na njih padne malo tog zvezdanog praha koji je nigde kao ovde prisutan. Svi su oni i dalje tu. Svi, sa svojim željama i snovima, ostvarenim ili izgubljenim u jednoj predugoj noći za stolom za rulet u čuvenom baroknom Kazinu na brdašcu poznatom u svetu kao Monte Karlo.

Ima ih ovde, ima ih puno, koji su na ruletu života dobili više puta, pa žive bez stresa vozeći se u svojim Ferarijima, Bentlijima, Rols-Rojsevima ili Aston-Martinima i uživajući u svojim vilama na obroncima planina oko Monaka. Oni se takođe kockaju, možda i najviše od svih. Verovatno pokušavaju da u svoje  sada „dosadne“ živote, sada kada su „rešili sve probleme“, unesu malo živosti i želje za opstankom, makar to bio i opstanak za stolom za rulet sa, za to veče, samoodređenim limitom od desetak hiljada evra.

Izlazivši iz Kazina jedne noći, dva dana pre trke, zastadoh na vratima, pored mene je izašao i jedan vrlo lepo sređen stariji par. Baka i deka su bili u večernjim toaletama, a ispred Kazina, na kraju crvenog tepiha ih je čekao stari šofer u svetlo plavoj uniformi, sa kapom i belim rukavicama, stajavši mirno, pridržavajući svojom rukom vrata novog, produženog, Rols-Rojsa „Fantom“ boje šampanjca. Sa druge strane ulice, iz veličanstvenog hotela „de Paris“ je odjekivala malo glasnija muzika, gde je trajala, još uvek, „Gran Pri“ žurka, zabava priređena za vozače Formule jedan i njihove pratilje, kao i za ljude iz okružujućeg džet seta. Ispred Kazina se nalazio, kao i uvek, vozni park kakav se može videti još samo na posterima koji se nalaze na zidovima soba tinejdžera širom sveta. U tom trenutku, iz manjeg kazina sa desne strane je izlazila veća grupa turista, očigledno iz Amerike, koji su uz dovikivanje prebrojavali sitni novac koji su dobli i izgubili maločas. Bilo je i dosta bliceva od foto aparata, kao i uvek u Monaku. Pomislio sam na Beograd i koliko smo mi, nažalost, daleko od ovog sveta i ovog načina života.

U realnost trenutka me je vratio urlik motora jednog narandžastog Lamborginija koga je njegov vlasnik upravo upalio. Okrenuvši se ka marini, pošao sam nizbrdo do dobro mi znanog kafića, na čašu vina i odličan pogled na marinu i dvorac porodice Grimaldi na suprotnom brdu. Svetla ovog grada snova su se presijavala u vodi, a ja sam pio vino i premotavao neke stare filmove u svojoj glavi.

U Monako sam ovom prilikom došao kabrioletom, kako i priliči, sa svoja dva prijatelja. Već sam par puta bio na trkama fomule jedan, ali ranije nisam bio na trkama u Monaku. Velika Nagrada Monaka je za svakog ljubitelja auto trka, jedan izuzetan doživljaj, makar i u televizijskom prenosu. To je trka koja je vožena svake godine, od 1950. kada je stvorena Formula jedan. Uz tu tradiciju, kao i mnoge specifičnosti, kao što je jedina vožnja kroz tunel u šampionatu Formule jedan i vožnja tesnim ulicama grada, to sve čini ovu trku velikom. Za same vozače, ova trka i pobeda na njoj znači prestiž i upisivanje u knjigu onih, odabranih, koji su baš ovde uspeli da trijumfuju. Za publiku, ova trka predstavlja vanredni doživljaj, zato što bolidi formule prolaze vrlo blizu tribina i ustreptalih posmatrača, kao nigde na svetu. Svaki prolaz bolida munjevitom brzinom, kao i buka i vibracije koju stvaraju motori, mame uzdahe publike, a ne retko i ovacije, naročito u situacijama obilaženja ili borbe za pozicije između učesnika trke.

Mnogo detalja je u Monaku zanimljivo, a meni se posebno svideo znak koji se može jasno videti na više mesta u gradu, a koji opisuje da je zabranjeno šetati gradom u papučama i u garderobi  koja bi bila adekvatna za plažu. Zlatne ribice koje plivaju u bazenu u parku koji se nalazi blizu Kazina, čistoća grada, uređenost svakog kutka, očišćen sitni šljunak na gradskoj plaži kao i lepe uniforme policajaca, sve to daje posebnost ovom gradu. Monako je sređen kao predratna gospođa koja se upravo spremila da ide da gleda operu.

Ovom prilikom moji favoriti nisu pobedili, crveni bolidi su sa relativnim uspehom završili trku, ali smo moji prijatelji i ja zadovoljni napustili Kneževinu sa nadom da će Ferari sledeći put ponovo stići prvi, kao i mnogo puta ranije.

Prethodna i sledeća priča:

Živeti život na sunčanoj strani… #3 – Rim

Živeti život na sunčanoj strani… #5 – Rodos

***

Karte za trku se mogu kupiti preko sajta Automobilskog Kluba Monako, na adresi: http://www.acm.mc
Više o Monaku i porodici Grimaldi može se videti na zvaničnim sajtovima: http://www.visitmonaco.com

, http://www.grimaldi.org i http://www.palais.mc

Ukoliko budete rešili da odete na trku, kupite kartu koja vam odgovara, nemojte mnog brinuti za praćenje, u Monaku je to rešeno velikim monitorima koji su postavljeni preko puta svake tribine, pa svi mogu jednako da prate sva dešavanja kao u TV prenosu. Razlika u cenama postoji zbog toga što se plaća više za mesta koja daju bolji pregled staze „uživo“ i nude blizinu staze i bolida.

Cene u Monaku nisu previsoke, uglavnom :)