Zmajevo jezero Vrutci na Zlatiboru
Pogled sa nebesa otkriva fenomen na zemlji. Jezero Vrutci su mesto gde boravi Sveti Georgije. Zmajevo jezero
.
Gledajući „sokoćalom“ (Google Earth) pašnjake u Kremnima gde su Tarabići napasali ovce, tražeći veći plac za country club, naišao sam na zanimljivu sliku, fenomen. Istražujući dalje, slažući kockice zanimljivih detalja, došao sam do iznenadjujućeg saznanja. Nekada sile veće od nas naprave epske priče koje nas svojom simbolikom duboko dodiruju. Ovo je jedna istinita priča, puna simbolike i neočekivanih obrta, koja traje vekovima, nalik priči iz filma „Gorštak“ – da mora ostati samo Jedan.
To je priča o borbi izmedju Svetog duha i prirode, Božijeg i palog ljudskog. Priča koja je počela u 15-om veku i traje do današnjih dana, i koja je duboko značajna za Srbiju. Ovo je priča o mestu gde Sveti Georgije bije bitku sa aždahom prirodnih sila, gde jedno drugo pobedjuju i obrću točkove sudbine, do konačnog mira današnjih dana.
A šta se sve tu dešavalo i zašto stvaramo i pričamo vam jednu savremenu legendu sa ovih prostora, kazaće vam sledeći tekst o jednom tajanstvenom planinskom jezeru, u idiličnom prirodnom ambijentu, na mestu snažnih energija, sa čijom slikom počinjemo naš ep o borbi dobra i zla.
Na Zlatiboru, iznad Užica i podno planine Ponikve, postojala je u staro doba kotlina i istoimena oblast Vrutci kroz koju je proticala reka Djetinja. Po nedokazanoj legendi, reka Djetinja je dobila ime po tome što su Turci koji su gospodarili starovekovnim Užicem sa zidina Starog grada – utvrdjenja bacali u reku decu, iliti djecu, pa je od toga reka dobila Djetinja. Dakle, od Turaka i njihove »djavolje naravi« počinje naša priča.
Dotična kotlina Vrutci je dobila ime po tome što su tu izvirala jedan pored drugog dva izvora, ali kakva izvora, jedan sa toplom i jedan sa hladnom vodom, što priznaćete zvuči fantastično. Takva prirodna anomalija uvek govori o posebnim energijama jednog mesta i skreće pažnju, kako meštana tako i svih drugih. Verovatno je to presudno uticalo da se pored tih izvora sagradi u srednjem veku Manastir Rujno, posvećen Svetom Georgiju. Vrlo bitno pitanje koje će nam se postaviti je zašto je baš manastir posvećen Svetom Georgiju pored mnoštva drugih svetitelja, da li je to bila vidovitost crkvenih ljudi s obzirom na dalji razvoj dogadjaja ili samo slučaj. Slučaj? Rekli bi da u duhovnim stvarima nema slučaja, no, čitajte nastavak.
U manastiru Rujno je 1537. godine monah Teodosije, mesecima uporno i pod slabim osvetljenjem voštanica predano rezbario 250 drvenih ploča, na kojima je urezivao slova i grafike za prvu knjigu koja će se štampati u Srbiji – »Rujansko četvorojevandjelje«. Tu, na tom mestu, Sveti Georgije je prvom štampanom knjigom počeo da pobedjuje aždahu neznanja, praznoverja i paganizma, i širi pravoslavlje po Zlatiborskom kraju.
U kolofonu Četvorojevanđelja Teodosije piše i objašnjava gde je i kako radio:
„Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanska knjiga godine 7045. (vizantijska 7045. počela je 1. septembra 1536. a završila se 31. avgusta 1537. godine Hristove ere) u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska, na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.“
Na žalost, neman je odgovorila Svetom Georgiju. Prvo su Turci, saznavši za štampanje Jevandjelja porušili manastir i stubove svetinje ugradili u svoju medresu – versku školu u Užicu. Činilo se da je aždaha pobedila, i to je tako trajalo skoro 400 godina, a onda se istorija okrenula.
U 19-om veku se borba nastavila, kako je i počela, jer nakon oslobadjanja od Turaka, pravoslavni Užičani koji su nosili sećanje na manastir Svetog Georgija kroz vekove, porušili su medresu, i gle simbolike, stubove hrama su ugradili u novu osnovnu školu. Krug borbe se nastavlja. Sveti Georgije prevladava, no ne zadugo.
Prvo, i na žalost civilizacije, jedini kompletan primerak »Rujanskog jevandjelja« koji se nalazio u Srbiji je nestao u aždahinom plamenu nacizma, kada je Nemačka bombardovala Beograd, 6 aprila 1941 i razorila Narodnu biblioteku, čiji sprženi temelji još stoje otkriveni na Kosančićevom vencu, podsećajući na veliku i neisceljivu kulturnu tragediju Srbije. Beše to bljuvanje vatre zveri na srpsku duhovnost. A onda su se i sami Srbi dohvatili zajedništva sa aždahom komunizma i ateizma, odričući se svoje vere i korena. Priča se nastavlja, zver i dalje napada.
1980.-e godine grad koji se tada zvao Titovo Užice odlučuje da izgradi betonsku branu na Djetinji, da stvori akumulaciono jezero Vrutci za snabdevanje vodom grada, baš na Vrutcima, i da potopi nekoliko zaseoka, dom kulture, školu i ostatke manastira! Već sada shvatate koliko aždaha ne voli prosvetiteljstvo i kako zatire srpsku duhovnu misao.
Tom prilikom je potopljen i deo Šarganske osmice, jer je pruga tuda prolazila. I danas možete videti kako pruga na jednom mestu ulazi u jezero Vrutci, pa tone u njegove dubine, da bi posle nekog vremena isplivala lagano na drugom kraju.
Od 1983 godine počinje da postoji jezero Vrutci. Divno, hladno, planinsko jezero. Dugo je oko 4 kilometra. Na jednoj strani je pregradjeno branom, na drugoj strani se u njegova usta uliva rečica. Tamo gde je brana, kao da se od vode koja prska u vis i stvara svetlosnu dugu, vidi rep zmaja, rep aždahe. Obale jezera su strme, nepristupačne, jer se ono uglavilo medju visoka brda. Priroda oko jezera je bajkovita, prepuna različitih i vatrenih boja, kao kod krljušti kineskih zmajeva. Ima puno ribe u njemu, pa je omiljeno mesto za pecanje. Užičani ga koriste leti za odmor i rekreaciju. S obzirom da je ono akumulaciono jezero pored jezera nema gradnje, iako je nekoliko divljih vikendica još davno našlo svoje mesto.
Ali Sveti Georgije se vratio sa preumnenjem Srba. Kad su se Srbi ostavili ateizma, počeli su se vraćati sebi i svojoj nacionalnoj memoriji. Tada u pomoć ponovo prizvaše Svetog Georgija. Od stuba stare svetinje, nekadašnjeg Rujanskog manastira, stuba koji je podupirao terasu jednog užičkog profesora, na par stotina metara od potopljenih rušavina starog manastira, podignut je novi hram u slavu Svetog Georgija i njegove neumorne borbe za spas čoveka a protiv slepih sila prirode i paganizma. Od 2004-e godine u hramu u Vrutcima se opet čuje sveta liturgija i pominje slavno ime Svetog Georgija.
A ko ne veruje da se ova vekovna i titanska borba odigravala izmedju Svetitelja i aždahe, Božjeg i prirodnog, ko ne veruje u ale i bauke, ko misli da je u životu presudna samo lična ljudska volja i snaga a ne volja i odluka nebeskih sila, neka pogleda dole satelitski snimak i kako izgleda jezero Vrutci, mislim da će mu neke stvari biti jasnije.
. . .
Sveti Djordje Pobedonosac.
Sveti Ðorđe (275-303) je istorijska ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada nepriznate, hrisćanske vere.
„Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja, odbio je poslušnost caru Dioklecijanu“, zapisano je u „Prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića.
Prema predanju, i njegov otac je postradao kao hrišcanin i on je uz majku odrastao u Palestini. Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana, koji je u to vreme započeo veliki progon hrišćana. Mladi tribun je odvažno stupio pred cara i rekao mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru, tamnica, okovi i sva druga strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.
Predanje kaže da je pogubljen 303. godine, ali da „to nije kraj njegovim javljanjima i čudima“.
Pod njegovim uticajem „mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin“.
Car je osudio na smrt odsecanjem glave i Ðorđa i svoju ženu Aleksandru, koja je izdahnula na stratištu pre pogubljenja.
Lik svetog Ðorđa je čest motiv srpskih srednjovekovnih ikona i fresaka, a način na koji se predstavlja govori o njegovom značaju za hrišćanstvo. U pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima koji su se borili za hrišćanstvo, a koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, kao simbol sila dobra i čistote novozavetne vere.
Svetitelj se često prikazuje u odeždi ratnika, sa mačem i krstastim kopljem koji je simbol hrišćanstva, a nekad i u dvorskoj odeždi. Na ikonama se slika na belom konju, kako sa krstastim kopljem ubija aždaju, prema nekim tumačenjima, neman paganstva.
Devojka sa carskom krunom,u pozadini kompozicije koju spasava, predstavlja hrišćansku veru za koju se bori sveti Ðorđe.
Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika koji su poginuli za hrišćansku veru, obeležen je crvenim slovom u kalendaru SPC kao zavetni dan i kao nepokretan praznik slavi se svake godine istog datuma.
. . .
Do sada nisu zabeležena neka posebna svojstva ovog jezera, pogotovu ne čuda i neobjašnjivi dogadjaji.
Njegova najveća zanimljivost je njegov oblik i priča oko manastira Rujno, što je bila i tema posta. SUmnjm da ima neka druga svojstva. Ne treba zaboraviti da su Vrutci ipak i pre svega veštačko jezero, akumulacija.
[…] Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu […]
Eto, desilo se da je ovaj post dobio svoje mesto u godišnjoj zbirci i selekciji postova Blogopedija 2009 koju publikuje festival BlogOpen.
http://blogopen.eu/blog-open-09/blogopedija-2009.html
Zahvaljujem se žiriju na ovoj ukazanoj časti. Moraću da pišemo još zanimljivije od sada :-)
[…] Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu Nenad Obradović – Maloj M Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela Nebojša […]
[…] Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrijeZlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahuNenad Obradović – Maloj MAngelina Radulović – Devojka koja nikada nije volelaNebojša […]
[…] Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu […]
Лепа причица, питка, мада ваља и у песничком надахнућу држати се чињеница.
Прича о бацању ђеце је пријемчљива због своеј драматичности, али јеипак добро знати да се данас једна од три планинске реке са Таре које чине Ђетињу зове Коњска река а да се на латинском зове Цетина. Није тешко приметити сличну са данашњим називом Ђетиње.
Потопљени извори се налазе на месту које се и данас зове Бања а налази се отприлике баш на оној великој окуци где почиње реп „змаја“. Манасир Рујно се пак не налази ту већ много ниже – и данас постоје камени остаци манастиских објеката који нису потопљени и на том месту стоји и спомен плоча, а не много далеко одатле је пре коју годину подигнута црква.
Поникве јесу близу језеру али нити су Поникве планина нити се може рећи да се језеро налази подно Поникава с обзиром на то да се између налазе Стапари. Најближа планина је Тара, а и Поникве и Стпари су део њеног масива.
Да ли треба жалити за потољеним. Треба, али треба знати и да је то језеро обезбедило воду за пиће многим гнерацијама а многима је и живот спасло с обзиром да је ранији извор пијаће воде био нездрав. Ето, само прошле године када је настала криза са пијаћом водом, чак је и Чачанима та вода из Врутака помогла.
Шарганска осмида и Врутачко језеро имају заједничко само то да их повезује траса некадашње пруге уског колосека. Шарганска осмица се ипак налази на сасвим другом месту, у Мокрој Гори, и на таквој надморској висини да када би то било потопљено, то би стварно морало да буде аждајско језеро.
Тачно је да пут који је остатак пруге лагано бива потопљен у горњем делу језера, али на другој страни не излази лагано, јер излази на дну бране која је висока чини ми се око 25 метара.
Још једна груба грешка је опаска „Дивно, хладно, планинско језеро.“, Дивно јете али хладно није. Језеро Врутци је управо познато као веома топло и због тога је омиљено и као купалиште.
Надам се да нисам некоме покварио утисак након читања приче, али сам морао да се осврнем на грешке зарад истине на коју се аутор позива на почетку приповедања.
@ Predrag Supurovic
Drzao sam se cinjenica, dosledno, i napomenuo sam na svakom spornom mestu šta je nedoumica.
Ne mogu bas da se slozim sa nekim geografskim interpretacijama sa vase strane, jer mislim da nigde nisam pravio materijalne greške. Užičani veruju u poreklo reči Djetinja a sumnjam da je iko od njih znao latinski u proteklim vekovima. Ponikve jesu iznad jezera, značajnije mesto i bliže od Tare za ceo taj kraj.
Manastir jeste potopljen, samo su delovi ostali iznad vode. Pruga je bila deo sistema iste putne mreže zajedno sa Šarganskom osmicom pre stvaranja jezera, što i sami konstatujete i ranije se sve to zvalo Šarganska osmica. Koje planinsko jezero nije hladno ? Možda za stanovnike tog kraja, 8 nedelje godišnje kada se može kupati, posebno što Vrtutci nisu osunčano jezero.
A što se tiče vode za piće, sama akumulacija je moglada nastane i na nekom drugom mestu, mimo manastira, zar ne? Sigurno je da su neke kalkulacije i hidrološki proračuni pokazali da je to „idealno mesto“ za akumulaciju, ali je isto tako moglo biti sagradjeno negde drugde u blizini. Poznat je mnogo drastičniji slučaj u Rusiji, kada su na mestu nekadašnje Hazarske prestonice Rusi postavili masivnu akumulaciju da bi namerno potopili lokaciju i nekadašnji glavni grad Hazarskog carstva, ne bi li minimizirali njihovu ulogu u stvaranju Rusije i materijalno izbrisali iz istorije.
I možda najvažnije, različita interpretacija geografskih pojmova ne dira u suštinu priče, koja je daleko veća od toga da li se mi usaglašavamo oko prihvatljive temperature vode jezera, toga da li je pruga bila ili deo Šarganske osmice, da li su Užičani znali latinski pa zaboravili, i šta su Ponikve u našoj percepciji, oblast, planina, ili naziv za aerodrom.
Verujte mi, Ponikve nisu iznad Jezera i nisu planina vec je to visoravan na masivu Tare. Kada ponovo budete dolazili u ovaj kraj, javite mi se pa cu vam pokazati ne samo gde su Ponikve nego i neke lepe pojave baš na tom području
Opasku o poreklu imena Đetinje sam napisao jer je ta \"legenda\" koju ste vi čuli manje – više glupost i stavlja u negativan kontekst prelepu reku Đetinju, koja to ne zaslužuje. Štaviše, pokazao sam da njeno ime ima poreklo koje je mnogo starije od Turaka, i nisam rekao da su joj ime dali Rimljani nego da je današnje ime poteklo od romanizovanog, a da je jedna od tri reke od kojih nastaje Đetinja do danas zadržala izvorno ime – Konjska reka. Romanttično-patriotski poeta bi samo od od toga očas posla mogao da smisli dobru priču.
Šarganska osmica je vrlo jasan lokalitet iznad Mokre Gore i on nema nikakve geografske veze sa jezerom na Vrutcima.
Jezero Vrutci je toplo jezero izmešu ostalog i zbog toplih izvora. Davno je još utvrđeno da na potezu od Zlatibora ka Užicu postoji podzemni tok tople vode ipostoje planovi da se taj potencijal iskoristi. Eto ove godine je baš na samom Zlatiboru napravljena bušotina iz koje jeiskočio gejzir tople vode. Potopljeni topli izvor je samo jedan u nizu. Nizvodno, u kanjonu Đetinje, ima ih još nekoliko, a jedan je baš pod samim Starim gradom u Užicu.
Nažalost, pogodnih mesta za akumulacije vode nema mnogo. Ovo jeodređeno u najboljoj nameri a spočitavanje nekome da je iz volšebnih antisprskih namera smislio kvarnu ideju da potopi manastir je neozbiljno. Nije to ni prvi ni jedini manastir koji se našao na nezgodnom mestu. Nažalost, nisu se setili, ili nisu mogli, ili nisu hteli da ga premeste, kao što je to, recimo učinjeno sa Pivskim manastirom.
Geografske odrednice su važne i treba ih precizno korsitit. Iz vašeg članka neko neobavešten će da shvati da su Šarganska osmica, Vrutci i Ponikve svi na jednom mestu pa da recimo, na osnovu toga planira odmor, pa se ispostavi da se gadno prevari, jer geografska relacija ta tri toponima, nije ni blizu takva kako ste je vi opisali.
Naravno da ne sporum suštinu priče, što sam i napisao na početku svog prethodnog komentara. Izvinite ako sam malo više drčan, pošto sam još pod utiskom, jer sam na vaš članak naišao pošto sam prethodno video da je drugi autor na ovom sajtu povredio moja autorska prava.
Usput, zašto, kada pišem ćirilicom, ovde to bude sve automatski preslovljeno na latinicu?
@ Predrag Supurovic
Hvala na pozivu, sigurno je da imate štogod zanimljivo da nam pokažete. Mi smo zaljubljeni u te krajeve, i vec deceniju unazad provodimo dosta vremena na tromedji Zlatibor – Tara – Mokra Gora, i dosta toga smo obišli i upoznali, što sami što sa prijateljima iz tog kraja. Tako je i nastao ovaj post.