Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Miris svežeg morskog vazduha mi je ispunjavao grudi. Kiša samo što je prestala. Aerodrom na Rodosu je bio tipično usporen, radnici su lenjo i nemarno prebacivali kofere, a kafu sam čekao da poraste, pa da je uberu i ispeku, a kada je najzad stigla, bila je slaba i vrela. Prvi susret sa gradom Rodosom je ostavljao utisak manje užurbane metropole, koja je daleko od romantičnog primorskog gradića kakav bi ste možda očekivali.

Srećom, to je bio samo prvi utisak. Šetnja gradom pokazuje i otkriva mnoga lica ovog lepog grada, dok je sa jedne strane moderan i užurban, već sledeća ulica može biti tiha i mirna poput ulice u nekom zabačenom selu. Postoje ovde i velelepni hoteli, tako atipični za Grčku, ali postoji i mnoštvo lepih privatnih vila i kuća za izdavanje.

U jednom solidnom baru, u neformalnom razgovoru sa predstavnicom osoblja, dobih preporuku za dobar restoran, iz drugog konteksta poznatog naziva „Mediteraneo“. Lako sam ga pronašao u jednoj bočnoj ulici, dopao mi se već samo izglad. Mali restoran, ušuškan u vinovoj lozi, sa svega nekoliko stolova prekrivenih crvenim kariranim stoljnjacima i sa upaljenim svećama na svakom stolu, obećavao je užitak. Nakon par minuta, posle konobara kome sam poručio flašu belog vina, pojavio se vlasnik, za koga se, gle čuda, ispostavilo da je Italijan, koji je došao da mi lično preporuči par jela, prethodno me ispitavši odakle mu dolazim. Prijatan neki čovek. On je već godinama ovde na Rodosu, te otud i naziv lokala. Hrana je bila izvrsna, zaista posebna. Uživao sam.

Na zapadnoj strani ostrva uvek duva vetar, dok je istočna strana uvek u zavetrini, te se većina hotela i popularnih plaža nalaze upravo na toj istočnoj strani. Kroz vrlo popularno mesto Faliraki sam prošao ubrzanim korakom, konstatovavši da je na mesto izvršena invazija i da je okupirano od strane savezničkih turističkih hordi. Čak me ni očigledno lepa i duga peščana plaža nije pokolebala u nameri da što hitnije napustim ovo leglo narkomanije, alkoholizma i razvrata. Nije da protiv pomenutih poroka imam nešto posebno protiv, ali ne želim da slušam i gledam Anglo-Saksonce koji su u stanju alkoholne pomame, a koji su se poslednji put okupali pred svoj dolazak ovde. Svako se zabavlja na svoj način, pomislih i produžih dalje. Sreća je za sve ostale posetioce Rodosa da pomenuta populacija nema nikakvu želju da napusti zaposetu teritoriju mesta Falirakija, verovatno zbog straha od novog i lepog, ali i zbog straha da im se ne desi, da ukoliko se budu odvojili od svog krda, dovedu u pitanje i u sumnju svoj način života i vrednosti koje neguju (tih vrednosti nema mnogo, samo fudbal, pivo i tetoviranje). Ostalo prepuštaju zovu prirode i nagonima.

Lindos izgleda baš onako kako bi ste zamišljali lepo, staro Grčko primorsko selo. Male bele kuće, ravnih krovova, sa uličicama krivudavim i strmim popločanim kamenom sa belo obojenim fugama, uz puno cveća koje meštani brižljivo gaje. Ovde se mešaju mirisi mora, cveća i začina. Tražeći zgodno mesto za dobar kadar lepe minijaturne u belo obojene crkve, naiđoh na starog slikara koji je sedeo u senci velike masline  dok je uljem slikao istu crkvu, a baš u tom trenutku je kraj nas prošao i seljak sa natovarenim magarcem, čime je moj kadar za fotografiju bio potpun.

Iznad Lindosa na brdu se nalaze ruševine grada iz doba antičke Grčke, sa solidno očuvanim hramom. Sa platoa kraj hrama se pruža sjajan pogled na uvalu koja više liči na veliki bazen nego na zaliv, gde more, kroz poveći otvor među stenama, ulazi u kopno. Tu je jedan zaljubljeni par našao utočište toga dana.

Stari grad u Rodosu je zapravo srednjovekovno utvrđenje, izuzetno očuvano i prilično veliko. Ovo utvrđenje uliva strahopoštovanje već samom veličinom svojih zidina, ali vas i potpuno opija atmosferom koja vlada unutar zidina.

Prolaskom kroz kapiju ulazi se u svet uglavnom užih, kamenih ulica, sa kućama starim više stotina godina, koje su sve od kamena sa vratima od drveta i kovanog gvožđa sa tu i tamo nekim fenjerom kome je tek pre koju godinu sveća zamenjena slabašnom žutom sijalicom. Autentičnost i šarm ovom mestu daju brojne male bočne ulice kao i mnoga dvorišta u koja se ponekada može baciti diskretan pogled kroz ograde od kovanog gvožđa, a u kojima se uglavnom mogu videti stari kameni bunari, sa ponekom kamenom klupom i mahovinom pokrivenim zidom, dok su ta dvorišta uglavnom prekrivena vinovom lozom. Ova dvorišta daju dašak realnosti srednjovekovnog života. Imao sam utisak da se svakog trenutka mogu pojaviti vitezovi tog doba, sa nekom damom pod rukom, odlazeći neznano kuda, možda u neke nove avanture.

Upijajući ovu bajkovitu scenografiju, šetao sam jednog popodneva zasenčenom ulicom Ipoton, uzbrdo, lagano, ka palati Velikog Majstora. Začuh tada iza sebe bat koraka, grupe ljudi, koji su takođe smirenim korakom napredovali. Očekivao sam da ugledam grupu turista, ali pomislih da to verovatno nije slučaj s obzirom da je zvuk koraka bio svojstven kožnim klasičnim cipelama, koje turisti uglavnom ne nose. Bio sam u pravu. Pojavila se grupa starijih muškaraca, svečano odevenih, sa crnim odelima, belim košuljama, sa „Malteškim“ krstovima umesto leptir mašni i sa crnim plaštovima sa crvenom postavom prebačenih preko ruku. Zastao sam i posmatrao ih diskretno. Polako su prolazili kraj mene, dok je jedan od njih, stariji gospodin, zastao da se odmori i pritom se okrenuo ka meni, blago klimnuvši glavom u znak pozdrava i osmehnuvši se skoro neprimetno. Klimnuh glavom i ja. Pitao me je na italijanskom, kako sam, odgovorih da sam dobro, te uzvratih istim pitanjem, a „Stižu me godine“ na to reče on. Uz osmeh sam mu rekao da je ulica strma i za mlađe ljude. Pitao me je odakle sam, rekoh „iz Beograda“, on reče „lep je tvoj grad, bio sam nekoliko puta“. Pitao sam ga odakle je on. „Iz Milana“ reče ljubazno i predstavi se. Uzvratio sam istom merom. Zatim, prelazeći prag pristojnosti, rekoh mu da znam ko su, ali da nisam znao da je nekakva proslava danas. Ljubazno mi je odgovorio da nije proslava, već godišnje okupljanje, slično skupštini. U daljem razgovoru, saznao sam još detalja o njemu, kao i on o meni. Rastali smo se uz srdačan stisak ruke i par kurtoaznih reči.

Bili su to direktni potomci vitezova reda Svetog Jovana, reda starog preko osam vekova. Oni su prvi put na Rodos došli pre oko šest stotina godina, a i danas su tu. Na ostrvu još uvek imaju svoja imanja i kuće. Ovde u starom gradu se još uvek nalaze kuće koje su u ranijim vekovima, dok su još uvek stajali na pragu odbrane hrišćanstva, služile da okupe vitezove koji su govorili raznim jezicima, pa je tako ostala „Italijanska kuća“, „Španska kuća“, „Francuska kuća“, „Engleska kuća“, „Nemačka kuća“ itd. Te iste kuće danas, su konzulati tih zemalja. Nad starim gradom dominira „Palata Velikog Majstora“ koja je bila glavno sedište vrha ovog vojnog reda, a pre svih samog „Velikog Majstora“, koga oni biraju redovno, već vekovima. Da, Veliki Majstor postoji i danas. Danas i dalje boravi u istoj palati.

Deo Palate Velikog Majstora je otvoren za javnost. Ostatak je zatvoren i nije moguće videti ga. Deo koji sam video, mogu opisati kao zaista fascinantan. Neverovatno je da u ambijentu malih taverni, maslinjaka, jarkog sunca i vina, naiđete na tipičnu Gotsku građevinu i to impozantnih dimenzija. Velike prostorije, ukrašene kako dolikuje, delima srednjovekovnih umetnika, sa puno lepog autentičnog stilskog nameštaja, ostavljaju utisak patine, tradicije i moći.

Jednim svojim delom Rodos ima standardnu turističku ponudu koju koristi većina posetilaca, ali nudi i mnoge lepe hotele, restorane i barove za klijentelu koja je probirljivija. Ovo ostrvo često posećuju i vlasnici velikih i skupih brodova, koji često spadaju u kategoriju „probirljivijih“. Marina je mesto na kome se prosečan čovek može ražalostiti i pomisliti „pa šta ja uopšte radim“ ili „odakle ovim ljudima ovolike pare“. Odgovor se može možda naslutiti iz nekih od naziva prelepih i preglomaznih jahti, kao što su: „Lucky streak“, „Lady luck“, „Gambler“, „Thank you daddy“, „One more toy“, „I did it my way“, „One good hand“ i sličnih.

Nakon dana provedenog u šetnji po starom gradu, u uspešnom lovu na dobre kadrove i lepe fotografije, sedoh, umoran, u jedan lep bar. Ovaj bar se nalazio u delu starog grada u kome su uglavnom barovi. Ovaj koji sam ja odabrao je imao šank od drveta boje meda, sa puno pića na policama na zidu, prostranu galeriju od kovanog gvožđa i veliki luster sa malo istopljenim svećama čija je blaga treperava svetlost davala jednu prijatnu notu atmosferi. Muzika je bila sjajna i odlično se slagala sa mojim raspoloženjem. Slušao sam Santanu, Šade i Stinga, ali kasnije, otprilike flašu crvenog vina kasnije, pustili su sjajan lagani džez, od Majlsa, preko „Ptice“ do Henkoka. Eh. Pogodile su me pesme. Pred svitanje sam se vraćao ka hotelu, baš u pravom trenutku da na jednom vrlo lepom mestu ispratim izlazak sunca koje je tek počinjalo svoj dan, baš kada sam ja imao nameru da moj dan završim.

Sada, kada se setim Rodosa, sećam se mirisa vazduha, mirisa cveća i začina iz Lindosa, dobrog vina, boja maslinjaka iz okoline grada, boje mora pred svitanje, viteških oklopa iz palate Velikog majstora, domaćeg pesto đenoveze sosa iz Mediteranea, osmeha jedne devojke koju sam u prolazu upoznao u starom gradu jedne večeri ali i boje njenih očiju.

. . .

Prethodna priča i naredna priča:

Živeti život na sunčanoj strani… #4 – Trke u Monaku

Živeti život na sunčanoj strani… #6 – Toskana