Mitska bića srpskih predanja – zmaj #1

Slobodan Zečević

 

Ko su i šta su bili zmajevi, ale i aždaje iz davnina

Knjiga Slobodana Zečevića „Mitska bića srpskih predanja“ između ostalog piše i o zmajevima kao dobrim demonima. Zmaj se prikazuje kao polučovek – poluživotinja. Navodi se da kada je medju ljudima, zmaj može uzeti ljudski oblik. Stalno mesto boravka mu je kraj šumskih voda u planinama. U starim srpskim predanjima smatralo se da je najbitnija odlika zmajeva da obezbede kišu i da se na magijskom nivou bore sa alama koje nose gradonosne oblake. Bitna osobina zmajeva je da su veoma pohotljivi. Veoma često zmajevi uzimaju ljudski oblik i vode ljubav sa lepim ženama. Smatralo se da je bilo veoma teško da se žena oslobodi ljubavnih veza sa zmajem, o kojima žene nisu smele nikom da pričaju. Prekid veza sa zmajem žene obično nisu ni želele.

Konspirolog Dejvid Icke u svojoj knjizi „Najveća tajna“ tvrdi da potomci zmajeva ukrštenih sa ljudima zapravo upravljaju svetom. Najuticajnije Kraljevske loze tokom istorije, kao i loze veoma uticajnih porodica imaju „zmajsko“ poreklo. Medju ljudima zmajevima koji su vladali istorijom su i značajni Srbi. Jedan od njih je despot Stevan Lazarević.

Važna zamišljena funkcija zmajeva bila je borba sa alama koje vode gradonosne oblake i izazivaju nepogodu. Po narodnom verovanju, zmaj je bio dužan i da obezbedi kišu onda kada je ona potrebna. Prema tome, zmaj je bio dobar demon u čiju je dužnost spadalo određivanje atmosferskih pojava na korist ljudi.

Zamišljalo se da je ovaj demon dimorfan, polučovek – poluživotinja. To je vatrena ptica duga repa, koja pri letu odsebe odbacuje varnice. Kada je medju ljudima, zmaj na sebe može uzeti čovečiji oblik. Stalno mesto boravka mu je kraj šumskih voda u planini. Za takva se mesta i do danas očuvao toponim Zmajevac. Mogao se nastaniti u šupljoj bukvi.

Smatralo se da zmaj nastaje od šarana kada ovaj ostari i napuni određeni broj godina. Tada izlazi iz reke, dobija krila i odleće u planinu i šumu, menjajući svoje dotadašnje boravište. U letu od njega odskaču iskre u obliku šaranovih krljušti. O pretvaranju šarana u zmaja postoje mnogobrojne priče dunavskih ribara, koji su tobož lično videli šarana kako izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. „Zmajeve krljušti„ je narodni izraz za liskun. U nekim krajevima šaranovo meso bilo je tabuisano, pa čovek u Šarkamenu kod Negotina zatrpao svoj bunar samo zato što je iz njega izvadio šarana. U selima ovog kraja, verovalo se da će osoba koja jede meso od šarana dobiti epilepsiju. Jedan od kazivača priča kako je jedne večeri, sedeći na salašu, opazio kako iz bukve izlazi neka užarena ptica koja je na glavi imala rogove. Kada je upitao neku babu što bi to moglo da bude, ona mu je odgovorila da je to zmaj koji je postao od ovna. Da bi se u to uverio, trebalo bi da pogleda ima li vune oko bukve. On tvrdi da je bilo. Postojalo je i verovanje da zmaj postaje od smuka kada ovaj navrši odreženi broj godina. Ako se smuk preseče napola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da zmaj postaje od ribe koja nikad nije hvatana, bijena niti viđena. Kada je godina sušna, verovalo se da je zmaj nastaje od smuka istih osobina. Da li će to biti zmaj ili zmajica, zavisilo je od pola životinje.

Prema veoma raširenom verovanju, zmaj je jako pohotljiv. Verovalo se da su njegove veze s lepim ženama veoma razgranate i mnogobrojne. Zmaj ženama dolazi noću kroz komin. Kada uđe u kuću, pretvara se u lepog čoveka. Pošto se smatralo da zmaj ima ogromnu potenciju, takve bi žene obično ble blede i ispijene, a gubile bi i polni afinintet prema ljudima. Smatralo se da je bilo veoma teško da se žena oslobodi ljubavnih veza sa zmajem, o kojima žene nisu smele nikom da pričaju. Prekid veza sa zmajem žene obično nisu ni želele već su takve veze održavale. No, ako žena ipak želi da se oslobodi zmaja, treba da se kadi svojom kosom ili treba da pronađe i zapali šuplju bukvu u kojoj je zmaj. Mislilo se da zmaju može da naškodi i vrela voda, pa se pod komin podmetao kotao sa ključalom vodom, kako bi pi dolasku zmaj u njega upao i izgoreo. U Svrljigu i okolini se verovalo da žena može da se oslobodi zmaja ako se poda „nečistoj veri“ (nehrišćaninu). Takođe se verovalo da žena može odbiti zmaja ako pri sebi ima česticu loja od sagorelog zmaja. Taj loj se mogao pronaći kada se sagori šuplje drvo u kome se verovalo da se nalazi zmaj. U Svinjici se smatralo da se žena može osloboditi veza sa zmajem ako se kadi travom „ojdoljan“ ili „zmajevim krljuštima“. One se obično nalaze oko ognjišta iznad koga se zmaj spuštao u kuću kroz komin. Te se krljušti ne mogu sakupiti rukama, već se mogu uhvatiti pomoću voska.

U istočnoj Srbiji se verovalo da zmaj može i da zaboravi na svoje dužnosti. To bi se desilo kada je u ljubavnom zanosu zaboravio svoju ulogu kišodavca. U selima južno od Zaječara za sušu su krivili žene za koje se mislilo da žive sa zmajem. U Selačkoj bi takvu ženu silom okupali, pošto se smatralo da joj tada zmaj više neće dolaziti i da će suša prestati. U slučaju suše, zmaja su naročitim postupkom isterivali iz sela. Postojji dokument da su stanovnici Velikog izvora 1908. godine isterivali zmaja iz sela, pošto je nastala suša kada se on nalazio kod seoskih žena. Prvanović je zabeležio dva slučaja proterivanja zmaja (1935. i 1946. godine). Zmaj se proterivaoopštom bukom, zvonjenjem u klepetuše, duvanjem u pištaljke, lupanjem u kante, tarabe itd. Ljudi su ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovita mesta, prevrtali sanduke, kace, korita. Običaj se nazivao „mugajle“ a izvodili su ga goli učesnici.

Sreće se verovanje da je bilo i ženskih zmajeva. U marinovcu se pričalo kako je neki mladić na kladencu našao „litar“ (pojas), pa kada ga je uzeo, pred njim se stvorila lepa devojka. To je bila „zmajica“. Inače se verovalo da su deca rođena sa zmajem muškog pola. Ta su se deca rađala s natprirodnim osobinama i sa izuzetnom snagom. Verovalo se

da su to ljudi koje niko ne može savladati, a bili su i neobično mudri. Ovakva su verovanja svakako bila povod što su glasoviti junaci pored svog imena imali i nadimak „zmaj“. Vuk, unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurđa Brankovića, i sin despota Grgura, u narodnoj pesmi imao je nadimak „zmajognjeni“. Taj je nadimak dobio pošto se u borbi protivTuraka isticao velikim junaštvom. U narodnom stvaralaštvu je njegovo rođenje obavijeno misterijom. Kroz usta narodnog pesnika mogu se nazreti verovanja toga vremena, pošto prokleta Jerina ovako govori o tom događaju:

U mog sina, slijepca Grgura,

U njega se muško čedo nađe;

Nije čedo čeda kakvano su;

Vučja šapa i orlovo krilo,

I zmajevo kolo pod pazuhom,

Iz usta mu modar plamen bije,

Materi se ne da zadojiti.

Shodno ovakvim shvatanjima, oko čuvenog junaka iz prvog srpskog ustanka Stojana Čupića stvorila se legenda.

Ta legenda veli da kada je Čupić udario na Turke u mačvanskoj šumi Kitogu, odjednom se začuo šum sa zmejevitim plamenom i sjajem.

Zbog pobede koju je pratio ovaj izmišljeni događaj, ljudi su ga prozvali Zmajem od Noćaja.