Aleksandar Parezanović
* * *
Pored Limenarie, na jugoistoku ostrva Tasos čeka Vas lepa plaža koja se zove Metalia. Romantično mesto, divna voda, lepa uvala, jedan kafić, odbojka na pesku, plaža bogom dana za zaljubljivanje, za « resetovanje », kako bi to opisala IT generacija. Plaža za gledanje u daljinu, a iznad nje neki urušeni objekti.
.
Pitali smo domaćine kakvu su tu ružnu zgradu nekada gradili i saznali da je to bio rudnik srebra i cinka (eto, zašto se zove Metalia) koga su u prvoj četvrtini dvadesetog veka eksploatisali Nemci, a potom se industrijska priča završila.
.
Kako u jednom trenutku, na ovom našem svetu, neko mesto može biti ružno, prljavo, pakleno, gde su siromašni ljudi radili u tamnom i gadnom, a onda izlazili na dnevno svetlo i proklinjali vrelinu i nemilosrdno sunce. Prljalo se i zagađivalo ovo mesto, nisu mu se radovali, neki su se i povređivali, neki razboljevali …. Sto godina kasnije, na isto mesto ljudi hrle da uživaju, ispred ulaza u nekadašnji rudnik domaćini su napravili park, deca se ljuljaju ispred vrata bivših magacina, sve je kristalno čisto, mirno i spokojno.
.
Kako su raj i pakao ponekad blizu.
.
(rudnik iznad plaže)
Veceras me je,krstareci po ovom blogu u predahu od vecernjih kucnih poslova i dnevnog stresa,privukao ovaj tekst,verovatno zbog ceznje za jos jednim putovanjem ovog leta i jos malo sunca i mora. A potom me je fascinirao nacin na koji je autor ispricao ovu pricu otvarajacu pitanje staro,valjda,koliko i svet.Jin i jang,tamna i suncana strana,raj i pakao i tanka linija koja ih razdvaja .I koje smo tako retko svesni,i u okruzenju i u sebi samima.“Takav je zivot ,malo suza ,malo smeha,pa sve to namazes na ‘leba i pojedes“-govorila je moja nana Jelika.Ocarana sam samim postojanjem ljudi koji su sposobni da na ovakav nacin razmisljaju cak i na plazi .