Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Drhtavom rukom, čineći naročit napor ali bez vidljive muke, starac je polirao hromirane delove karoserije starog Rols Rojsa Silver Rajt.

Odeven u kvalitetno braon odelo, sa sportskim sakoom i pripadajućom kapom, ovaj starac je delovao mlađe od svojih skoro devedesetak godina. Polirajući polako deo po deo, svakih nekoliko pokreta bi se malo odmakao kao da želi da se uveri u kvalitet svog rada, ali mislim, pre da se divi obliku delova karoserije ovog vrednog automobila. Posmatrao sam ga i uživao u prizoru koji doživite svaki put kada vidite nešto što neko radi sa velikom ljubavlju i pažnjom. Njegov unuk, koji je u to vreme bio moj vršnjak, studirao je u Milanu, a tih dana je boravio na porodičnom imanju severno od Udina, vodio me je u obilazak imanja i želeo je da me upozna sa svojim dedom. Hodali smo lagano preko prostranog dvorišta, prekrivenog belim sitnim tucanikom, zastajkujući s vremena na vreme kako bi mi objasnio kada je koja od građevina nastala i koja joj je svrha. U krajevima dvorišta je bilo lepog cveća i više čempresa i borova. Nekoliko lepih građevina je okruživalo ovo dvorište, a dominantna je bila njihova kuća, zaista lepa dvospratnica, oker boje, sa detaljima na fasadi tipičnim za sever Italije. Balkoni su bili prekriveni bogatim nizovima crvenih cvetova.

Najzad se našavši na svega nekoliko koraka od starog gospodina i njegovog Rols Rojsa, unuk ga pozva, a starac se okrete, te se spazivši svog unuka i gosta, radosno osmehnu i ljubazno nas pozdravi i predstavi se poželevši mi dobrodošlicu u njihov „skromni“ dom. Dok smo ćaskali, Rols je svetlucao u pozadini, kao da pokušava da mi odvrati pažnju sa mojih sagovornika. Nakon kraćeg razgovora, deda me je pitao da li mi se sviđa Rols. Naravno, odgovorih potvrdno, rekavši da je taj model vrlo redak i da ga prvi put vidim uživo. Starac je bio vidno obradovan činjenicom da sam pravilno naveo naziv modela, te me upita da li inače volim automobile…

Reče: „U tom slučaju, imate sreće mladi gospodine, imamo mi ovde nešto što bih želeo da Vam pokažem“. Okrete se i krenu ka velikim vratima na zgradi koja je bila iza njega, a ispred koje je stajao Rols. Otvorio je teška vrata, pažljivo ih prislonivši na zid unutra i nestade za trenutak negde u mraku. Svetla su počela da se pale, osvetlivši ogroman prostor, koji mi je u trenutku izgledao kao Ali-Babina pećina… Unutra se nalazilo, kasnije sam saznao, više od stodvadeset vrhunski očuvanih automobila i oko šezdeset motocikala. Bilo je tu zaista fantastičnih modela, uglavnom vrlo cenjenih „klasika“, poput Bugatija 35, Aston martina DB5 i

Lamborginija Miura, ali i nešto modernijih modela, kao što su Lamborgini Diablo i Ferari Testarosa. Ovu privatnu kolekciju je oformio još starčev otac, pradeda mog vršnjaka, u vreme kada je zaradio prvi veći novac. Pradeda je naime, bio industrijalac, bavio se proizvodnjom poljoprivrednih mašina, a novac je počeo da se sliva u kasu kada je izumeo prve hidraulične priključne mašine za svoje traktore, za koje je kasnije prodavao prava na proizvodnju drugima. Uz priču o pradedi, pokazali su mi i kuću koja je zapravo bila njegova prva fabrika, u kojoj je počao da stvara imanje. Sve mašine su i dalje tu, stara tabla sa prekidačima i pradedina kancelarija u uglu izgledaju kao da su svi radnici i dalje tu, ali su trenutno na pauzi. Pradeda je očigledno sve ovo stvorio, a oni, počev od dede, su se trudili i trude se da imanje samo još uvećaju za nove generacije koje dolaze i koje će jednako nastaviti dalje.

Šetali smo se stazicom koja je bila postavljena pravo po sredini hale u kojoj su pažljivo pravilno isparkirani svi automobili. Deda nam je pričao o skoro svakom automobilu njegovu istoriju, kao i poneku priču o tome kako se baš taj automobil našao baš kod njih. Bilo je tu automobila i motora koji su pripadali raznim poznatim ličnostima, nekadašnjim i sadašnjim, ali su svi sada ovde i njihovi su. Svaki je u voznom stanju. Porodica zapošljava čitav tim mehaničara i stručnjaka koji se staraju o ovoj kolekciji i njenom besprekornom stanju. Na nagovor predsednika opštine, deda je dozvolio da kolekcija bude dostupna i javnosti, ali samo utorkom, na sat vremena i to u najavljenim grupama od najmanje deset ljudi.

Jedno od najtežih pitanja koje mi je iko postavio u životu, postavio mi je upravo deda, tada, uz blagi ljubazni osmeh: „U kom od ovih automobila bi voleo da se provozaš?“ Obično brzo reagujem i mogu da dam odgovore na razna pitanja, ali na ovo pitanje sam za trenutak ostao nem. Zvučalo mi je kao da me pita u koju nogu bih više voleo da me upuca… Nakon malo razmišljanja, odabrah Ferari Testarosa i Jaguar Mark VIII. Vožnja u Jaguaru je bila zanosna, ovaj automobil je prosto plovio drumovima u okolini uprkos činjenici da je dosta stariji od mene. Enterijer mu je bio sjajno očuvan, koža na sedištima je izgledala kao da je postavljena prošle nedelje, dok je drvo na instrument tabli sijalo kao antikvitetni politirani nameštaj. Nasuprot Jaguaru koji je nudio vrhunsku udobnost, Testarosa je bila niska, vrlo bučna, neobično brutalna i sirova. Napravljena je u vreme kada su automobili imali više duše, više emocija, više jednostavnih, pravih mehaničkih rešenja, a manje brige za bezbednost putnika i njihovu zabavu u vožnji.

Testarosa nema nikakve elektronske sisteme za bilo šta, osim osnovnih električnih komponenti, nema nikakve vazdušne jastuke, nema DVD plejer sa satima MP3 muzike, nema električne podizače prozora, niti je štedljiva, ali zato ima temperament i neobuzdanu snagu i strast koju otvoreno nudi za uživanje u pravoj neiskvarenoj vožnji u svom najčistijem obliku. Pri tome ima oblik koji zrači karakterom i prepoznatljivošću, izgleda kao da je upravo sišla sa postera u vlasništvu nekog pubertetlije. Krivine njene karoserije i zvuk V12 motora, za mnoge ljude i danas znače mnogo više od ljubavi prema vožnji. To, priznaćete, nema cenu.

Imao sam ovu divnu priliku da uživam u svim ovim automobilima i motorima, ali na neposredan način, sa dozvolom domaćina da u svaki uđem i detaljno pogledam. Retko iskustvo, zaista.

Unuk ovog starog gospodina je prijatelj Franćeska, sina mog prijatelja i domaćina na ovom putu Roberta S. inače bogatog industrijalca. Moj prijatelj i domaćin je čovek velikog srca i sjajnog karaktera, Italijan, Austrijskog porekla. On sam je veliki zaljubljenik u automobile i vožnju, te i sam poseduje novi Maserati Kvatroporte između ostalih automobila. Kada me je vodio u obilazak njihove regije, pokazao mi je sva ona prava mesta na koja će tipični turisti retko zalaziti, te smo jednom prilikom bili na ručku u jednom starom, zaista vrlo starom, restoranu u predivnom mestu Ćividale Del Friuli, do koga smo došli šetajući preko „Đavolovog mosta“, lepog starog kamenog mosta.

Ćividale Del Friuli je mesto koje se nalazi na severu od Udina, a našlo se među brdima i gustim četinarskim šumama obronaka Alpa. Zgradice od po tri do četiri sprata su okruživale centralni trg, a sa terasa su visili cvetovi raznih boja sa pažnjom negovani i čuvani. Ljudi su bili topli i vrlo ljubazni, posebno vlasnik restorana koji se srdačno pozdravio sa nama i proćaskao sa mojim prijateljem. Nakon toga je usledila sjajna gozba, koja se završila odličnom domaćom Grapom (vrsta žestokog pića sličnog rakiji, ali dosta većeg sadržaja alkohola, često preko 50%). Obišli smo narednih dana mnoga druga mesta i lepe stare građevine, manastire i crkve, sve čime bi imali da se pohvale. Ja se i sada rado sećam i tvrđave-dvorca u Goriciji (Gorica), vrlo simpatičnog mesta Grado na moru, sa svojom marinom i malim dućanima u okolini.

U mestu San Daniele u kome sam inače i bio smešten u jednom divnom malom hotelu, moj domaćin Roberto me je vodio da degustiramo nadaleko čuvenu pršutu koja nosi naziv po ovom mestu i spada među najcenjenije i omiljene pršute na svetu. Tada sam prvi put osetio ukus prave pršute, isečene na groteskno velikoj mašini, na listiće toliko tanke da su se providili. Uz lokalno vino, ova pršuta je predstavljala sjajno društvo nama dvojici to popodne.

Tada sam prvi put probao i čuvenu varijantu serviranja „Prošuto e melone“ (pršuta i dinja), te moram priznati da mi se od tada nepce profinilo. Pršuta i njena proizvodnja se ovde shvata izuzetno ozbiljno, tako da na svakom koraku imate priliku da vidite brojne zgrade u kojima se proizvode, te zgrade su sa uskim visokim prozorima i vrlo su prepoznatljive. Pored ovih zgrada i proizvodnjih radionica, postoje i mnoge prodavnice, ali i razne inspekcije koje imaju zadatak da kvalitet lokalnih pršuta zadrže na vrhunskom nivou.

Nakon nekoliko dana šetnji i obilazaka regije, prijatelj je želeo da me upozna sa njegovim prijateljem koji je vlasnik jedne od najvećih i najznačajnijih kompanija za proizvodnju telekomunikacione opreme. Gospodin Luiđi K. je sa svojih šezdesetak godina, sedom malo dužom kosom i štucovanom bradicom, izgledao vrlo ozbiljno i šarmantno. Prvo što sam primetio kod njega kada se pojavio je da je kompletno obučen u YSL. Bilo je diskretno, ali prepoznatljivo. Kombinacija boja njegovog odela, sa kravatom, predstavljala je čoveka prefinjenog ukusa i stila. Šmeker, pomislih. U razgovoru se pokazao kao smiren i duhovit čovek, vrlo ljubazan i prijatan. Poveo nas je u obilazak njegove kancelarije, dizajnirane, zaista, kako bi ste i očekivali od Italijana. Svi zidovi su bili od debelog stakla, mestimično brušenog, sa belim oblutcima u atrijumima i između prolaza u podu. Cela firma je bila u jednom nivou, u prizemlju, sa staklenim krovom, tako da se moglo boraviti i raditi pod prirodnim svetlom. Taj krov je imao i poseban sistem za zatamnjivanje u slučaju jakog sunca. Sjajno pomislih i setih se da kod nas to još nisam video, a video sam svašta.

Nakon toga, prošetali smo do njegovog parking mesta, kako bi nam se pohvalio svojim novim kolima, koja su mu isporučena tek nekoliko dana ranije. Na parkingu je stajao tada novi Ferari 355 F1. Nakon podrobnog razgledanja i njegove priče o tome kako je birao opremu za isti, kao i priče o tome kako je morao da ide u Maranelo, u Ferari na obuku za vožnju sa ovim specijalnim menjačem, ponudio je da nas poveze, jednog po jednog, u probnu vožnju. Prihvatili smo, naravno. U vožnji je dokazao da je ovladao u potpunosti menjačem sa papučicama iza volana, poput onog u bolidima F1 kao i vožnjom ovog čuda od snage. Usput mi je pričao o svojoj ljubavi prema Ferarijima i o tome kako je ovo šesti Ferari koji je kupio, ali ni jedan do sada nije prodao… Čuva ih.

Sladoled koji smo Franćesko i ja degustirali u jednoj „tajnoj“ radnji koja se bavi samo pravljenjem i prodajom sladoleda, na nivou zanata i majstorstva, teško se može porediti sa kupovnim hladnim dezertima koji se mogu naći na svakom ćošku. Praznik za jezik i nepce, ovaj sladoled je nešto izuzetno.

Jedne večeri, Roberto je priredio svečanu večeru povodom rođendana svoje lepše polovine u jednom lepom restoranu u okolini. Te večeri, restoran je bio zatvoren za sve ostale goste, te smo tako imali zaista neverovatan tretman. Večera se sastojala iz brojnih aperitiva, predjela, glavnih jela i dezerta, sa nekoliko različitih vina, odlično uparenih sa serviranom hranom. Kada smo izašli iz restorana, ispred je stajala tada potpuno nova Alfa 147, teget metalik boje sa žutim kožnim sedištima i velikom žutom mašnom na krovu, poklon za slavljenicu.

Lepi automobili, strast na točkovima, dizajnirana garderoba i ljudi koji zaista umeju da je odaberu i nose, dizajnirane kancelarije i kuće, sređene ulice i fasade, mnoštvo restorana i dobra pića, Udine i okolina su mi ostavili snažan utisak jedne Italije kakva ona želi da bude cela, bogata i lepa.