Srdjan Paunović
Branimir Džoni Štulić i grupa Azra
Fantom slobode koji se usudio da ide Ravno do dna. Ko je bio Branimir Džoni Štulić
Vrisak u noći moje generacije zvao se Branimir Džoni Štulić i njegova grupa Azra. I sve što o njemu i danas čujem, izaziva iznova unutrašnji kovitlac proživljenog, prihvaćenog, potisnutog, zaboravljenog… Neki dan ga je stari as Peca Popović pustio da mu sklizne niz pero. Tekst prilažem u integralnoj verziji, uz zahvalnost obojici.
Vrisak generacije zvani Branimi Džoni Štulić
Najlepši su neočekivani pokloni. Iz čista mira sam, pred početak sezone za dopunsko obrazovanje, dobio 13 novih knjiga Džonija Štulića. Kao što nikad i ništa kod njega nije bilo obično i normalno, tako ni ova biblioteka (zvanično se očekuje tokom Sajma knjiga) nije tek normalno brdo papira od 34 santimetara i sedam kila! To su epohe, verovanja i ludosti, nenaučene lekcije iz istorije, neshvaćene pouke iz ratova, ogromno iskustvo civilizacije od prethrišćanske do postjugoslovenske koje Autor, sa holandske distance, vidi kao Balkansku rapsodiju užasa.
Bez obzira na to koliko bio neobični stranac i za policiju, i za boga i samog sebe, taj Lajavac odavno je moja privatna himna. U živote moje generacije ima tome tri decenije, zagazio je munjevito. Iz ružne stvarnosti usred vunenih vremena umeo je da ode kao pobednik. Ostavio nas je da proživimo tragediju krivog srastanja. Jednom je svratio da vidi kakve nas je nesreća napravila i vratio se u bolje društvo, u samoću Homera, Tukidita, Lao Cea, Sum Cea, Ksenofonta, Apolonija i Herodota. Smejali su mu se kad je ‘95. u Beogradu predstavljajući svoju verziju „Ilijade” rekao da ta knjiga znači njegov drugi početak. Mogu se kritičari podsmevati, kao što su i onda, ali on je petnaest godina u prevodilačkoj maniji stvarao knjige, dok smo mi gubili vreme, snove i živote pričama o politici, lopovima, patriotama…
U međuvremenu smo u njegovim pesmama tražili hrabrost za ispravljanje sopstvenih gluposti. Uz te strofe hodali zaboravljenim avenijama mladosti. Nesavršenim zvukom „Azre” pravdali svoje zdrobljene živote. Istovremeno, u velikom begu od sebe, Džoni je čuvao sve na jednom mestu i u komplikovanoj ličnosti. U dobrovoljnom izgnanstvu umeo je da ostari i izađe iz biografije u kojoj smo ga predugo čuvali kao sveca. Proleteo sam kroz tri knjige: „Azra” pesme, proširenu verziju „Smijurijada” i „Govorili su o Džoniju”. Ta trilogija koja se odnosi na njegovo delovanje u rokenrolu liči na složenost u kojoj možemo i danas tražiti razumevanje za tog demijurga.
Iza autoportreta pesnika, fudbalera, šahiste i gitariste izrasta svedočenje o vremenu i vršnjacima tog vremena. Džonijev melanž od prevodilaštva i prepeva, istorijskog do književnog, pesničkog do ispovednog, uzbudljiva je freska ličnog megalomanstva kao sudbe.
Da li simpatije za usamljenog borca za pravdu, propovednika koji rečima strelja zlo, anarhiste koji je stigao do sevdaha znače podilaženje? Možda. Jer ako Juga nije imala sreće, Džoni je ima. Zemlja je nestala, a na njenom zgarištu još živi mit o bitnom antiheroju. Gospodarima sile bivše Juge sudi se u Hagu, tu blizu u Utrehtu Džoni odavno sudi sam sebi. Mudrost je u prerušavanju starih rana, uči da krvarimo u potaji! Tom teškom krvlju Štulić ostavlja trag. Da li ga razumemo ili ne, drugo je pitanje.“
. . .
Branimir Džoni Štulić – kratka biografija
Branimir Džoni Štulić (rođen 12. aprila 1953. godine u Skoplju) je bio pevač i gitarista jugoslovenske rok grupe Azra iz Zagreba. Smatra se harizmatičnim i kontroverznim autorom i jednim od najvećih mističara jugoslovenske rok scene.
Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume i žurke, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije ubrzo napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa (The Beatles). Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu grupa Azra.
Prvi album grupe Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka.[1] Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje više od milion prodatih nosača zvuka. Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika.
. . .
Ravno do dna – ceo tekst pesme
RAVNO DO DNA
150 ruža i djelić tvog sna
Marširalo je sinoć bez prestanka
Dao sam svoj najbolji grad
Padali su uz put
Oznojeni šampioni
Ugašenih pogleda
Dolazim ti kao fantom slobode i zato
Pokaži što znaš
Dolazim ti kao fantom slobode da te vodim
Ravno do dna
Loše prikrivena želja, daleki cilj
Rutinsko svodjenje računa za majmunska lica
Provincijski bar sa pjesmom na kraju
Rasturala je noć
Zaspao sam nad otvorenom knjigom
Okovana svijest u zlatnom izdanju
Dolazim ti kao fantom slobode i zato
Pokaži što znaš
Dolazim ti kao fantom slobode da te vodim
Ravno do dna
A kad zaželiš da se vratiš pogledaj
Omamljena samoćom tvoja sjena
Na prozoru, u ogledalu, pred vratima
Vidio sam bijes tvrdih momaka
demonska igra odbačenih ljudi
tko je zauzeo mjesto u raju
poštenje ili vlast
tko je hvalio carevo ruho
patuljci sa naslovnih strana
Dolazim ti kao fantom slobode i zato
Pokaži što znaš
Dolazim ti kao fantom slobode da te vodim
Ravno do dna
. . .
Uvek intrigantan. Podsecanje na neke meni prelepe dane i ljude. Podsecanje kad sam na koncertima Azre uzivao do te mere da sam siguran kako se nikada to nece vise desiti… Na YouTube-u i nema nesto posebno Stulica, ali su zato tu ploce i stari gramofon… Voleo bih da imam priliku da ga jos koji put slusam uzivo na nekom muzickom izvodjenju starih stvari…
Voleo sam kao tinejdzer Dzonija zbog energije i poetskih stihova, bunta i originalnosti.
Danas ga obozavam jer tek sada shvatam filosofiju i dokumentarnost njegovih pesama koji su odslikavali tamnu stranu jednog srecnog doba.
Genijalan autor koji je svojim povlacenjem od sebe napravio pravog heroja i legendu.
Suprotnost njemu moze biti ostareli i istroseni Jura Stublic iz grupe Film koji je ostao na sceni da tezgari po Balkansklm kasabama za sitnu lovu i drogirane klince, gubeci oreol velikog rokera koji je nekada imao.
Johny je bio mudar sto i danas pokazuje, na sebi svojstven i lucidan nacin.
Interesantno ali mi se cini da je Azra mnogo vise zanosila musku populaciju nego zensku. I taj kult fanova koji se izgradio oko njega i grupe je „cisto muska stvar“ domacih rok kriticara i prosle generacije 80-ih, dok su zene iz tog vremena danas indiferentne i za njih je Azra davno zaboravljena.
Ne pisem ovo sa stanovista feminizma ili neke „zenske linije“ vec mi se cini da je tako u nasem drustvu. Zasto Stuliceva muzika i tekstovi ne dodiruju na takav nacin zene kao sto deluju na muskarce, zanimljivo je sociolosko pitanje. Moje je bilo samo da primetim.
Gledala sam ljetos jedan dokumentarac o Stulicu na zagrebackoj televiziji. Ozbiljni ljudi i saradnici, ispricali su pricu o jednom genijalnom stvaratelju na jedan fin nacin. Pojavile su se i neke zene opjevane u pjesmama, za koje sam mislila da su fikcija. On je bio svjedok i kriticar jednog vremena i sistema o kojem naravno svako sudi na svoj nacin. Za mene i lijepo i sretno vrijeme a buntovnost u meni je bila samo odraz mladalackih snova i ideala. Danas sam vise kriticna ali i dalje mislim da je bilo dobro.
Mozda je Azra muska grupa ali sam ja jos uvijek obozavalac i slusam cesto njihovu muziku. Vjerovatno je to razlog sto moje kcerke koje su odrasla izvan Balkana takode poznaju i vole Azru i smatraju je kulturnim nasljedem svojih roditelja.
Slazem se da su npr Novi Fosili „zenska grupa“ ali ne i Azra.
Azri nedostaje sentimentalnosti u pesmama, ali to ne znaci da je ne slusaju i vole i zene.
Zene iz tog vremena nisu bile indiferentne ni prema „Azri“,ni prema Dzoniju Stulicu, a narocito ne prema muzici koju je stvarao.A nisu ni sada. Bar ne deo zena te generacije,i to onaj deo koji je smatrao da im je u zivotu potrebno jos nesto osim sminke,krpica i muza na polozaju. One su danas sredovecne dame koje ponekad slusaju tu muziku cije stihove pamte iako su imena bivsih momaka odavno zaboravile.Dzoni i „Azra“ bili su stil,nacin zivota i razmisljanja, destilisani rok na balkanski nacin i aroma nasih zivota.
Dzoni je ziveci van svoje zemlje koje vise i nema samo izabrao drugi obilik stvaranja.Umesto poezije,izabrao je prozu .Sigurna sam da je isto tako dobra kao sto su i njegove pesme.Pisanje je vrhunski oblik umetnosti i njime se mogu baviti samo oni koji su doprli do dna svoje duse.Dzoni je to odavno ucinio ,dotaknuvsi usput i nase.
Vidim da sam u manjini sa ocenom „uticaja na zene“ :-)
U svakom slucaju nisam htela da negiram njegov znacaj, naprotiv, samo mi se cini da ga se mnogo vise secaju muskarci a ne zene.
Jeste, u njegovim pesmama nije bilo sentimentalnosti, osim mozda pokusaja u Filigranskim plocnicima, sve ostalo je angazovani rok.
Azra je zaista posebna i jedinstvena muzicka pojava na nasim prostorima.
Prvo, pevanje je bilo ocajno, unjkav glas BJS koji se cesto gubio u visokim tonovima koje nije mogao da otpeva.
Drugo, muzicka vestina sve trojice clanova benda nije bila impozantna, pocesto su bili neugrani i nesihronizovani. Samo veliki rad i brojni koncerti su od njih napravili tek korektne muzicare.
Trece, svaki album im je bio potpuno drugaciji od prethodnog, u svakom pogledu, muzickom, tematskom, ambijentalnom. Svaki LP je bio novi eksperiment.
Cetvrto, stihovi BJS su katkad bili vrlo eksplicitni i vulgarni, nekad groteksno realisticni, politicki angazovani do poetski nadrealni. Verovatno je ta mesavina stilova i ideja i privlacila sirok spektar postovalaca.
Peto, Azra nikada nije bila estradna grupa u pravom smislu te reci. BJS je bio stidljiv za jednu rok zvezdu a ostali clanovi su bili u senci velikog autora. Nisu imali velikih afera, nisu pravili velike show programe na TV-u, nisu bili glamurozni, nisu imali nikakav image, i sve vreme su imali izgled jedne grupe pomalo ofucanih, poodraslih studenata.
Ipak, kada se sve sabere, ideje koje su plasirali kroz svoje pesme, kvalitet misli, puno originalnosti, energija, lucidnost i na kraju i samo okoncanje grupe Azra, stvorili su od njih muzicki i kulturni mit koji ce se tesko ponoviti na ovim prostorima.
Negde su napravili prodor u nasem misljenju, i to je bilo neprocenjivo za to doba uljuljkanog komfora. Jer, kao sto prorocki za vremena koja su nam sledila kaze BJS „Dolazim ti kao fantom slobode, da te vodim, ravno do dna!“
Johnny & Azra su odistinski obeležili moju mladost i to doba 80-ih.
Kao što kažu i ostali komentatori rado ih se sećam. Moramo priznati da ih nisam dugo slušao, prosto nisu mi bili na umu. Ali kada sam pročitao post, stavio sam CD sa njihovim pesmama i sa taktovima prvih pesama se skoro podmladio. Odjednom je isplivala neka zaboravljena energija, moje ćelije se sa radošću sećaju Azre i nekadašnjeg koncerta na stadionu u Makarskoj, koji je tada bio obična tezga njihove primorske turneje, ali koji je za mene bio ispunjenje moje želje da budem sa svojimi idolima.
Branimi Johnny Stulic je jedan od retkih ljudi koje bih zaista želeo da lično upoznam, stisnem ruku i kažem: „Hvala majstore, ulepšao si nam mladost“.
Već barem pet godina teram brata koji se bavi kompjuterima i muzikom da mi nareže par cd-ova Azre, i on uvek odgovori „važi, iduće nedelje…“, ili „ma počeo sam da ti režem, ali ne mogu da se odlučim šta…“. Pre 15 dana vidim na benzinskoj pumpi dupli cd za 350 dinara, i odmah ga kupim. Izbor je više nego solidan, ima svega i iz svih faza, i sad kad ga odvrnem u autu….. Samo puca!!!