Aleksandar Parezanović
* * *
Osamdesetih godina prošlog veka, za vreme SFRJ, postojalo je jedno nepisano pravilo da košarkaški reprezentativci stare Jugoslavije letuju u Poreču, u Istri, današnja Hrvatska. Verovatno je «nogu povukao» neko iz Crvene zvezde ili Partizana, pa ispričao ostalima, tek, godnama se znalo – do pola sedam predveče se kupaš u Zelenoj laguni, kupaju se i košarkaši, a onda svi odlaze na tuširanje, pa – u Sportski centar.
A tamo, već uključeni reflektori i jedan po jedan, u «relaksirajućim» majicama i šorcevima stižu legendarni Dalipagić, Kićanović, Varajić, Čermak, Vilfan, pa onda Splićani, Šibenčani i Zadrani … sve sami košarkaši, koji tu nisu letovali, ali su dolazili da vide pajtose iz reprezentacije.
I onda je kretala nebeska košarka, koja je postojala u Evropi samo u Jugoslaviji i nigde više. Bez nervoznih i drekavih trenera, sa pravom da budeš sebičan i da se izglupiraš, da ne igraš ozbiljnu i oštru odbranu, nego onako mangupski igrajući, čuvajući sebe i druge od slučajnih povreda. Na prostoru oko terena je bilo ljudi, navijača, fanova i klinaca koji su maštali da jednom i oni izađu na taj teren Zelene lagune….više ih je bilo nego na 80% fudbalskih iliti nogometnih utakmica današnjih prvih liga Srbije ili Hrvatske.
A posle tog bajkovitog i nebeskog basketa, košarkaši su išli na kratko tuširanje, pa onda pravac «International club», gde si mogao da vidiš i čuješ Čolu, Dugmiće …
Čak su i fudbaleri nešto slično pokušavali, te su tako čuveni golman Partizana i Čelsija, Petar Borota, poznat po jedinstvenom autogolu koji je dao sam sebi kada je nakon odbranjenog penala, sa loptom ušetao u gol da pokupi pali mu kačket, i još jedno dva, tri prvoligaška fudbalera iz tog vremena bili švercovani na turnirima u mini fudbalu gde su učestvovale i ekipe stranaca. Bila je prisutna i sveopšta konspiracija medju gledaocima, pa je publika navijala za selekciju gradića Poreča, a Škoti iz protivničke ekipe su se čudili što ih ovi „ribari i konobari“ glatko pobeđuju i kako to da takav golman živi i radi u Poreču, umesto da pokuša da uzme pare, kad tako dobro brani. Posle je Borota nakon završetka karijere pokušao da uzme pare na neke ne baš zakonom dozvoljene načine.
Prošle su silne godine, tri decenije, svašta se izdešavalo u medjuvremenu, neki se vratili Plavom Jadranu, neki pomalo, neki nimalo. Tako su se na jednom dalmatinskom terenčetu, na Braču, slučajno okupili stari basketaši, oni što su osamdesetih bili oko terena u Zelenoj laguni (starosti preko 40 godina), kao i aktivni košarkaši, klinci. Bilo je tu Hrvata, pa Bosanaca – Bošnjaka, Slovenaca, ponekog Čeha, Slovaka i Mađara, entuzijasta. Srbi su se tu pojavili kao egzotika, pa su odmah postali atrakcija. Neko od ex-Yu rekreativaca krenuo je sa pričom kako je u Kraljevu ili Somboru služio JNA, kako mu je najbolji drug bio iz Gornjeg ili Donjeg Milanovca, počela je kolektivna matoranska elegija – što ne odigraše bar jednu utakmicu protiv NBA tima momci sa kraja SFRJ (Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Rađa, Đorđević, Paspalj, Zdovc, Danilović…) jer je tada, po opštem mišljenju prisutnih na terenčetu, propuštena poslednja šansa da se ispraše crni US momci – od nekih ujedinjenih dinaraca iz Evrope.
I redom, svi u glas – kakva je to nacionalna liga bila! Na nivou Lige Evrope, ako ne i jača. Ovo sad nema pojma ! Kakva NLB liga, nije to, to ! Bosanci onda dodaše kako čuju da je mladi Elmedin Kikanović meteorski brzo napredovao u Crvenoj zvezdi, pa im bi milo, Hrvati su znali priče o mogućem ujedinjenju FMP-a i Crvene zvezde (koje se nije dogodilo, prim. autora), pominjala se evropska NBA i prognoziralo se ko bi “odavde” mogao u Prvu diviziju takve lige.
Basket matoraca se završio, na košarkaškom terenu su ostali mlađi a četrdesetogodišnjaci i oni nešto stariji su otišli na kolektivno ispijanje krigli piva, ožujskog.
Košarka opet zbližava ljude.
– – –
Ako smem da primetim: pored toga što su bili majstori igre, pobednici i šmekeri – pogledajte na ovoj fotografiji kako im je izgledala oprema. Bili su čak (kao i drugi sportisti – predstavnici države) i vrhunski obučeni. Treba li mlađima da kažem da se sve to (licencno ili ne) proizvodilo u SFRJ (Adidas, Levi’s, Speedo…), što je predstvaljalo stvar nacionalnog digniteta! A sada: uvoze Slovenci, uvoze Hrvati, uvoze Srbi… A tekstilna industrija na izdisaju. Da, punićemo budžet od prodaje švercovane ili uvozne robe u buticima! E baš smo se odobrili!!!