Aleksandar Parezanović
* * *
Osamdesetih godina prošlog veka, za vreme SFRJ, postojalo je jedno nepisano pravilo da košarkaški reprezentativci stare Jugoslavije letuju u Poreču, u Istri, današnja Hrvatska. Verovatno je «nogu povukao» neko iz Crvene zvezde ili Partizana, pa ispričao ostalima, tek, godnama se znalo – do pola sedam predveče se kupaš u Zelenoj laguni, kupaju se i košarkaši, a onda svi odlaze na tuširanje, pa – u Sportski centar.
A tamo, već uključeni reflektori i jedan po jedan, u «relaksirajućim» majicama i šorcevima stižu legendarni Dalipagić, Kićanović, Varajić, Čermak, Vilfan, pa onda Splićani, Šibenčani i Zadrani … sve sami košarkaši, koji tu nisu letovali, ali su dolazili da vide pajtose iz reprezentacije.
I onda je kretala nebeska košarka, koja je postojala u Evropi samo u Jugoslaviji i nigde više. Bez nervoznih i drekavih trenera, sa pravom da budeš sebičan i da se izglupiraš, da ne igraš ozbiljnu i oštru odbranu, nego onako mangupski igrajući, čuvajući sebe i druge od slučajnih povreda. Na prostoru oko terena je bilo ljudi, navijača, fanova i klinaca koji su maštali da jednom i oni izađu na taj teren Zelene lagune….više ih je bilo nego na 80% fudbalskih iliti nogometnih utakmica današnjih prvih liga Srbije ili Hrvatske.
A posle tog bajkovitog i nebeskog basketa, košarkaši su išli na kratko tuširanje, pa onda pravac «International club», gde si mogao da vidiš i čuješ Čolu, Dugmiće …
Čak su i fudbaleri nešto slično pokušavali, te su tako čuveni golman Partizana i Čelsija, Petar Borota, poznat po jedinstvenom autogolu koji je dao sam sebi kada je nakon odbranjenog penala, sa loptom ušetao u gol da pokupi pali mu kačket, i još jedno dva, tri prvoligaška fudbalera iz tog vremena bili švercovani na turnirima u mini fudbalu gde su učestvovale i ekipe stranaca. Bila je prisutna i sveopšta konspiracija medju gledaocima, pa je publika navijala za selekciju gradića Poreča, a Škoti iz protivničke ekipe su se čudili što ih ovi „ribari i konobari“ glatko pobeđuju i kako to da takav golman živi i radi u Poreču, umesto da pokuša da uzme pare, kad tako dobro brani. Posle je Borota nakon završetka karijere pokušao da uzme pare na neke ne baš zakonom dozvoljene načine.
Prošle su silne godine, tri decenije, svašta se izdešavalo u medjuvremenu, neki se vratili Plavom Jadranu, neki pomalo, neki nimalo. Tako su se na jednom dalmatinskom terenčetu, na Braču, slučajno okupili stari basketaši, oni što su osamdesetih bili oko terena u Zelenoj laguni (starosti preko 40 godina), kao i aktivni košarkaši, klinci. Bilo je tu Hrvata, pa Bosanaca – Bošnjaka, Slovenaca, ponekog Čeha, Slovaka i Mađara, entuzijasta. Srbi su se tu pojavili kao egzotika, pa su odmah postali atrakcija. Neko od ex-Yu rekreativaca krenuo je sa pričom kako je u Kraljevu ili Somboru služio JNA, kako mu je najbolji drug bio iz Gornjeg ili Donjeg Milanovca, počela je kolektivna matoranska elegija – što ne odigraše bar jednu utakmicu protiv NBA tima momci sa kraja SFRJ (Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Rađa, Đorđević, Paspalj, Zdovc, Danilović…) jer je tada, po opštem mišljenju prisutnih na terenčetu, propuštena poslednja šansa da se ispraše crni US momci – od nekih ujedinjenih dinaraca iz Evrope.
I redom, svi u glas – kakva je to nacionalna liga bila! Na nivou Lige Evrope, ako ne i jača. Ovo sad nema pojma ! Kakva NLB liga, nije to, to ! Bosanci onda dodaše kako čuju da je mladi Elmedin Kikanović meteorski brzo napredovao u Crvenoj zvezdi, pa im bi milo, Hrvati su znali priče o mogućem ujedinjenju FMP-a i Crvene zvezde (koje se nije dogodilo, prim. autora), pominjala se evropska NBA i prognoziralo se ko bi “odavde” mogao u Prvu diviziju takve lige.
Basket matoraca se završio, na košarkaškom terenu su ostali mlađi a četrdesetogodišnjaci i oni nešto stariji su otišli na kolektivno ispijanje krigli piva, ožujskog.
Košarka opet zbližava ljude.
– – –
Bilo je i vrijeme!
Gde me sad na to setiste?! Kako mi je Kukoč dodavao lopte kad je bio klinac!
Da, da… Stari dobri basket… I stari dobri basketari… Beton, balun i bevanda… Ko je tu bio dobar, među svim preplanulim cicama, bio je mnogo veći frajer nego oni što su furali sea, sun, sex…
Ah, to vreme takmičenja…
Interesantno, bavio sam se tim sportom profesionalno, ali sam uvek na pripremama bio na središnjem Jadranu: Makarska, Split, Omiš, Baške Vode, sve do Šibenika, nikako mi se nije zadesilo da budem gore, u Istri. Izgleda da sam bio neobavešten gde je bila glavna žurka :-)
Podsećanje na Petra Borotu mi je hit of the day! Kakva je to legenda bio. Verovatno se svi sećamo one scene na večitom derbiju kada mu je harizmatični Miloš Šestić lukavo šapnuo da je sudija svirao faul dok je on držao loptu u rukama u šesnaestercu, Borota poverovao i naivno loptu spustio da izvede faul, a Šestić je uzeo i ušetao se u gol.
I posle neko kaže za Šeleta da nije bio inteligentan. Zvezda nije gajila neinteligentne igrače, nikada :-)
U to vreme su se omladinci u Jugoslaviji delili na one koji igraju košarku i ostale :) Košarkaši su vašili za obrazovane i dobre momke. Svaki grad i Yu je imao kultno basket igralište gde se igrao najjači basket i gde se trebalo izboriti za mesto, baš kao u timu. A onda je došlo vreme onih sa kajlama i džemperima uvučenim u donji deo trenerke…
Nesto ne uspevam da ostavim komentar o tome da ne zalimo za SFRJ koje vise nema.
Na zidu moje sobe, uz poster Zdravka Colica i Dugmica bio je i poster kosarkaske reprezentacije Jugoslavije. Medelje su im krasile prsa, ne sjecam se koje, osvojili su valjda sve sto se osvojiti moglo… A i mi s njima. Definitivno su nam uljepsali djetinjstvo i mladost. Pozeljela bih danasnjim generacijama takve idole i mislim da bi ih oni prepoznali, iako su vremena druga.
SFRJ je propali projekat amerikanizacije Balkana pod ateistickom ideologijom i prisilom.
Kada je prisila popustila sve je propalo, probudio se verski nacionalizam i stara secanja na razlike.
Zato bolje da zaboravimo zauvek SFRJ.
Jugoslavija se cini romanticnim mestom svim onima koji du od nje imali koristi, kao sto su kolonisti i partizani. Oni koji su u njoj propatili, ciji su rodjaci zatvarani i likvidirani, oni kojima su imanja uzeta i podeljena dosljacima, oni koji nisu mogli da krste decu i idu u crkvu od udbasa, oni koji nisu mogli da misle drugacije, oni koji su zavrsili na Golom Otoku ili skrajnuti na margine drustva, njima Jugoslavija nije bila ni malo mila, a njih je bilo puno, pogotovu u Srbiji.
Druga stvar, takva tvorevina je bila istorijski izuzetak pre nego pravilo, kao sto je to sada Belorusija. Bilo bi ludo misliti da drzave mogu tako da zive dugo, dugo vremena. Mogu, ali na potpuno drugi nacin.
Mislim da se ovdje ne radi o SFRJ i Jugonostalgiji,nego o timskom radu i košarci zbog košarke!
Toga danas više nema,igranja košarke zbog igre,pobjede.
Danas igraju zbog navijača,na utakmice se ide zbog navijača,isticanja nacionalnih obilježja,vrijeđanja,pljuvanja…
Ako ni zbog čega drugog,onda je SFRJ bila dobra zbog toga.
Naša košarka,naš način,naši igrači…su bili vele sila koju je trebalo uništiti, kao uostalom i SFRJ.
No bit je svega da košarke zbog košarke ,kao niti jednog drugog timskog sporta,više nema, to je žalosno i za time treba žaliti i veseliti se ako je napravljen i mali pomak da bi se to ponovno postiglo.
Ako se nekome od vas da,pročitajte tekst Borisa Dežulovića na temu sporta http://www.6yka.com/do/da,657 „Mrzim,dakle navijam!“
Smatram da bi trebali biti ponosni što smo bili bar malio dio tog vremena i što smo guštali u tome.
Imao sam srecu da sam igrao i druzio se sa Djordjevicem, Paspaljem, Kukocem, Zdovcem i potpuno se slazem sa komentarom od Male. Oni su bili tim. Nisu oni svi bili prijatelji, ne treba idealizovati, ali su bili mangupi i lideri koji su na terenu u reprezentaciji bili skupina koja radi i igra zajedno, jedan za sve, svi za jednog i za pobedu, i za stos na terenu, i za medalju.
Danas je kosarka pretvorena u brojanje statistike, koliko skokova, odutzetih lopti, rampi, gresaka, i svaki igrac sebicno gleda kakva ce mu biti statistika, ne bi li potpisao sto bolji ugovor. I danas je sama igra vrlo sablonizovana, gde majstorstvo nije toliko presudno, koliko uigranost i trenersko umece. A nekadasnja jugoslovenska reprezentacija je imala sve pocev od trenera do igraca: kreativnost, majstorstvo, mudrost i uigranost.