Srdjan Paunović
* * *
Interesantni su mi komentari na moj prethodni tekst, jako. Na koje ne nameravam da odgovaram. Autorski tekst objavljen na blogu smatram „javnim dobrom“ o kome svako ima pravo da da svoj sud, i besmisleno mi je odgovarati ili polemisati. Čitav tekst, inače, zamislio sam samo kao uvod u ono o čemu sam stvarno želeo da pišem – o lepoti (i potrebi za njom!) svakodnevice – a onda mi se učinilo da će tekst biti predugačak, pa sam ga „sasekao“ i završio u formi pitanja za interesovanjem posetilaca bloga. Dati komentari uslovili su sadržaj ovog prvog nastavka.
. . .
Sve što smatram potrebnim i dovoljnim za čovekov život pokušaću da smestim u jednu rečenicu.
Samospoznaja je uslov bivstvovanja, iz koje proističu svakodnevno pozitivno mišljenje o sebi i svetu koji nas okružuje, te optimizam, koji nas navode na potrebu za stalnim kontaktom sa prirodom i bavljenje nečim (bilo čim!) kreativnim rukama, u porodičnom okruženju.
To je sve. Sve što je bitno za svakog čoveka, pojedinca, bez razlike. I sve zavisi samo od nas samih. Bez opterećenja. Bez žalopojki. Bez izgovora. I sve napred pobrojano u potpunosti ispunjava sadržaj forme koju sam nazvao „Vila SVAKODNEVICA“.
Gde se, u potencijalnoj lakoći svakodnevice, gubi čovek današnjice? Teško mu je, najpre, da stane pred ogledalo (ili zid, svejedno je) i kaže sebi: JA JESAM „to i to“, „“,takav i takav“, „a želeo bih da budem…“. Nespoznavanje toga ko smo, kakvi smo, te šta bismo i kakvi bismo želeli da budemo – predstavlja nepremostivu prepreku između dva sveta: srećnog i nesrećnog života.
Negativno mišljenje o događajima, stanjima ili ljudima tokom dana, ispunjava nas jedom, srdžbom, mržnjom, nervozom i strahovima. To čoveka čini iznutra sapetim, kao marvu. I kao takvog nesigurnim i nesposobnim za doživljaj bilo čega lepog, i uživanja u istom. Samim tim, u takvom čoveku i njegovom društvu – niko drugi ne može da se oseća prijatno. Iz takve svakodnevice ne može biti ni sagledavanja života sa lepše strane, ni očekivanja povoljnijeg ishoda, dakle – optimizma.
Priroda je nezamenljivi izvor energije. Pune su nam uši priča o trošenju energije, iscrpenosti, narušenosti fizičkog ili mentalnog zdravlja. Zatvoreni u faradejevim kavezima, zabetonirani u gradovima, uljuljkani klimatizovanim prostorom na relaciji stan-auto-ofis-bilo gde-i u krug, skriveni iza tamnih naočara, ljudi rade, svađaju se, prate vesti, sređuju račune i svakim danom se osećaju sve lošije i lošije. Sa razlogom! Nisu valjda oni krivi što parkovi i reke nisu još klimatizovani?!
Pošto je život samo kreiranje svakodnevice, blagodat bilo kakvog fizičkog rada, kroz koji se materijalizuje koherentnost relacije um-telo (mišljenje-delanje), čini onaj začin koji mu daje punoću ukusa. Možda je stasala generacija kojoj je uzor u život Krang (mozak nakalemljen na telo diva iz crtaća Nindža-kornjače), ali svakako smo svesni da sve što nam je u životu dato – i da nam je prijalo – jeste plod nečije usaglašene kreacije i akcije.
I naravno, element binarnog koda JA, bio jedinica ili nula, neostvaren sam i jalov, ili barem nedovoljno usklađen i utemeljen, bez svog para i našeg potomstva. Čovek bez sirila, što bi rekli moji Gružani.
Da! Mnoge životne okolnosti mogu da utiču na pojedinca, pa da mu neki (ili svi!) pobrojani elementi ostanu privremno ili trajno nedostupni. Bože moj! Jedan nesrećan čovek više na planeti. Tretirajmo to kao rezultat prirodnog principa selekcije; ni svaka biljka, ni svaka životinja, ne dožive svoj puni razvoj jer ih nešto satre pre vremena. I žao mi je zbog svega toga.
Kriza srednjih godina, koja, vidim, intrigira pojedine baštovane, počinje kada dođeš u neke zrele godine (pretpostavljam između 40-e i 45-e), a nisi sebi postavio pitanja koja moraš postaviti, niti dao odgovore koje moraš dati. Ma kakvi oni bili! Jer kad ne bi tako bilo, onda bi čovek i uradio ono što mora uraditi – da bi bio srećan i zadovoljan. Kompenzacija ovog nedostatka novcem, fizičkim izgledom, pozicijom, titulom, pajerom-plavušom-pištoljem, etc… – samo je odlaganje suočenja sa neizbežnim. U njihovim očima to se najčešće zove starenje i smrt, i paničan strah koji ih hvata od ta dva pojma određuje dalji tok njihovih života. Na žalost, i njihovih porodica, i ljudi kojima su okruženi.
Čovek je biće, predodređeno i rođeno da bude Petar Pan. Onda ga ljudi od malena sputavaju i guše, dok ne ubiju to dete u sebi.
Tek kasnije shvate da su stvarno mrtvi, i to ih užasne.
A za sreću je potrebna samo jedna rečenica i malo volje…
Ne bih da budem Petar Pan, ali zaista. Bio sam kao dete, i to je sasvim dovoljno, sada hocu da pecam i ladim pivo u Tamisu.
Ali, sa druge strane, sada kada sam odrastao, ne bi bilo lose imati Brinetu-BMW-Visa Gold karticu, ma koliko to nekome izgledalo kao refleksija mog ocaja krizom srednjih godina, ne bih se zalio :-)
I jos ne znam koju suprugu da nadjem koja hoce da ide ako ne na pecanje, a onda u vikendicu i u prirodu, jer i ova moja, a i supruge svih mojih prijatelja kada im pomenemo vikendicu, samo se mrste, odmahuju glavom i vicu: „Eeeej ko ce to da cisti i sredjuje, jel si normalan. Nadji neku seljanku, ako hoces zivot u prirodi. A tamo ima i buba i komaraca. A deca idu na rodjendan popodne. Idi i rintaj sam, ako ti je do prirode!“
Onda imas rebus sa svojom zenom, porodicom i prirodom, koji ove autorove smislene pouke ne mogu da rese.
Bloger koji nece da odgovara na komentare citalaca?
Promasili ste medij i sredstvo g Paunovic. Idite na FB ili napravite svoj site i fan klub pa jednosmerno objavljujte svoja razmisljanja.
Blog je binarna forma gde se susrecu oko jedne teme autor i komentatori, i to je svrha blogovanja, te izbegavanje da polemisete i ucestvujete u raspravi vodi do toga da ce vas ubrzo svi ignorisati.
Ali ako napisete knjigu i objavite, to je drugo, tu kao pisac mozete biti nedodirljiv i u prirodi. Na blogu ste u areni.
Da, da, treba se zagledati duboko u svoju dusu i videti kakvo sve smece imas, pa se onda ocistiti od toga. Jer, bez tog pospremanja duse, nema lake svakodnevice, ma gde bio, ma sta radio.
Ili sam ja to naivan, pa ne kapiram smisao?
A da se vratimo na pocetak,odnosno na temu? Domaci zadatak bio je „Kriza srednjih godina“. Svako je dozivljava na svoj nacin,pa nema mesta ironiji i sarkazmu.To su.inace ,karakteristicne osobine vecine ljudi srednjeg doba ,nazalost.Naivnost je cesto osobina nepopravljivih optimista i nije za podsmeh.Ko uspe da je sacuva,vecito je mlad.
Slozio bih se sa autorom oko glavne zamisli. Jedino sto je dilema svih nas je kako to ostvariti u praksi. Skoro smo imali jedan zanimljiv razgovor u drustvu o tome kako u ovim „zrelim godinama“ se brakovi sve vise raspadaju, jer su zelje i ocekivanja supruznika sve vise udaljena, kao i da je vodjenje mirnog zivota postalo luksuz za vecinu nas.
Sistem u kome smo ubaceni, ne ostavlja nam vremena ni resursa za mirnu svakodnevicu. Zato se i ne gledmao u ogledalo, osim kada se brijemo.
Kriza srednjih godina je cesto okarakterisana kao nezadovoljstvo svojim zivotom ali i kao slabost pojedinca koji nije sposoban sebi urediti zivot tako da njime bude zadovoljan. Dakle kao slabost.I sama sam, na one kod kojih bih prepoznavala „ovu slabost“ gledala sa podozrenjem. (ja cu zivot uvijek imati pod kontrolom,, misljah). Tako dan po dan stigoh do tih godina kad je pitanje jesam li sretna ili je li ovo ono sto zelim piatanje dana (svakog dana)? Ne nerviraju me vise dobacivanja muskaraca, dapace, razumijem one sto su napravili drasticne preokrete u svom zivotu, citam o plasticnoj kirurgiji… I dok svakodnevno hodam kroz norveske sume sa mojim psom, postavljam sebi mnoga pitanja. Odgovore zasad ne znam.
@ Nina
@ Nina
Pre 14 vekova je jedan sveti pravoslavni otac rekao: „Pomiri se sa sobom i miriće se sa tobom i Nebo i zemlja.“
Pomirenje sa sobom dolazi postepeno kroz molitvu, pa dok hodas kroz sumu a ti se moli, i sto se vise budes molila, to ce veci mir biti sa tobom. Sto se vise odvojis od svoje volje i predas se Bozijoj volji, to ce ti Nebo i zemlja biti blizi.
Mi se stidimo molitve, jer su nas necastivi kroz medije, kulturu i obrazovanje otrgli od spasonosne prakse i puta ka miru Bozijem. Otrgnuti od spasa mi smo stalno u krizi, pa i u fenomenu koji se zove kriza srednjih godina, koji nije nista drugo do nasa opsednutost uspehom, postignucem, odnosno serviranim i u nas utisnutim zeljama. Mi umom zarko zelimo spoljasnje, a srce nam trazi unutrasnje.
Mir s tobom!
Tepsijanac ??!?
‘Ajde mediji… ali bez kulture i obrazovanja ??? Zanimljivo gledanje…
I pogresno.. Neka fala…
I obrazovani mogu da nadju mir… samo, problem je sto ga oni ponekad ne nadju u religiji… a to je, izgleda, poenta tvog agitovanja..
Mislim da kriza srednih godina naidje kod muskarca iz dva razloga.
Prvi je da je Petar Pan odrastao i shvatio da Nedodjija ne postoji, pa sad na zna u sta da veruje.
Druga je da je Petar Pan poceo da primecuje mlade Zvoncice pa mu javila zelja za recikliranjem zivota sa cin-cin cicama.
Ja sam ateista i u molitvama i religiji ne mogu naci mir.Ali nije mir ono sto trazim. Niti zelja za uspjehom (uspjeh veoma relativan pojam), postignucem ono sto ja zelim. Ono oko cega se ja dvoumim jeste: je li kriza srednjih godina slabost ili je opomena naseg tjela i duha koju treba uzeti ozbiljno…
Ja ne vjerum u Boga niti u sudbinu. vjerujem u ljude i ljudsku dobrotu, plemenitost i ljubav. Vjerujem da je moj zivot u mojim rukama i zato razmisljam gdje sam?! Ja sam ta koja ce naciniti sljedeci korak i preuzeti konsekvence. Divan je taj osjecaj slobodea sam odlucujes o svom zivotu …