Darko Reljic

* * *

.

Zemlja izlazećeg sunca na Dalekom istoku

Mnogi pisu o svojim putovanjima i zapazanjima, gotovo uvek filtrirano kroz prizmu licnog stava, zivotnog stila i naravno, svojih iskustava. To i nije cudno, ali shodno tome njihova razmisljanja i pripovedanja moramo prihvatati sa “blagom rezervom” jer se to samo kroz predhodni zakljucak namece. Tesko je izdici se iznad sebe i realno sagledati cinjenice koje nas okruzuju a kojima neretko okrecemo ledja, neki zbog linije manjeg otpora, drugi pak jer toga jednostavno nisu ni svesni. Ideja je da sve sto ubuduce budem pisao, bude izvagano sa dve interesne strane, srpske i japanske. Na taj nacin ce se, nadam se, dobrim delom izbeci klopka jednosmernog posmatranja stvari, u koju cesto, slucajno ili namerno upadamo.

Ako Vas put dovede u ovu daleku zemlju, treba da znate da cete poput „stranca“ kod nas, Vi, biti „gaiđin“ u Japanu. A, kao svaki pravi stranac, valja se unapred naoruzati informacijama neophodnim za boravak u ovoj nadasve neobicnoj zemlji. Japan nije jedna od onih destinacija u koju jednostavno dodjete i snadjete se na licu mesta. Japan je organizovan i precizan, te i od vas isto ocekuje. Drugim recima, unapred dobro isplanirajte put, bice vam mnogo lakse, osim ako niste na primer Dejvid Bekam ili Bred Pit. Onda ce to Japanci za Vas sa zadovoljstvom da urade.

Mozda nije lose znati i da je Nippon ili Nihon, zapravo, tradicionalno ime za Japan. Nippon inace moze da se tumaci kao: „Poreklo sunca“, iz cega je kasnije izveden naziv: „Zemlja izlazeceg sunca“ za koji smo svi culi, a da li znate i zasto se tako zove?

Kina je od pamtiveka drzala ekonomski i kulturni primat na dalekom istoku. Sebe je nazivala „Centrom“ sto je istini za volju i bila. Smatrala je da su zemlje iz okruzenja inferiorne, pa im je po svom nahodjenju dodeljivala i imena, te je tako Nippon nazivala Xipangu ili Zipangu, sto ce kasnijim dolaskom Portugalskih misionara i trgovaca, de-facto prvih belih posetilaca ostrvu, biti prevedeno u Japão ili danasnji Japan. Elem, Japanci su na kinesku nadmenost uzvracali jednostavnim komentarom: Mozda ste vi centar, ali smo mi oni kod kojih sunce prvo dolazi!”, i tako nastade “Zemlja izlazeceg sunca”.

.

Put do Japana i smeštaj u Japanu

Ma kako naporno i iscrpno putovanje u njega bilo, svaki put unosi neke nove dimenzije u moja dosadasnja iskustva, prijatna i jedinstvena otkrica, orijent drugaciji od ostalih. Pored svih ociglednih razlicitosti ove daleke zemlje, Japan sam imao cast doziveti drugacije od vecine onih malo koji su ga imali prilike bolje upoznati. Ali, o tome kasnije, idemo redom.

Put od Beograda do Japana, traje obicno sa presedanjem, jedan ceo dan. Znaci, od kuce do kuce vam treba nista manje do 24 puna sata. Ovog puta cu obraditi Osaku i Kobe, manje pominjane a nista manje interesantne gradove, locirane blize svemu onom sto u Japanu turisticki zelite videti. Oni cine, drugu po velicini urbanu celinu posle Tokija, sa nekih 18 miliona stanovnika. Medjusobno su spojeni, poput Beograda i Zemuna.

Aerodrom u Osaki, Kansai International, sagradjen je pre 15 godina na vestacki kreiranom ostrvu. Sjajan do perfekcije, deluje bas kao da je danas lansiran. Smesten je na 1 sat voznje od grada. Taj sat moze se lako pretvoriti u 2-3 sata voznje, jer saobracajne guzve kod njih imaju bitno drugaciju dimenziju od guzve kod nas. Glavne saobracajnice imaju i po 6 traka u jednom smeru, no ponekad ni to nije dovoljno. Japanci inace voze istom, suprotnom stranom kao i Englezi, uglavnom bela, crna ili srebrna kola, koja su u svako doba, bez obzira na padavine, salonski uglancana. Skoro je nemoguce videti ogrebano ili zardjalo vozilo, a cini se da ne postoji ni auto stariji od pet, sest godina.

Autoput od Osake ka Kobe-u, prostire se duz obale Pacifika s tim da ga od obale odvaja sirok pojas zemljista na kome su iskljucivo fabrike, kojih ima na hiljade jer su izgradjene tokom celog puta do Kobea koji se rasteze nekih 70-tak kilometara. Osaka se bukvalno nastavlja u Kobe s jedne strane a s druge u Naru, Kyoto i tako redom. Zemlja je prenaseljena, slobodnog prostora u gradovima gotovo da nema, sto dovodi do kreiranja novih ostrva, kao i nadvoznjaka koji su ponekad u cetvorospratnom nizu. Jedan iznad drugog,ovaj iznad treceg i tako redom. Medjutim, sve funkcionise bez buke i pometnje, tiho  sa neverovatnom dozom discipline, tako da ponekad covek dozivljava Japance poput nekih teledirigovanih entiteta.

S obzirom da je Japan basnoslovno skup, narocito hotelski smestaj, prenociste je najbolje traziti u tipu takozvanog poslovnog hotela, zamisljenog upravo za poslovne ljude sa zadrzavanjem od nekoliko noci. Cene se krecu u rasponu od 50-75 evra za noc. Sobe su sasvim komotne, besprekorno ciste, s tim sto se svakodnevno menja kompletna posteljina, kao i sve ostalo potrebno za konforan boravak. Toalet je tako opremljen, da sedeci na solji, covek ima izbor da se pritiskom jednog dugmeta, ispira ili putem tusa ili putem bidea, pa zatim osusi feniranjem, sve iz solje! Idealno i krajne prakticno.

Posto ste ostavili stvari u hotelu, odlazite u tipican japanski restoran, gde je svaki sto u posebnom separeu, zasticen od pogleda drugih zavesom ili kliznim vratima. Stolovi su niski, za kojima se najcesce kleci, sto u slucaju starijih ili punijih osoba moze predstavljati napor. Hrana je raznovrsna, krajnje ukusna i, sto je najvaznije, lagana, bez masnoce i skroba.

Ono sto strancu prvo pada u oci, po prispecu u Japan, su nazivi i obelezja gotovo uvek ispisani na japanskom. Da bi konfuzija bila veca, to cesto ulice nemaju imena, tako da za neko logicno snalazenje u novom gradu ovde covek nema mnogo sanse. Da bi situacija bila jos gora, Japanci nisu poznati po lingvistickom talentu, tako da je van glavnih poslovnih centara, malo onih sa znanjem engleskog jezika. Drugo sto upada u oci je standard cistoce. Skoro je neverovatno da covek moze da vidi, bilo na ulici, autoputu, stanici, peronu, vozu, jedno parcence hartije a kamoli neko ozbiljno djubre. Gradovi su toliko cisti da se covek skoro oseca neprijatno, jer je njihova cistoca iznad uhodanog humanog nivoa. Isto kao i disciplina ponasanja. Na peronu, na primer, obelezena su mesta za stopala na koja treba stati a gde ce se vrata voza otvoriti. Tu, dvoje po dvoje staje u red, ceka i zaista, kod prispeca voza, vrata se zaustavljaju u santimetar na obelezenom mestu. Nema sanse da neko preko reda udje u voz ili pokusa da nesto slicno ucini. Moram priznati da nakon Japana, London deluje kao javno djubriste. Srbiju necu porediti.

Nastavice se…

*

Sledeci tekst: Japan – Ne kao Gaijin, drugi deo

Predhodni tekst: Stranci u Srbiji – umesto uvoda