Krv, suze i znoj… ili moja priča o hokeju

Aleksandar Georgijević

***

Sećam se dugačkog hladnog i skoro mračnog hodnika koji vodi ka ledu… Stajali smo, nas dvadesetak u kompletnoj opremi, zajedno sa igračima protivničkog tima, čekali smo da nas pozovu da izađemo na klizalište… Finalna utakmica u prvenstvu države je trebalo da počne za nekoliko minuta… Adrenalin je uveliko učinio svoje kod svih nas, bili smo više nego spremni… Sećam se nejasnog moćnog huka koji sam slušao tada, bilo je to udaljeno skandiranje željne publike… To skandiranje i svest o tome da svi očekuju da damo sve od sebe kako bi smo pokazali da smo najbolji, u nama su još više probudili neverovatan osećaj nestrpljenja da utakmica počne… Pozvali su nas… Krenuli smo… Šum opreme dok hodamo, škripuckanje gumene podloge pod našim klizaljkama i miris leda ispred nas… Ulazimo u jako osvetljenu halu i izlazimo na led, jedan za drugim uz gromoglasno navijanje publike… Konačno smo tu… Samo što nije počelo… Spremni smo da eksplodiramo… Zvižduk sudije… Pomešano iznenadno lupanje štapova o led i jedan o drugi kao i škripa klizaljiki koje seku led… Stezanje u grudima i izoštrena sva čula, adrenalin koji pršti… Počelo je!

Faceoff

Moj prvi dodir sa ledom je bio kada sam imao četiri godine na Tašmajdanskom otvorenom klizalištu, gde me je moj otac odveo da bi me naučio da klizam. Nakon par odlazaka, savladao sam klizanje, ali sam prilikom tih odlazaka video i hokejaške treninge dečaka, tada dosta starijih od mene. Dopalo mi se to što vidim, spoj veštine i igre. Moj otac Ljubomir Georgijević je, inače, bio i još uvek je (prema jednoj poznatoj monografiji), najuspešniji hokejaš svih vremena tadašnje SFRJ, a i u sadašnjoj našoj državi se još nije našao neko ko bi nadmašio njegove rezultate. Naime, on je bio prvi golman Crvene Zvezde i državne reprezentacije oko 15 godina, sve dok se nije povukao iz hokeja 1975. Na svetskom prvenstvu 1962. je u najjačoj selekciji svih svetskih igrača proglašen za trećeg golmana sveta. Igrao je u nebrojeno mnogo utakmica u zemlji i inostranstvu. Još jedan detalj ga je izdvajao od mnogih- branio je bez ikakve zaštite za glavu i lice (to je tada smelo da se radi, retko, ali je bilo po propisu).

Ja se ne mogu pohvaliti takvim rezultatima, ali sam ipak od hokeja dobio puno… zaista puno.

Nakon tih prvih koraka na ledu, otac me nije upućivao niti forsirao da počnem da treniram hokej, naprotiv, bio je potpuno otvoren da sam iskažem svoje aspiracije. Vreme je prolazilo dok sa svojih šest godina nisam pročitao oglas na jednoj banderi kod mene u kraju, gde je objavljeno da Crvena Zvezda vrši upis novih članova za „školu hokeja“ i bili su navedeni vreme i mesto na stadionu Tašmajdan (rano sam naučio da čitam i pišem). Navedenog dana sam sâm otišao na „Taš“ i upisao se u školu hokeja. Kada su oca pozvali iz kluba da ga pitaju da li zna da sam se ja, njegov sin, upisao u školu hokeja, recimo da se iznenadio. Tu svoju prvu člansku kartu sam tih dana gledao kao nekakvu relikviju, kao ulaznicu za snove. Tako je sve počelo i trajalo je narednih osamnest godina, kada sam zbog studija dva fakulteta paralelno, morao da prekinem, ali, nažalost i to više nije bilo to, počele su tužne „devedesete“ i više para od sponzora skoro da nije bilo, liga Jugoslavije se naravno raspala, nije više bilo putovanja, a publika nas je uglavnom zaboravila zaokupljena svim životnim nedaćama.

KHK Crvena Zvezda, danas

Dok je trajalo, bilo je sjajno. Treninzi, najmanje svakodnevni, a često i češći, uz sve školske i druge obaveze, činili su moj život i život mojih drugara sa hokeja vrlo intenzivnim i ispunjenim. Naučio sam da planiram vreme, da iskoristim pametno svaki trenutak ali i da budem fer, da se družim sa ljudima raznih profila i da sa njima provodim dosta vremena. Sve to uz izvesnu „lokalnu“ popularnost, u školi i društvu, imalo je svojih vrlo lepih strana. Samostalnost koju smo rano dostigli zbog čestih puteva, ispostavila se u našim životima kao veoma važna. Naporni redovni treninzi, koji su se odvijali od najmanje jednom pa do tri puta dnevno, učinili su da veoma dobro naučim da bez vežbanja i mukotrpnog rada nema rezultata kao ni napretka. Sećam se iscrpljujućih letnjih kondicionih treninga, na kojima smo se pripremali za led. Mnogo puta na tim treninzima sam bio u stadijumu potpune malaksalosti, do te mere sam bivao iscrpljen da bi mi se noge tresle, a slično je bilo i sa drugarima… Vežbali bi smo i po kiši i po suncu, naravno i po snegu. Zato smo mogli da postignemo sjajne rezultate, pa u skoro svim atletskim disciplinama, mnogi od nas su postizali vremena kojih se ne bi postideli ni momci koji su trenirali samo atletiku. Istovremeno smo imali i naporne treninge razvijanja snage, a kasnije i spretnosti i dinamike. Svi ti treninzi su imali za cilj da nas pripreme za opstanak na ledu u konkurenciji drugih snažnih momaka protiv kojih bi se nosili sutra. Uspevali smo. Imali smo dobre trenere.

Poznate su mnoge sjajne priče o hokeju i o legendarnim hokejašima, a neke su ovekovečene i na filmu. Svakako, za mene, jedan od najlepših filmova o hokeju je „Miracle“ (iz 2004. sa Kurtom Raselom u glavnoj ulozi). U filmu je prikazana istinita priča, bez dodatnih dorada, o čuvenoj utakmici između reprezentacija, tada nepobedivog SSSR-a i Sjedinjenih Država, a koja se odigrala u jesen hladnog rata 1980. godine na zimskoj Olimpijadi. Film prati pripreme američke selekcije predvođene legendarnim trenerom Bruksom (Rasel), kojoj nisu davane skoro nikakve šanse protiv ubedljivo nadmoćnih Rusa. Šta više, do tada, oni nisu pobedili Ruse nijednom skoro 20 godina za redom. Pogledajte film, nećete pogrešiti.

Pogledajte: Miracle (trejler)

S tim u vezi, taj tim SSSR-a se sastojao uglavnom od najboljih igrača tadašnjeg CSK iz Moskve i nešto drugih igrača. CSK je bio vojni tim. Za razliku od opšte bede i siromaštva u tadašnjoj Rusiji, ovi momci koji su odabrani da igraju za CSK bi imali skoro sve, ali je cena bila vrlo visoka, kako kažu… Uglavnom su svoje vreme provodili u internatu-kasarni-sportskom centru gde su živeli i trenirali pod stalnom kontrolom eksperata. Trenirali bi tri puta dnevno, po više sati. Reći ću samo da je u to vreme najbolje vreme na 100m sprint, a koje je istrčao jedan reprezantativac SSSR-a bilo je ispod 10,4 sec.

Hokej

Hokej je najbrži kolektivni sport na svetu i sport „punog kontakta“ kako se naziva, zato što je igra telom protiv drugih igrača sasvim po pravilima i dozvoljena je. Pak je pločica od presovane gume težine oko 170g. a koji, ako je upućen od strane snažnog i veštog igrača može da dostigne brzine i blizu 200km/h. Pak pri takvoj brzini zviždi kada vam prolazi pored glave. Sa druge strane snažni i brzi igrači mogu da postignu u klizanju brzine od oko 40km/h. Zamislite samo da jedan igrač dimenzija na primer mog druga Milana, sa 195cm visine i 110kg skoro samih mišića naleti na Vas u punoj brzini… Nije baš prijatno. Upravo zbog te brzine se dešavaju mnoge situacije u kojima dolazi do namernih ili slučajnih faulova, a koje sudija ne može da primeti, pa sami igrači reše da preuzmu stvar u svoje ruke i kazne prekršioca… Tuča je naravno bilo i u mom slučaju, bilo ih je dovoljno. Često su se dešavale i povrede, nekada srećom lakše, mada je bilo i drugačijih slučajeva. Jednom prilikom sam na utakmici bio pogođen pakom u vilicu sa donje strane, ubrzo nakon čega su mi usta bila puna krvi. U dogovoru sa timskim lekarom, samo sam zagrizao gazu i završio utakmicu. To je muški sport.

Pogledajte: Hokej, igra, golovi, tuče

Bilo je to jedne hladne januarske noći na turniru u Budimpešti, igrali smo na otvorenom klizalištu protiv lokalnog tima, nismo imali podršku publike, što je i logično, te smo se sami borili kako smo najbolje znali i umeli. Utakmica je bila vrlo teška, puna obrta. Zbog nervoze i nestrpljenja došlo je u jednom momentu i do masovne tuče. Bilo je dobro. Sam kraj je bio toliko neizvestan da je publika stajala na nogama gurkajući se na tribinama u prvim redovima do leda. Uspeli smo da pobedimo, ali se sećam jedne devojke sa tribina koja je neutešno plakala. Pretpostavljam da je njen momak bio u gubitničkom timu, te je bila pod stresom, no… ko bi znao pravi razlog. Samo znam da sam ja doživeo suze i izvestan bes, zapravo ljutnju jedne moje tadašnje devojke, kada je prvi put došla da gleda moj trening. Smrzavala se pored leda želevši da bude blizu i da što bolje vidi kako izgleda hokej zapravo. Stajala je kraj ograde (bande) iza mog gola i par puta kada sam se okrenuo ka njoj tokom treninga, nije gledala, već je rukama pomalo pokrivala lice. Bio sam zadovoljan što će ona moći da vidi hokej izbliza i da će zato početi da razume moju predanost treningu i da će početi da razume moja česta odsustva zbog utakmica. Kada sam na kraju treninga ja sav ponosan izašao iz svlačionice nakon tuširanja i oblačenja, očekujući neku pohvalu ili neku afirmativno konstataciju u vezi hokeja, počela je da me udara, govorivši mi, grcajući od plača, da ne moram sâm da se „ubijam“ već da će to ona da uradi za mene. Onda se smirila i zagrlila me, plačući i dalje. Kasnije je bilo sve ok, ali nikada više nije dolazila da gleda hokej. Ni danas ne razumem baš takvu reakciju. To sve što se na ledu dešavalo je za mene bilo sasvim normalno. Svi ti udarci, šutevi, kontakti, sudari i brzina zapravo i čine hokej. Pretpostavljam da je neko osetljiviji, pa toj osobi sve to izgleda vrlo surovo i opasno.

Iskreno, bilo je i obožavateljki. To je bilo vrlo lepo i prijatno, ali kao džentlmen, neću Vam pričati o tome…