Zlatko Šćepanović
* * *
Baštovanstvo i lep vrt su oduvek bili vezani za aristokratiju, imućnost i životni stil bogatih. Morali ste imati dosta novca da bi ste kupili sebi kuću sa velikim vrtom i angažovali vrhunskog baštovana da vam napravi selekciju cveća i biljaka, napravi raspored unutar vrta, i isti održava. U takvom vrtu, zavisno od veštine baštovana, uzgajali ste više ili manje egzotične vrste biljaka, i pravili više ili manje složene pejzažne kompozicije, stvorene za lično uživanje, intimne razgovore, porodičnu razbibrigu i društveno pokazivanje. Vrt je predstavljao vaš odnos prema lepom, prikaz vašeg životnog stila i mesto za uživanje.
Danas je situacija značajno izmenjena. Baštovanstvo je dostupno svima koji imaju neko parče zemlje i dobru volju da od njega naprave vrt. Alati za vrt su dostupni i jeftini, kao i sadnice raznih zanimljivih biljaka. Nailazite na širok izbor djubriva i preparata koje će od vaših biljaka stvoriti savršene primerke prirode. Literatura je obimna i na dohvat ruke, kao i zaštitna sredstva. Dostupne su i različite ideje za vrt, počev od toga da li će to biti tradicionalni, francuski, engleski, japanski, kineski ili tropski vrt, do toga da to bude namenski prostor kao što je ružičnjak, bašta tulipana, vrt perena i četinara.
Pa ipak, i danas je baštovanstvo privilegija, posebno u gradskim sredinama. Da bi se danas bavili baštovanstvom treba vam i dalje zemlja, koja u gradskim uslovima zna da bude skupa, i koju ljudi radije žrtvuju da na njoj sagrade što više stambenih kvadrata a ne da gaje cveće. S druge strane sama kultura vrtova je izgubljena u Beogradu, ako je ikada i postojala, kao što je nema i u većini srpskih gradova. Takve prostore niko niti ceni, niti forsira, niti hoće. Gradske vlasti i gladni 
investitori su u želji za zaradom Beograd pretvorili grad bunker. U Beogradu se više ne prave ni terase, jer je svuda jaka strast za kvadratima stana i zaradom, a kamoli vrtovi i bašte. I one terase koje su nekada postojale, sada su od strane samih stanara zastakljene ili zazidane i pretvorene u kuhinje a kuhinje u sobe.
Po aktuelnom Zakonu o izgradnji koju je naša vlast kreirala u dosluhu sa investitorima, kvadratni metar terase se tretira i boduje isto kao i kvadratni metar stana. Zbog toga se nikome od investitora ne isplati da pravi terase, i one nestaju iz Beograda i naših života. Samim tim i stanari koji žive u njima postaju otrgnuti od bilo kakve prirode. Najintimniji dodir sa prirodom im je kada otvore prozor ili dodirnu sobni fikus.
S druge strane imate mogućnost da se preselite negde van grada, gde hoćete da imate imanje, vikendicu i slično, gde možete sebi i svojima napraviti vrt. Medjutim, to ponekad nije dobra ideja, jer zbog nedostatka infrastrukture po satelitskim naseljima, to može da bude vrlo problematično. Vrlo često će vam nedostajati voda i kanalizacija, a i putni pravci će biti zagušeni. Djubre ćete bacati na nekoj divljoj deponiji, jer to nije do sada rešeno za desetine hiljada kuća oko Beograda. Dodate li tome divlje komšije, koji znaju da vam naprave sitnu gadost i štetu, uz nemaštinu vaših prijatelja da sednu u auto i voze 30-50 km u jednom pravcu do vašeg vrta, sva je prilika da će vaš vrt i baštovansko umeće ostati samo vama i vašim najbližim.
No, nekome od vas se ipak desilo da ima dovoljno zemlje u širem centru Beograda ili nekog drugog grada. Imate priliku da sebi napravite vrt. Za opremu, sadnice, i ostalo ćete se nekako snaći, pozajmljujući od komšinice sadnice i pelcere, kupujući po malo sadnog materijala i vremenom ga samostalno rasadjivati, nalaziti lepe primerke bilja u prirodi i donositi u svoj vrt. Korak po korak stvarati svoje cvetno carstvo. Jer, stvoriti veliki vrt pun svakakavih biljaka može biti relativno skupo u početku ako želite da odmah sebi ispunite sve želje.
Šta vam još treba? Treba vam vreme, znanje i volja. Jer, biljkama i vrtu se morate posvetiti. Svaku biljku treba poznavati, njena svojstva i njene navike, način nege i uzgoja. Zatim treba imati umetničkog dara i istraživati kompozicije boja i formi, kako bi napravili umetnički dopadljiv vrt. Pa štititi vrt od bolesti i štetočina, boriti se za njegovo trajanje i zdravlje. Zato je privilegija imati lepo uredjen vrt u gradu, jer to znači da ponosni vlasnik ima sredstava i vremena da se njime bavi i pohvali svojim prijateljima.
Ujedno, to znači i da vlasnik po svemu sudeći ne razmišlja mnogo o politici i da nije opsednut informativnim programima, medijima i novinama, već da vreme provodi oko kuće u sredjivanju bašte i vrta.
S druge strane vrt mnogo radosti i lepote pruža svojim vlasnicima i njihovim gostima. Boje, mirisi, forme, sklad prirode i melodija lepih detalja ukompovanih u jedinstvenu celinu, svakog dana vas čine srećnim i ponosnim, produžavaju vam život i nalazite smisao u istom.
Ostalima koji nemaju svoj vrt, ostaje samo da gostuju kod srećnog vlasnika ili da obilaze javne vrtove, kojih Srbija na žalost ima malo, jer ni toga se Gradske vlasti ne dosete, da gradjanima treba priroda i lepota.
. . .
Korisni linkovi – Rasadnici, portali, firme za baštovanstvo i hortikulturu:
Svet biljaka – portal o gajenju biljaka http://www.svetbiljaka.com/
Rasadnik Lepo polje http://www.lepo-polje.rs/
Rasadnik Žak http://www.rasadnikzak.com/
Rasadnik Flora Ekspres http://www.floraekspres.rs/
Garden centar robna kuća http://www.gardencentar.rs/
Gardenia robna kuća http://www.gardenia.rs/
. . .
Ovaj tekst bolno podseca da sam ceo zivot provela u stambenom bloku, gde osim polomljenog drveca, izgazenih travnjaka i korova nisam mogla nista drugo da vidim. Sada i moja deca zive u istom, jos gorem ambijentu, jer je sve jos ofucanije, i pitam se koliko li su uskracena u zivotu.
Na selu i unutrasnjosti je to bolje. Mozda baste nisu bas sredjene pod konac ali ima cveca, drveca, vocki. Veliki gradovi su stvarno velika pustinja, na neki nacin.
Gradovi nam sve više liče na ružna i gadna mesta za život. Odsustvo zemljšta, zelenila i cveća svakako tome doprinosi. Da nije tako, ne bismo se svi mi baš okupljali u ovoj virtuelnoj bašti.
Moja supruga je pisala gradonačelniku sa inicijativom da svaka novosagradjena zgrada u Beogradu mora ispred da ima drveće. Jer kada se neka stara kućica ruši da bi se sagradila stambena i poslovna zgrada, poseče se svo drveće, kojeg ima, i umesto njega niknu trotari i terase za kafiće. I tako se grad koji je i imao drveća pretvara u beton i asfalt. Nešto slično se desilo i Atini i to nije baš ugodno za život, pogotovo leti a da ne govorim o kontakt sa prirodnim okruženjem.
I kada su gradjani na Zvezdari pokrenuli inicijativu da se spasi Zvezdarska šuma, da se spreči divlja gradnja i osvajanje šume, umesto da se to i sprovede grad je doneo odluku da se deo šume uzme za novi bolnički kompleks pri KBC Zvezdara.
Poznata je afera sa 5-im parkićem na Lionu, pa Mitsubishi servis usred parka na Konjarniku pored kapija Beograda, pa sada je aktuelno urbanizovanje Šumica. Svuda gde se okrenete atak na parkove i šume od strane gradskih vlasti. Jer, nisu tu krivi investitori već oni koji raspolažu gradskim zelenim površinama.
Ovo sto se dogodilo Beogradu,koji je zaista progutao beton,dogadja se poslednjih godina ,nazalost, i mome lepom malom selu,Kragujevcu. Centar grada, nekadasnja kasaba sa specificnim smekom starih kuca i lepih dvorista povezanih kapijama ,gde su se sva deca igrala bosa,pomalo prljava i srecna ,zatrpan je gradislistima.Drvoredi lipa poseceni su da naprave mesto stambeno-poslovnim zgradama od kojih se vise ne vidi ni sunce ni nebo.Decja igralista postala su rezervati na vestackim, gumenim podlogama koje smrde na suncu.Da ne razbiju kolena, valjda.Ni van centra nije mnogo bolje, preduzimaci su „napali’ i naselja i svakodnevno nestaju kilometri zelenih povrsina. Trave ima jos samo u Sumaricama.To je danak koji placamo rastucem broju stanovnika, „Fiatu“ i zelji da licimo na Beograd.
Ono malo starosedeleca sto je preostalo ima svoju himnu:“Pobeci nekud,daleko ,sto dalje….“ .
Izgleda da sam ja privilegirana!
Živim na 10-ak minuta od centra grada,na brežuljku sa puno zelenila i šume, a oko kuće imam dva vrta sa povrćem (jaooooo kako su bili dobri pomidori ove godine,a rukola mmmmmm… zahvaljujući mojoj majci) par voćki koje su još malene,nedavno zasađene i ne daju još plodove te jedan kamenjar sa niskim trajnicama iznad kojih se podiže visoki bor,palma i neko japansko stablo,imam čak i dva grma ruža( na žalost,priznajm,ne znam koje su vrste,ne znam im ime).
Evo malo prije sam ušla u kuću i konačno se uspravila ,naime jutros sam izašla da počupam travke što su mi se nagomilale među trajnicama uslijed kiše koja je nemilice padala ovih dana i mogu vam reći da sam se dobro naradila.
Je,za razliku od zgrada i centra grada,ovo je zbilja ljepše,lakše se diše i nekako je mirnije,a i čovjek je mirniji kada ga okružuje neko zelenilo,kada ga bude ptičice…
@Mala
Blago tebi! Mene tacno u 7ujutru probude bageri i majstori koji nemilice lupaju jos od proleca svaki dan ,ukljucujuci i vikende,a kroz prozor od kuhinje gledam u nove kancelarije na 3 metra razdaljine. To su ti cari novokomponovanog zivota u centru Kragujevca.Svi bi ovih dana da zive u Starom gradu.sigurna sam da je Beogradjanima ovaj sindrom poznat. Kao da nikada nisu bili u nekoj od tih zapadnih zemalja ciji stil pokusavaju da imitiraju.I kao da ne znaju da tamo u gradskoj guzvi zivi samo sirotinja,oni sa nesto para,boljeg obrazovanja zive u prigradu ili cak na seoskom podrucju,gde ima mira,zelenila i prostora,a u centru samo rade.
Licno nemam mnogo izbora, tu gde stanujem ja sam i rodjena, pa trpim sta me snaslo. Zivim za leto ,kada svi pobegnemo na staro dedino imanje van grada ,koje u sali zovem „ranc“jer su na njemu svojevremeno gajili trkace konje,a nalazi se usred lovista,pa srne cesto dodju sve do kuce .Tri hektara trave i sume!Tamo su i moje ruze,to je ujedno i jedino sto gradsko dete kao ja ume da posadi .Sanjam da jednoga dana,kada ne budem morala da trcim na posao, u obdaniste, avion, voz i ostala prevozna sredstva,zivim tamo.Moj muz se slatko smeje na te planove ,ali se slaze.Obzirom da sedeset godina lutamo kao Cigani od Toronta,preko Beograda do Kragujevca i nikako da se dogovorimo gde ce ko da zivi, to je znacajan napredak.Bar se za starost dogovorismo!
Zato svi na pecanje!
Ako nemate gde da bastovanite, onda reka, kanal ili jezero, svejedno. Zelenilo, voda, nebo. Dobro je i za sve vrste gripova, da vas malo moskitosi bocnu, podignu vam imunitet.
A sta upecate, pa nije ni bitno, bitno je vase ucesce. Molitva u prirodi. Ako nesto i uhvatite, sitne i srednje ribe obavezno vratite u vodu da porastu, samo kapitalce nosite kuci, to vam je credo pecarosa. Vise cete biti bez ulova nego sa istim, ali nije poenta u lovu vec u odlasku u prirodu.
A da pecamo cveće?! Ili da sadimo ribe?! Ja sam uvek više za kombinaciju…
A cure na ovom blogu…
Eeeee, hektari na Pešteru vape za takvima :-)
Iz mog iskustva sa ženama, posebno balkanskim, rekao bih da one neće dalje od šireg centra grada :-)
Kako reče jedna moja prijateljica narodsku mudrost: „Voli selo a drži se grada“
No, meni se ipak i pored toga što nam se gradovi betoniziraju čini da se kultura baštovanstva polako ali sigurno širi po Srbiji i regionu. Priznajem da su Hrvati otišli malo dalje od nas, jer ih turizam vuče da sredjuju ambijent za turiste, a Srbija ide polaganije, ali ide. Mislim da kada se naši ljudi manu politike i kada ekonomija bude stabilnija, da će se posvetiti dnevnim zadovoljstvima, da će tada i baštovanstvo dobiti na značaju. Hoću da budem pozitivan i želim da primerom damo motiv komšijama da se ulepšaju. Isprobao sam u svom komšiluku i reći ću vam da deluje. Dobar primer zlata vredi. I pre nego što odemo na pecanje, mogli bi malo da sredimo svoje balkone, ulazna vrata i parkiće ispred ulaza, terase, i vrtove, ko ih ima.
Ako svako od nas daje primer, naći će se i sledbenici. Kao što reče Dostojevski: „Lepota (cveća) će spasiti (naš unutrašnji) svet“.
@ Saturn
Stati će i ti bageri i strojevi,neće Vam vječno lupati pod prozorom,a i imate alternativu-ranč…to je lijepo i treba ,kada god se može,pobjeći u prirodu na revitalizaciju.
@ Tepsijanac
Može li more? Ne spominjete ga,a ja kad se uspravim iz svoje bašte vidim samo more.
@ Komšija
Jel’to neki poziv?