Darko Reljic
* * *
Kao valjan razlog za pocetak ove storije iskoristicu niz dogadjaja, tacnije konfliktnih situacija sa turistima koje su se u Beogradu odigrale tokom septembra 2009 godine. Mnogi su za ovu nasu netrpeljivost prema strancima nazalost tek sad prvi put culi, a za one malobrojne je ona vec dugo svakodnevica. Pozadina ovih napada je mozda razlicita, no jedno je sigurno, nase drustvo zapravo nije spremno da se sa ovim problemom ozbiljno suoci. Stvar nije samo u borbi protiv nasilja u sportu na koji se pojedini zvanicnici pozivaju, vec u temeljnoj rekonstrukciji sistema skolstva, limitiranju televizijskih programa koji propagiraju novokomponovanu subkulturu i uticu na normalan razvoj dece i drustva uopste, nadasve borbi protiv politickih zloupotreba mladih (citaj navijaca) itd., da ne nabrajam ono sto je mnogima vec dobro poznato.
Problem, tj. resenje istog mozemo podeliti u dva segmenta; Prvi, koji ce se baviti lecenjem posledica sistemskih gresaka i nebrige drustva da se sa njima blagovremeno suoci. Drugi, podjednako vazan, je segment temeljne rekonstrukcije i razvoja sistema skolstva koji nece dozvoliti buducim generacijama da dodju u situaciju da se ponove iste greske, no za to je plasim se potrebno da prodju generacije.
Sad se vec verovatno pitate, ko je ovaj sto nam otkriva Ameriku?
Odgovor: Jedan od onih malobrojnih gore sa pocetka navedenih. Da bih skratio pricu i slikovito objasnio poentu, dacu Vam nekoliko primera situacija u kojima smo se moja supruga “stranac” i ja nasli nebrojano puta u centru nase prestonice. Primitivne fizicke nasrtaje necu ni pominjati jer bi mi trebalo mnogo vremena.
Izdvajam komentare koje smo dobili u bliskim susretima srpske vrste (dodajem da je ona Japanka i da nista protiv Kineza nemam):
- Kinezima je zabranjeno parkiranje u centru Beograda! (supruzi na parkingu)
- Uf, izvini brate, mislio sam da si Kinez! (meni u prodavnici)
- Za koga cuvas mesto, ko ce da ti dodje, Brus Li? (supruzi na parkingu)
- Sad su poceli da se mesaju i sa nama! (u zdravstvenoj ustanovi)
- Ali ja sam Japanka. Ma sve je to isti K. Teraj sve nazad u PM tamo odakle ste dosli! (nama na ulici od patrole policije)
Sad se mozda neki od Vas smeju, no ovo je sve samo ne smesno. Pitam se zasto ako je “sve to isto”, veliki broj Srba (i ne samo njih), zudi da kupi Sony, Panasonic, Toyotu i Hondu!? Dodajem i to za Riplijevu rubriku “Verovali ili ne”, a ziva je istina, da je jedina nepoznata osoba koja nam je za sedam godina boravka u Beogradu prisla i pitala: “Oprostite, odakle je gospodja?”, bila piljarica na Kalenicu. Porazavajuce!
Svi ostali su a-priori zakljucili i glasno nam se obratili uz konstataciju na nadri Kineskom sa Balkanskim akcentom, da je iz Kine, Koreje, Vijetnama, iako ih niko nije nista pitao. Oni su vec znali… Da i ne pominjem da su nam ti isti Japanci dali vise donacija od svih onih koji su nas bombardovali i sad grade „Demokratiju“ u Srbiji!
Verujem da ovaj problem nije samo srpski i da se ovakve stvari desavaju u drugim zemljama, ali posto sam igrom slucaja Srbin, zelim da ukazem na njega jer je vise nego sramotan.
Iz svih gore navedenih razloga sam odlucio da onima koji su zainteresovani da nauce nesto vise o Japancima, pojasnim razlike i ispricam pricu o Japanu, naravno, ukoliko bude postojalo interesovanje za to. To bi bio serijal tekstova jer je za upoznavanje sa jednim narodom potrebno vise od nekoliko redova…
*
Sledeci tekst: Japan – ne kao Gaijin, prvi deo
Šantić je lepo rekao: „Čovek vidi ono što u duši nosi“ – pa iz „tog vidokruga“ i reaguje. Negde smo mi kompletno „ofalili“: celokupno društvo, obrazovni sistem, mediji, porodica… Zato tako i izgledamo; namerno ne kažem, zato nam se tako i dešava. Zaljubljen sam u svoju zemlju, volim svoj narod – što me ne sprečava da kritikujem (i pokušavam da popravim!!) sve ono što uočim kao negativnosti. Nesvesno biće, a pogotovo kolektivno nesvesno, i samim preteranim isticanjem sebe (mi Srbi, mi nacija, mi tradicija, mi ovo, mi ono…) – podsvesno gradimo animozitet prema drugima. To drugima nimalo ne smeta (sem kada dođe do ekcesa), a nama bogami itekako (živimo permanentno u ekcesu)! Što reče neko prethodno: divnih osobina imamo dovoljno – kao i svi narodi, i nema razloga za preterivanje u samoljublju. Uostalom, kako mogu nekoga (nešto) da volim, ako nekoga (nešto) mrzim?! Za mene je to nonsens. Ne mislim da ljubav i mržnja idu „ruku pod ruku“. Mislim da su to potpuno razdvojene stvari, sa dubokim, vidljivim jazom između sebe, koji je nepremostiv u smislu prelaska čas na jednu – čas na drugu stranu.
Victore, ovaj problem je mnogo dublji nego sto se prosecnom coveku cini. Kad kazem prosecnom, mislim na onog ko jednostavno nije imao sustinsku potrebu da se sa njim ozbiljnije pozabavi, a takvih je bar 90%. Svaki eksces treba analizirati posebno kao pricu za sebe iako im je uglavnom pozadina ista a to je vec vise puta pomenuti nedostatak kulture i edukacije.
Kazete da smo mozda mi jednostavno naleteli na puno primitivaca. Da li je to bio slucaj i sa Tatonom, australijskim turistom i svim ostalima koji su bili napadnuti? Da li su i oni bili banalno pomesani sa nekim?
Upravo iz razloga konstantnog negodovanja i poricanja odgovornosti stanja svesti velike vecine, verovanja da su to samo izolovani incidenti i neshvatanja ozbiljnosti problema u kom se drustvo nalazi, nisam dosad ni hteo da pisem o nasim iskustvima. Problem je upravo u tome sto ste i sami za Azijate rekli: “ Neko ko nije upoznao istocne narode ne moze ni da ih prepozna „. Znate, ni nas niko ne „prepoznaje“ kad smo u belom svetu, vec nas pitaju kao ljude ko smo i odakle.
Da li ste ikad razmisljali o razlici izmedju robe sa buvljaka i najfinijih svetskih marki? Uveren sam da je svako. Tu upravo lezi odgovor nase osetljivosti. Doseljenici iz Kine u Srbiji uglavnom su iz ruralnih krajeva, cesto poistovecivani sa Romima koji kod njih rade, a verujem da poznajete odnos Srba prema Romima. Iz ovoga mozete sami izvuci zakljucak odnosa Srba prema istocnim narodima… banalan svakako nije.
Posto ste putovali po svetu, mogli ste da primetite i da su Kinezi u Londonu ili Bostonu, cesto zavrsili Oksforde i Berklije, rade na MIT-u kao naucnici i vrlo su cenjeni strucnjaci u svojim profesijama. Takvih nazalost skoro da u Srbiji nema i moram priznati da mi je zbog toga zao, jer bi podigli ugled svih istocnih naroda kod nas, sto oni nesumnjivo i zasluzuju.
Sto se Amerikanaca i ostalih koji u Beogradu zive tice, ne treba zaboraviti da su mahom skoro svi ususkani kao beli medvedi u kojekakvim vladinim i nevladinim organizacijama, sa velikim primanjima i beneficijama zato sto su na „opasnoj teritoriji“. Upravo iz tog razloga su vece turisticke posete jos uvek retkost jer smo i dalje obelezeni kao riskantno podrucje.
Slazem se kad kazete da su USA, Brazil i Australija zemlje u kojima necete biti stranac. Naravno, zato sto su tamo svi stranci. Dodajem u tu grupu i Kanadu u kojoj smo se mi upoznali i ziveli dugo pre odlaska za Japan. No, ne slazem se da je iko prema nama bio netrpeljiv tokom zivota u zapadnoj Evropi. Stavise, iz Londona nosimo iskljucivo lepe uspomene. Imamo dosta prijatelja Engleza sa kojima se i danas druzimo.
Kako je vec Satrun rekla – doslo je do velike dekadencije drustva tokom 90-tih. Ratovi, raseljavnja, teror na ulicama, poremecaj vrednosti – sve sto se decenijama gradilo, nestalo je za kratko vreme. Pogledajte na sta lici grad, sav u djubretu, grafitima, pun bahatog ponasanja, nepostovanje drugih, grub jezik – sve su to posledice 90-tih. Trebace par generacija da prodje da postanemo opet gradjani. Takav polusvet i reaguje na sve sto je razlicito od njih sa prezirom i napadom – valjda neka vrsta iskonskog straha od nepoznatog.
Darko – moje izvinjenje Vasoj supruzi za neprijatne dogadjaje u Beogradu.
da, i ja se izvinjavam vašoj supruzi.
čini mi se da je Evropa mesto gde je asimilacija jako teška, i gde će se uvek znati odakle ko dolazi. trenutno sam u Portugalu – ovde su netrpeljivi prema Brazilcima i došljacima iz njihovih bivših afričkih kolonija, i to se može primetiti svuda, na ulici, supermarketu…
druga stvar koju sam primetila – u komentarima nekih od vaših čitalaca se oseća netrpeljivost prema onima koji su se poslednjih godina doselili u Beograd. gotovo svi koje znam su došli da studiraju i mogu da tvrdim da će neki od njih biti vrhunski lekari, naučnici, inženjeri, i jako dobri predstavnici naše zemlje u inostranstvu (većina planira da ode)… ni tu se ne smeju praviti generalizacije… a ni gledati sa visine ljude koje su došli trbuhom za kruhom u Beograd, jer jednostavno nisu mogli da prežive u unutrašnjosti.
rekla bih da smo užasno netrpeljivo društvo, ali da to nije ništa čudno obzirom na sve što smo prošli…
Darko, zivot o kome vi sanjate je moguc samo u nekim delovima svetskih metropola, ne u manjim gradovima.
Francuska ima Le Pena, austrija ozbiljne desnicare, englezi dugu istoriju rasizma, u Nemackoj je sada afera sa Tilo Saracinom koji je prozvao Turke, italijani ne trpe nikoga stranog van Rima, Venecije i Milana, Svajcarci su poznati prema odbojnosti prema gradjanima strancima, kao i vecina zemalja East Europe.
Svi vole strane turiste i njihov novac ali ne i njih kao sugradjane.U tom smislu i dalje sam ubedjen da je Srbija dobro mesto za zivot stranaca.
Kanada je prica za sebe. Hajde napravite tamo karijeru kao stranac? Nemoguca misija. Doduse to nije moguce ni u Srbiji ali ovde nema sta ni da se ponudi.
Da li ste pokusali da zivite u Japanu kao stranac, muz japanke? Kakva su vam iskustva sa japanskim komsijama?
Victore, o kakvim snovima pricamo?
Po vama Beograd nije metropola, ali je tvrdim sigurno najveci regionalni centar.
Ja pricam o desavanjima u centru tog grada, o svakodnevnom zivotu, na ulici, prodavnici, domu zdravlja. Dodacu i to, da smo supruga i ja bili mnogo toplije primljeni u manjim mestima u unutrasnjosti Srbije.
Pominjete ozbiljne desnicare. Zaboravili ste Kju Klus Klan u Americi. S obzirom da sam ziveo tamo, mogu Vam reci da nijednog njihovog clana nisam sreo na pijaci. Ekstremne grupe su oduvek postojale i postojace. Nemojmo to brkati sa masovnom nekulturom ljudi.
Sto se Kanade tice, na prste jedne ruke mozete nabrojati nase iseljenike koji su se vratili u Srbiju. Pa, opste je poznata stvar da je nas kadar vrlo visoko kotiran u Kanadi. Da ste pak procitali moj predhodni komentar u celini, shvatili bi ste da sam i ziveo i zivim u Japanu, i da cu o tome mozda pricati kasnije ukoliko se za to stvori ambijent.
* * *
Koristim ovu priliku da se u svoje i suprugino ime zahvalim svima onima koji su nam uputili reci paznje i sto je jos vaznije razumevanja jer su shvatili sustinu price.
@ natty
Pogodili ste sustinu svih prica, i sa strancima i sa domacima. Ekonomska netrpeljivost i uslovi zivota. I dalje tvrdim Srbija je OK.
@Natty
Ne znam kako bih Vam odgovorila na konstataciju o netrpeljivosti prema onima koji poslednjih godina dolaze u Beograd.Vi ste u tome prepoznali studente iz unutrasnjosti,a ja se sada lomim kako da Vam objasnim na koje doseljenike sam mislila ,a da ih generalno ne uvredim,jer generalizacije su opasne i netacne u vecini slucajeva. Mnogi od njih nisu ni zeleli da zive u njemu, jednostavno su morali.Spasavali su zivu glavu na ramenima.
I sama sam bila student iz unutrasnjosti na elitnom beogradskom fakultetu i radila neko vreme u Beogradu .. Moja profesija postala je previse zavisna od politike pocetkom devedesetih i ja sam dala otkaz i otisla. Cesto sam i poslovno i privatno u Beogradu i uvek kada podjem kazem“idem malo kuci“. Volim i razumem Beograd.Zalim samo sto vecina mojih prijatelja vise ne zivi tamo.Skoro svi su u inostranstvu i ja vise nemam s kim da popijem kafu .I dalje mislim da je to najbolji grad na svetu i verujem da ce se izvuci iz ove sive faze,kao i uvek. I da ce opet postati otvoreni grad.A na nama svima je da ga takvim i ucinimo.
Sve što nije zabit (bilo kog dela sveta) za 50 godina se toliko promeni da se ne prepoznaje. Što je mesto/grad veće i u razvijenijoj zemlji, taj je vremenski period kraći. To je neumitni civilizacijski tok. I ko pokuša da stavi svoje sentimentalne moždane vijuge u njegov „točak“ (kao žal za nečim što je/kakvo je bilo u njegovoj mladosti ili nekoj/nečijoj prošlosti), dobiće ih nazad smrvljene.
Tako je oduvek, i drugačije ne može biti, bili mi srećni ili nesrećni zbog toga.
@ Natty
Imamo durštvo i u Lisabonu?! Super! Bogami, kad procveta i sazri cveće i povrće iz naše Bašte, pa se raširi…
@Saturn:
vaša priča strašno podseća na moju, samo što se ja bavim naukom, tako da verovatnoća da ću ostati u zemlji nikad nije ni bila velika… razumem to što ste napisali, i u jednom trenutku mi je bilo svega preko glave; atmosfera, ljudi, način razmišljanja – nigde se nisam pronašla… i samo sam otišla.
sad kad mogu da gledam situaciju sa distance, trudim se da budem koliko god mogu tolerantna i puna razumevanja za ono što se dešava. mada mi je ponekad smešno i žalosno kad vidim da je masovna preokupacija parada ponosa ili dolazak ruske delegacije, umesto nezaposlenosti, neprosvećenosti i potpuno izvrnutog sistema vrednosti.
tolerancija i ukazivanje na pravi sistem vrednosti moraju krenuti od nekoga… zašto to ne bismo bili mi?
to da se za 50 godina (a i manje – Portugal je pravi primer) stvari mogu preokrenuti je sigurno, samo moramo krenuti odnekle. u ovom trenutku, ne vidim da bilo šta kreće nabolje u Srbiji, i najiskrenije, to ne da mi smeta, nego me boli.