Nailazi Noć Veštica i deca se raduju, roditelji se smeškaju, počinje festival …

 

Festival Noć veštica je slavlje mračnih demonskih sila, sujeverja, simbol zla i sila tame a vi radosno učestvujete

Slava Sveti Luka ili Dan Mrtvih i paganski praznik Noć Veštica – kom Carstvu ćete se privoleti i Kome ćete decu poslati

 

 

Znate li šta je praznik Noć veštica i koga slavi? Noć V-e-š-t-i-c-a! Nije noć dobrih duhova, andjela ili svetaca, nego veštica, iako će vam to predstaviti kao dopadljiv praznik za decu, maskenbal, karneval.

Ljudima se lako može manipulisati i ubediti ih da veruju u gluposti i nakaradnosti kao nešto dobro i prihvatljivo. Pogadjate na šta mislim, reč je o novokomponovanom prazniku koji se zove Noć veštica, i koji nam preko Amerike i gej lobija stiže u Srbiju. Slučajnost ili ne, taj »dečiji karneval i maskarada« kako ga organizatori lukavo predstavljaju pada baš na 31 oktobar, crkveni praznik velikog hrišćanskog svetitelja i apostola Svetog Luku. S obzirom da je tog dana mnogima porodična slava Sveti Luka, i da je Sveti apostol Luka porodični zaštitnik, ima se puno toga reći protiv festivala Noć veštica, za sve one koji tom paganskom festivalu olako i naivno prilaze, verujući da je to samo dečija zabava na kojoj se dele kolači i odigrava zabava izmedju dece i odraslih. Noć veštica je zapravo još jedan u nizu socijalnih fenomena koji razgradjuju porodice, društva i civilizaciju u celini, vodeći nas u buduću anarhiju i relativnost.

Slično kao i ciklus okultnih knjiga i filmova o Harry Poteru manifestacija koja nam se ubacuje sa Zapada je demonstracija jedne Tamne sile, koja kroz vekove deluje na um i ponašanje ljudi, i bori se protiv zdravog razuma, na sve moguće dopadljive i manje dopadljive načine.

Izvorište praznika Noć Veštica je stari paganski festival Samhain, koji su praznovali Kelti u Irskoj. On je bio zapravo Keltska Nova godina, i smena godine. S obzirom na verovanje da u trenutku smene godišnjih doba svet živih dolazi u najbliži dodir sa svetom mrtvih, i da je tada najbolje vreme za magijske rituale, paganska svest starih Kelta je u ime pomena na svoje pretke i sva ostala podnebeska bića, pravila mračni festival gde su se ljudi kostimirali imitirajući demonski svet mrtvih uz masovno klanje životinja i prinošenja žrtava, bajanje i proricanje kroz kosti i unutrašnje organe žrtvovanih životinja. Verovalo se da će se na taj način napraviti magijska i svesna kontrola nad duhovima umrlih, a dešava se zapravo suprotno, omogućava se duhovima i demonima da vladaju ljudima. Jer, zapitajte se kako je to moguće da mali čovek može da vlada onostranim silama daleko većim i jačim od njega. Te sile vladaju njime, praveći se da mu služe u prvo vreme. Posle mu uzimaju sve, i ono najdragocenije – dušu.

Hrišćanstvo se žestoko protivilo takvim praznovericama i prizivanjima onostranog, znajući koliko je to zavodljivo i štetno za um i dušu verujućih, ali nisu uspevali da iskorene tu naviku, pa su rimokatolički sveštenici pokušali da praznik pretoče u Dan Svih Svetaca, dajući mu drugačiji simbolički značaj, nadajući se da će se zavedena masa ljudi ozbiljnije okrenuti od praznoverja ka poštovanju, odgovornosti i ozbiljnosti. Od tog praznika i potiče savremeni engleski naziv All-hallow-even. Na žalost, slične praznoverice i paganska svest postoji i kod naših ljudi i dan danas, kada se na pravoslavni praznik posvećen sećanju na mrtve – Zadušnice, ostavlja hrana i piće na grobove umrlih ili im se pušta omiljena muzika. Umesto da se na liturgiji molimo za njihov spas i umirenje njihove duše na onom svetu, mi stalno pokušavamo da napravimo most sa onostranim i da komuniciramo sa duhovima umrlih. Pustite mrtve na miru! Živite život živih!

Medjutim, stalno živa paganska tradicija je svoje uporište našla u Americi, kada su Irski i Škotski doseljenici preneli praznik Noć veštica na novo tlo i počeli krajem 19-og veka da ga slave u novoj otadžbini. Sam praznik nije u prvo vreme bio popularan, ali je polako bio prihvaćen jer je predstavljen kao dečija razbibriga. Naime, postalo je dopadljivo to što su deca počela da se šetaju od kuće do kuće, maskirana u razna demonska bića: djavole, vampire, vukodlake, veštice i da traže kolačiće od domaćina ili će ih uplašiti. Ko bi odbio deci a i šta deca znaju o silama mraka. I tako je preko igre i naivnog dečijeg osmeha ozbiljna prelast počela da se širi američkim društvom.

Drugi razloga za popularizaciju praznika Noć veštica je bila mogućnost zarade, koju su dovitljivi trgovci brzo uočili i počeli da prodaju kostime i rekvizite za Noć veštica, gurajući dalju popularizaciju festivala. Danas je to čitava i ozbiljna industrija koja je izgradjena oko tog morbidnog praznika i koja svojom propagandom snažno forsira dalji razvoj manifestacije. Svakako, najveći doprinos tome je dao i Hollywood sa nizom satanističkih, fantastičnih i horor filmova koji su promovisali vrednosti onostranog sveta i stvarali novu kulturu verovanja. Treći razlog rasta mračnog festivala Noć veštica je gey lobi koji je kroz medije snažno počeo da promoviše Noć veštica, jer su bili veoma bliski senzibilitetom sa manifestacijom, i uopšte sva karnevalska okupljanja i maskarade su bliski kulturi transeksualaca, tranvestita, sado-mazo i homoseksualaca, s obzirom na njihovu potrebu za maskiranjem, da budu ono drugo, da budu ono što nisu.

Sad, većina slobodoumnih i demokratskih mislilaca će reći sledeće: »Pa šta je tu strašno? Deca se malo maskiraju, to je sve samo dobro zezanje, zabava. Nema tu ništa opasnog. Vi samo preterujete u panici. I to je za ljude. Pa pogledajte Ameriku i Nemačku, gde je to najzastupljenije, šta njima fali. Lepo žive, lepo se zabavljaju i nikom ništa.«

To govore oni koji ne vide Tamnu silu, ni u svom životu ni kroz istoriju. Njima je skoro nemoguće objasniti da su takve manifestacije demonstracija Nečastive sile koja vrbuje svoje nove podanike, gde se deca i odrasli zavode da postanu članovi raznih kultova, sekti i mračnih grupa, ili pak da sa tolerancijom gledaju na takve stvari, da bi jednog dana rekli: »Baš je cool biti veštica« ili »Vukodlaci su baš super«

Takodje, običan svet ne zna da se za vreme takvih praznika masovno odigravaju bizarni okultni i satanistički rituali po stanovima, usamljenim kućama, šumama i proplancima, grobljima i takozvanim svetim mestima prirode, gde razne sekte slave i prizivaju svoje mračne gospodare, iniciraju nove članove i jačaju snagu paganizma u svim oblicima. Kroz ovakve festivale kao što je noć Veštica i kroz dominantnu simboliku oni demonstriraju svoju pojavnost, snagu i vrbuju simpatizere i nove članove. Ako mislite da se to ne dešava, ili da su vaša deca otporna, svesna i da se vama to nikada neće i ne može desiti, onda ste vrlo naivni. Nije to crkva vekovima zabranjivala bez razloga. Pogledajte samo današnju situaciju, kada su crkvene zabrane pale pod uticajem sekularnih i »demokratskih« država i kada nema nikakve cenzure. Nenormalni, demona puni novi crtani filmovi koje vaša deca gledaju, najočitiji su primer toga o čemu se govori u ovom tekstu.

Cela civilizacija je danas opsednuta kroz medije, modu i kulturu pozivima da se izmešaju onaj i ovaj svet, da ne bude samo noć veštica, već da svaki dan postane i dan i noć veštica, vukodlaka i duhova. Svuda imate slike djavola, demona i duhova. Svuda je dominantno natprirodno, to je moda. Negde je to zavijeno u oblandu humanosti, ljubavi i dopadljivosti, ali svuda caruje onostrano, kao da realni život ustupa mestu fantastici – Matrixu Novog Doba. Modni dizajner Pako Raban piše knjige na tu temu, duboko verujući u onostrano. Film »Djavo nosi Pradu« je čak eksplicitan u svom naslovu, tu nema skrivanja ko stoji iza svega.  Oglas za telekomunikacionu kompaniju vas poziva da izaberete koja vrsta demona ćete biti. Učenici Karlosa Kastanede vas pozivaju da se inicirate u meksičke šamane polivajući se svežom i toplom jarećom krvlju. I ima čitav niz takvih morbidnih stvari, koje su postale normalna pojava u ime političke korektnosti.

Da ne govorim o holivudskim filmovima punim onostranog i besmislenog i eksplicitnog nasilja. Postalo je cool biti sexy plaćeni ubica, koji savršeno ubija. Živeti sa duhovima i imati 6-o čulo je super. Samo izaberi realnost u kojoj ćeš biti i tvoja priča nikada neće imati kraja, kako nas bombarduju filmovi i poruke. Literatura je odavno otišla u tom smeru, bilo da se radi o pominjanom Harry Poteru, horor trilerima, ili sofisticiranim knjigama Umberta Eka i Paula Koelja. Dečije knjige su takodje kontaminirane paganizmom, govore o gnomima, trolovima, Atlantidi, vanzemaljcima, vešticama. Moja ćerka je dobila na poklon knjigu „Moja odmetnuta veštica ide u baletsku školu“ koju je izdala izdavačka kuća „Beli put„, pa vas pozivam da pogledate samo izbor naslova i čitavu ediciju posvećenu vešticama od strane te izdavačke kuće. Na žalost čak se i igračke prave u tom smeru, sve manje imaju humanog u sebi a sve više tehnološkog ili nadnaravnog.

Neko ko ima malo istorijskog pamćenja, moći će da se seti kako posle masovnih natprirodnih fantazija dolaze prirodne i društvene katastrofe, i kako je zbog toga i takvih verovanja okultne Nemačke u I ili II svetskom ratu svaki dan bio pakao na zemlji, vodjen takvim i sličnim silama. Ili kakav je pod usledio nakon fantazije komunizma i ateizma. Ako mislite da su te Tamne sile promenile svoju narav da muče ljude time što su demoni postali kao Shrek, dopadljivi i zabavni, grdno ste se prevarili. Samo su promenili strategiju, otrov koji nam serviraju je sada sladak, nije gorak kao što je nekada bio.

Hrišćanstvo se vekovima borilo da ljude otrgne od praznoverica, paganstva, bajanja, magije, okultizma i da kod ljudi neguje zdrav razum i pronicljivost. Nije u tome uvek uspevalo tim pre što su i sami hrišćani često upadali u drugu vrstu praznoverja i besmislica. Setimo se samo Lova na veštice, Inkvizicije, cenzure nauke, i preterivanja u tom smislu. Medjutim, nekada su samo mahnite, opsednute i polulude žene bile veštice, danas je to zavodljivi modni trend koji se nudi devojčicama. Pogledajte samo pevačicu Madonu i njene video spotove i koncerte. Klasičan model savremene veštice. Jer, danas se veštice predstavljaju kao saradnice Majke prirode, borci za polne i seksualne slobode, zavodnice, avangardne umetnice, Anima, Lilit i slično. Pogledajte samo koliko serija ima na TV kanalima o savremenim vešticama, na primer serija „Čini“,  gde mlade i pozitivne veštice navodno bajanjem i magijom čine dobra dela, pomažu slabima, spasavaju svet i slične gluposti. Noć veštica prelazi u svaki dan veštica.

Zapitajte se samo kako se vaspitava vaše dete kroz takvu kulturu. Šta mu se nudi da postane? Navedimo samo neke uloge koje mu se serviraju: Veštica. Kabalista. Vukodlak. Super heroj. Čarobnjak. Parapsiholog. Porno glumica. Jogi. Profesionalni vojnik. Homoseksualac. Alternativac. Nudista. Vanzemaljac. Profesionalni ubica. Autonoman. Prostitutka. Samac. Promiskuitetan. Kontrolor. Sadista. Mazohista. Mitoman. Demon.

Stoga, molimo se na današnji dan Svetom apostolu Luki da nas spase ovakvih praznika i da se nikada ne ukorene u našem narodu, i da se kao narod što više manemo prelasti, praznoverja i natprirodnog živeći svesno i razumno. Od kulture ružnog, natprirodnog, demona i duhova nam neće ništa dobro doći.

Molimo te Sveti Luka, pomozi nama nejakima i odagnaj od nas sile Nečastivog!

U ime Oca, Sina i Svetog Duha, Amin!

. . .

 

Sveti apostol i Jevandjelista Luka

Evanđelist Luka (Lucius, lat. svetlost), bio je lekar i prijatelj apostola Pavla.

Smatra se da je bio Grk, rodom iz Antiohije, od neznabožačkih roditelja. Predanje tvrdi da se bavio živopisom i da je prvi naslikao ikonu Isusa Hristosa, Bogorodice i apostole Petra i Pavla. Te ikone su bile uzor svim kasnijim ikonama, zbog čega se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.

Pratio je apostola Pavla na drugom i trećem misionarskom putovanju, od Filipa do Rima. Posle smrti apostola Pavla, nastavio je da propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim zemljama. Prema predanju, apostol Luka je imao 84. godine kad su ga uhvatili idolopoklonici i ubili obesivši ga o granu masline u gradu Tebi Beotijskoj.

Sveti Luka je napisao treće jevanđelje (po redosledu u Novom zavetu), Sveto Jevanđelje po Luci, i Dela apostolska. Smatra seda je Sveto Jevanđelje po Luci napisao oko 60. godine

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog apostola i jevanđelistu Luku, 18. oktobra (po Julijanskom kalendaru), odnosno 31. oktobra, po Gregorijanskom kalendaru.

. . .