Srdjan Paunović
* * *
Mimo spoljašnjih okolnosti koje neminovno utiču na naš život, svakodnevicu vrlo često kvarimo i sami. Od svih mogućih nakaradnosti koje mislimo ili činimo, ja sam za ovaj tekst odabrao samo tri univerzalna i vrlo česta izgovora, koja su retko predmet diskusije. Ne pretendujući da sam u pravu, dajem vam svoje viđenje istih u tom kontekstu.
. . . . .
Tri univerzalna izgovora: ljubav, deca i Bog
.
„La folie“ je veliki hit rok-grupe „The Stranglers“ sa početka osamdesetih. Priča u pesmi bazirana je na istinitom događaju koji se zbio u Parizu, kad je jedan Japanac (čini mi se!) ubio svoju devojku, iseckao je na sitne komadiće, spakovao u kesama u zamrzivač, i polako jeo; komad po komad. Uhapšen, na suđenju je izjavio da je to učinio iz prevelike ljubavi prema njoj.
Ovaj primer, kao produkt nesumnjivo bolesnog uma, odabrao sam jer je drastičan prikaz onoga što se u sudskoj praksi naziva „zločin iz ljubavi“. Zanemarujući zločine, svi smo mi, ne retko, bili akteri ili svedoci raznih prekršaja, pogrešnosti, zlomisli ili zlodela, zabuna, grešaka, paradoksa – manjih ili većih, jačeg ili slabijeg intenziteta, većih ili manjih posledica – koji su učinjeni sa pretpostavkom/idejom da to činimo, ili neko čini nama – iz ljubavi.
Svest o tome, da ako nešto činimo nekome koga volimo to ne može biti pogrešno, duboko je uvrežena u nama. Pa čak i ako sumnjamo u ishod naše namere/dela, ili ako on (ishod) bude evidentno negativan – pretpostavljamo da će nam biti oprošteno, zato što, zaboga, mi tog nekog volimo. Tom logikom, žena koja stvarno voli svog muža, trebalo bi da zarad te izvesno postojeće ljubavi prelazi preko svih njegovih gestova, čak i ako se on nepobitno ispoljava kao – svinja od čoveka.
Kako se shvatanje ljubavi manifestuje u situacijama sužene svesti, pod dejstvom opijata ili osećaja povređenosti, pogotovo nakon raskida neke „ljubavne“ veze, imamo prilike sve češće da čitamo u crnim hronikama dnevnih novina.
Ljubav je osećanje, i stanje, koje se neguje u sebi (i prema sebi, a da ne pređe u samoljublje), živi u našem sopstvu, i kao takvo ispoljava i daruje drugima. Bez očekivanja uzvratnosi, bez pretpostavke obaveznosti, i bez korišćenja istog kao izgovor za bilo šta.
. . . . .
Deca su isključivo plod naše volje (bez obzira na formu zajednice u kojoj se začinju ili rađaju); ponekad hira („sad ću ja sama sebi da rodim dete sa bilo kim“), slučajnosti („ćuti sine, šta ti fali što si crnče, kakva je žurka bila mogao si da budeš i doberman“) ili nezgode (mimo preduzete zaštite; začeće kao posledica mirnodopskog ili ratnog silovanja). I najčešće, ogromne želje za potomstvom. Muškarci više razmišljaju o produženju loze, žene o ostvarenju sebe kroz materinstvo. Oboje, uglavnom danas, razmišljaju o deci kao o plodu zajedničke ljubavi.
Deca, željena ili neželjena, nisu ni na jedan način odgovorna za situacije iz kojih su začeta, pa samim tim ništa i ne duguju svojim roditeljima. Svakako bi valjalo da poštovanje, pažnja i ćudoredje budu sastavni deo porodične svakodnevice. Rođeno slobodno i čisto (tabula rasa), to biće mogu da snađu dva dijametralno suprotna puta: da se u životu formira u ležernosti svakodnevice, ili u kandžama histerije svojih roditelja i/ili okolnosti. I naravno, sve što stoji između te dve krajnosti.
U gorem slučaju (slučajevima) deca su predmet nepažnje, nezainteresovanosti, maltretiranja, lažnog zaklinjanja, izrabljivanja, moneta za potkusurivanje u roditeljskim razmiricama, i naravno – za izgovore. „Ja sve to radim (trpim, mučim se, dozvoljavam…) zbog dece (deteta).“ Koliko puta ste u životu čuli ovu rečenicu? Mnogo puta; i ja isto. A koliko puta ste pritom smatrali da je onaj koji je izgovara neiskren? Često, da, da…
Gro stvari čovek u životu radi isključivo zbog sebe. Gde je granica između normalnosti i samoživosti – nije pitanje za ovaj tekst.
Dobro bi bilo da ima više srećne dece, a to je stvar na kojoj treba revnosno raditi – svakodnevno.
. . . .
U gradu Bezije, tadašnja Oksitanija, na jugu današnje Francuske, 1209.-e godine krstaška vojska u pohodu na „jeretike“zarobila je preko 20.000 stanovnika, pripadnika hrišćanskog entiteta koji se nazivao Katari. Na pitanje vojskovođe „šta da radi sa zarobljenicima“, među kojima je bilo dosta i katolika i stranaca, papski izaslanik, opat Arno-Amori izgovorio je reči koje je istorija zapamtila: „Sve ih pobijte! Bog će prepoznati svoje!“, i svi su bili posečeni do smiraja tog dana.
Vera nije argument, već lični doživljaj.
Pripadništvo crkvi (bilo kojoj) ne znači pristup aksiomatskoj istini, već društvenoj grupi.
Imamo li prava, u ime vere, da učinimo nažao bilo šta bilo kome? Imamo li prava nametati svoju veru bilo kome, pogotovo onima sa kojim delimo svakodnevicu? Je li uopšte uljudno isticati svoje versko opredeljenje; pogotovo pred ljudima koje to izvesno ne zanima, ili to smatraju tuđom privatnošću? Da li, naročito u porodičnoj zajednici otac-majka-dete(deca), ičemu mogu da doprinesu puke reči: „ja sam vernik“, „moram u crkvu“, „pomoli se Bogu“, pa čak i lepi obedni ritual izgovaranja „Očenaša“?
Da ne bude zabune: vernik sam i pravoslavac, ako je to nekome bitno. Moje poimanje vere (između ostalog) jeste da ona treba da umiruje i oslobađa, kao deo svakodnevice, a ne da presira ili daje pravo da sudiš neistomišljenicima. „Bez nevolje nema bogomolje“, rekoše mi jednom u manastiru, aludirajući na ljude koji se vere sete tek kad ih pritisne neka muka. A u nevoljama, raznim, koje ljude snađu, ideju da rešenje traže u crkvi, a ne u radu na sadržaju (i poboljšanju) svakodnevnog života – prezirem.
Poznajem nekolicinu koji su – lenji da rade, jedva spojeni u bračnu zajednicu, neodgovorni za stvoreno potomstvo – postali božji zgubidani, koji zanemarujući sve oko sebe kao bamp-ovi hodaju okolo, pokušavajući da podučavaju druge – životu s’ Bogom u sebi. Strašno!
Citati iz svetih knjiga, svakodnevna molitva i revnosni post – imaju smisla samo ako ukrašavaju svakodnevicu ljudi ispunjenih i u ostalim segmentima. I to je lični izbor. Inače su zamena teza, i pokora. Tako se proćerda život…
. . . . .
Nesavršenom ljudskom biću izgovori su potrebni. Kao voda, ili so. Ovaj tekst nastao je kao refleksija samo na tri navedena izgovora. Kad god ih neko upotrebi, moj oprez u odnosu na sagovornika se povećava.
Rekao bih da takve izgovore nemam u zivotu i da su oni zapravo moja inspiracija, i ljubav i deca i Bog.
Oni ljudi koji koriste ovakve vrednosti kao izgovore, nisu moj svet da bih o njima raspravljao.
Moj uobicajeni izgovor je pecanje i sve oko njega.
Ateistima i homicima nedostaje po jedan izgovor. Homicu ateisti fale citava 2 izgovora!
„Tom logikom, žena koja stvarno voli svog muža, trebalo bi da zarad te izvesno postojeće ljubavi prelazi preko svih njegovih gestova, čak i ako se on nepobitno ispoljava kao – svinja od čoveka.“
Vidi sad ovo Srdjane. Jedna teza koja izaziva razmišljanje. U sociologiji postoji jedna iskustvena zakonitost: „Kada supruga postane alkoholičar, većina muževa napušta bračnu zajednicu i suprugu. medjutim, kada muž postane alkoholičar, većina supruga ostaje u braku.“
Ko ima kakav izgovor u ovakvim situacijama? Da li žene više vole, vode računa o deci da ne izgube oca, da li su žene bogobojažljivije, ili je neki četvrti izgovor u pitanju?
Autor teksta je izgleda u velikim iskusenjima, sudeci po slozenim pitanjima, teskim recima i lakim (relativistickim) zakljuchcima .-)
Ne bih se nadao da bi vas paroh ili duhovnik, ako ga imate, imao razumevanja za ovako relativne zakljucke o veri. Proverite to sa njim, mozda vam da neki argument na izjavu ….Vera nije argument, već lični doživljaj.
Vera, ako govorimo o pravoslavlju ima jak i temeljan argument o kome nema relativizacije – pokajanje, iskupljenje, spasenje.
Vrlo je lak zakljucak da je vera licni dozivljaj, to je sektaska tvrdnja na osnovu koje oni privlace ljude koji nisu utemeljeni u veri. Razmislite o tome.
Ne tako davno,od jedne divne osobe,čula sam jedan citat: Lepota će promeniti svet! ( baš tako,na ekavici)
Naravno,slažem se sa tom osobom,slažem se sa njenim mišljenjem i smatram da ljepota svakodnevice mijenja naš svijet.
Kada je čovjek zadovoljan sam sa sobom,kada je spreman tražit svoje srodne duše,spreman razumijeti i usrećiti sam sebe,a time i druge,onda će oko sebe \"sakupiti\" iste takve ljude i sa njima stvarati svoj svijet,svoju svakodnevicu pa i \"Vilu Svakodnevicu\".
Da,ljepota je relativna,subjektivna i nije pojam za raspravu,ali pošto se ovdje radi o drugoj vrsti ljepote,ljepoti svakodnevice,smatram da se traži rasprava i mišljenje o tome,možda poneko iskustvo ili komentar na tu temu.
Pošto je ovo drugi nastavak, tj. Vila Svakodnevica 3,ja sam se vratila i na prethodna dva teksta i komentare i vidim jednu rečenicu koja kaže: \"…univerzalnim izgovorima koji nam kvare istu.\"
Svatko od nas ima svoju svakodnevicu, pitanje je da li je svatko od nas zadovoljan tom svojom svakodnevicom,ako je- zašto?,a ako nije-zašto?,možda su iz tog nezadovoljstva proizašli izgovori ?
Ovdje se spominju samo tri izgovora,koja su i najčešća,ali ima toliko izgovora kojima se ljudi služe,kojima ljudi pribjegavaju bježeći prvenstveno od samih sebe ,a time i od svakodnevice.
Svakodnevica je jedna divna stvar kada je imaš sa kime dijeliti,nadograđivati,ispunjaviti ljubavlju i razumijevanjem,a za to sve je potrebno tako malo…
U osnovi tih izgovora je shvatanje svake od tih stvari.
Da li ljubav podrazumeva i potrebu (cesto nesvesnu) da predmet svoje ljubavi oblikujemo kako nam odgovara ili je to retko cisto osecanje zahvaljujuci kome mozemo onime koje volimo da pomonemo da budu srecan, cak i kada to podrazumeva odricanje od sopstvenih zelja, planova i vizija? Ako je ovo drugo, onda je ljubav retka pojava, a licno verujem da jeste.
Da li je dete sredstvo za produzetak loze, ostavrivanje zene kroz majcinstvo, beg od samoce ili malo cudo, zivot koji nam je poveren na neko vreme da ga odnegujemo, pripremimo za ono sto ga ceka i pustimo da ode? I, naravno, budemo tu kad god zatreba…
I konacno, da li je u veri vaznija forma ili sustina – da li je bolji covek nevernik koji zivi u skladu sa osnovnim vrednostima svake vere kao sto su istina, nesebicnost, pravicnost ili deklarisani vernik koji uredno posti, ali i laze kad god mu to odgovara.
Tako sam ja shvatila tekst.
@ Mala @ Irena
Uvek je inspirativno pricati sa zenama, nekako su im misli drugacije … a kad se autor ne javlja, ne znamo da li je ziv ili arhiviran, mi cemo malo cakulati, ne.
Rekao sam jos u prvom komentaru da kod mene ne postoje ovakvi izgovori, jer mi je stav po pitanju svake 3 stavke jasan i delotvoran, pa ajmo na svakodnevnicu.
Ako pocnemo da komplikujemo sa malim stvarima, sve ce nam biti tesko. Jos je Alber Kami u jednom svom romanu rekao da „da je sreca u malim i lucidnim stvarima“ Cak su i zadnja istrazivanja osecaja srece po svetu pokazala da su mahon najsrecnije zemlje one koje nisu bas bogate, to jest spadaju u kategoriju siromasnijih. Ljudi prepoznaju vrednost zivota u malim stvarima, primecuju osmeh svog deteta.
Savremeni covek je to zaboravio, jer su mu misli prepune, a u akvariijumu moze uvek da stane samo neki optimalan broj riba. I sto manje imate ribica u akvarijumu, one su sve lepse, jer ih pazljivije gledate. Tako je i u zivotu, sa sto se manje stvari bavite svakodnevno, to ce vam zivot biti lepsi kao i svakodnevnica. Kao sto rece autorka Jelena u postu o gradjanima sa memorijom kao u slona, „treba da postanete tele-gentni“.
Zato su prosti ljudi sa sela srecniji, od komplikovanih i zahtevnioh ljudi iz gradova. Prvi znaju cime se bave, a drugi se stalno pitaju sta ce prvo.
Sa ovih nekoliko zadnjih intelektualnih postova, ovaj vikend ce biti kosmar, ako se bude citalo i raspravljalo. Moj predlog je da odemo na pecanje, da smirimo misli.
@ Tepsijanac
Sve se slazem.
Uzivaj na pecanju, meni licno je to smaranje, ja cu se pozabaviti detetom i (buducim) ruzicnjakom. Tako sam i nasla ovaj blog – tekst o Radoslavu Petrovicu iz Vrcina.
@ Irena
Sve mi se čini da sam zaslužan što je Irena našla hobi u svakodnevici – ruže, i samim tim zaslužniji od autora Srdjana, koji samo piše, piše, a drugi pokupe kajmak :-)
Baš mi je drago Irena da ste se zainteresovali za ruže. U stvari zahvalnost za inicijaciju u ruže dugujemo izgleda oboje g-dinu Petroviću, jer kada sam video njegov ružičnjak, bio sam raspamećen, pa sam napisao taj post .. http://www.bastabalkana.com/2009/05/radoslav-petrovic-the-king-of-roses/
Trenutno je i moja svakodnevnica ispunjena pripremanjem vrta za jesenju sadnju sadnica ruža, i to mi je postao izgovor za sve, odlaske sa posla, odlaske iz stana, otkazivanje prijateljima sastanaka, zanemarivanje bloga i slično.
Nadam se da ćete uživati u vašim ružama. Za pomoć na tu temu imate site http://www.svetbiljaka.com
@ Tepsijanac
Želim Vam lijepu zabavu i ugodno opuštanje.