Vila svakodnevica … #3

Srdjan Paunović

* * *

Mimo spoljašnjih okolnosti koje neminovno utiču na naš život, svakodnevicu vrlo često kvarimo i sami. Od svih mogućih nakaradnosti koje mislimo ili činimo, ja sam za ovaj tekst odabrao samo tri univerzalna i vrlo česta izgovora, koja su retko predmet diskusije. Ne pretendujući da sam u pravu, dajem vam svoje viđenje istih u tom kontekstu.

. . . . .

Tri univerzalna izgovora: ljubav, deca i Bog

.

„La folie“ je veliki hit rok-grupe „The Stranglers“ sa početka osamdesetih. Priča u pesmi bazirana je na istinitom događaju koji se zbio u Parizu, kad je jedan Japanac (čini mi se!) ubio svoju devojku, iseckao je na sitne komadiće, spakovao u kesama u zamrzivač, i polako jeo; komad po komad. Uhapšen, na suđenju je izjavio da je to učinio iz prevelike ljubavi prema njoj.

Ovaj primer, kao produkt nesumnjivo bolesnog uma, odabrao sam jer je drastičan prikaz onoga što se u sudskoj praksi naziva „zločin iz ljubavi“. Zanemarujući zločine, svi smo mi, ne retko, bili akteri ili svedoci raznih prekršaja, pogrešnosti, zlomisli ili zlodela, zabuna, grešaka, paradoksa – manjih ili većih, jačeg ili slabijeg intenziteta, većih ili manjih posledica – koji su učinjeni sa pretpostavkom/idejom da to činimo, ili neko čini nama – iz ljubavi.

Svest o tome, da ako nešto činimo nekome koga volimo to ne može biti pogrešno, duboko je uvrežena u nama. Pa čak i ako sumnjamo u ishod naše namere/dela, ili ako on (ishod) bude evidentno negativan – pretpostavljamo da će nam biti oprošteno, zato što, zaboga, mi tog nekog volimo. Tom logikom, žena koja stvarno voli svog muža, trebalo bi da zarad te izvesno postojeće ljubavi prelazi preko svih njegovih gestova, čak i ako se on nepobitno ispoljava kao – svinja od čoveka.

Kako se shvatanje ljubavi manifestuje u situacijama sužene svesti, pod dejstvom opijata ili osećaja povređenosti, pogotovo nakon raskida neke „ljubavne“ veze, imamo prilike sve češće da čitamo u crnim hronikama dnevnih novina.

Ljubav je osećanje, i stanje, koje se neguje u sebi (i prema sebi, a da ne pređe u samoljublje), živi u našem sopstvu, i kao takvo ispoljava i daruje drugima. Bez očekivanja uzvratnosi, bez pretpostavke obaveznosti, i bez korišćenja istog kao izgovor za bilo šta.

. . . . .

Deca su isključivo plod naše volje (bez obzira na formu zajednice u kojoj se začinju ili rađaju); ponekad hira („sad ću ja sama sebi da rodim dete sa bilo kim“), slučajnosti („ćuti sine, šta ti fali što si crnče, kakva je žurka bila mogao si da budeš i doberman“) ili nezgode (mimo preduzete zaštite; začeće kao posledica mirnodopskog ili ratnog silovanja). I najčešće, ogromne želje za potomstvom. Muškarci  više razmišljaju o produženju loze, žene o ostvarenju sebe kroz materinstvo. Oboje, uglavnom danas, razmišljaju o deci kao o plodu zajedničke ljubavi.

Deca, željena ili neželjena, nisu ni na jedan način odgovorna za situacije iz kojih su začeta, pa samim tim ništa i ne duguju svojim roditeljima. Svakako bi valjalo da poštovanje, pažnja i ćudoredje budu sastavni deo porodične svakodnevice. Rođeno slobodno i čisto (tabula rasa), to biće mogu da snađu dva dijametralno suprotna puta: da se u životu formira u ležernosti svakodnevice, ili u kandžama histerije svojih roditelja i/ili okolnosti. I naravno, sve što stoji između te dve krajnosti.

U gorem slučaju (slučajevima) deca su predmet nepažnje, nezainteresovanosti, maltretiranja, lažnog zaklinjanja, izrabljivanja, moneta za potkusurivanje u roditeljskim razmiricama, i naravno – za izgovore. „Ja sve to radim (trpim, mučim se, dozvoljavam…) zbog dece (deteta).“ Koliko puta ste u životu čuli ovu rečenicu? Mnogo puta; i ja isto. A koliko puta ste pritom smatrali da je onaj koji je izgovara neiskren? Često, da, da…

Gro stvari čovek u životu radi isključivo zbog sebe. Gde je granica između normalnosti i samoživosti – nije pitanje za ovaj tekst.

Dobro bi bilo da ima više srećne dece, a to je stvar na kojoj treba revnosno raditi – svakodnevno.

. . . .

U gradu Bezije, tadašnja Oksitanija, na jugu današnje Francuske, 1209.-e godine krstaška vojska u pohodu na „jeretike“zarobila je preko 20.000 stanovnika, pripadnika hrišćanskog entiteta koji se nazivao Katari. Na pitanje vojskovođe „šta da radi sa zarobljenicima“, među kojima je bilo dosta i katolika i stranaca, papski izaslanik, opat Arno-Amori izgovorio je reči koje je istorija zapamtila: „Sve ih pobijte! Bog će prepoznati svoje!“, i svi su bili posečeni do smiraja tog dana.

Vera nije argument, već lični doživljaj.

Pripadništvo crkvi (bilo kojoj) ne znači pristup aksiomatskoj istini, već društvenoj grupi.

Imamo li prava, u ime vere, da učinimo nažao bilo šta bilo kome? Imamo li prava nametati svoju veru bilo kome, pogotovo onima sa kojim delimo svakodnevicu? Je li uopšte uljudno isticati svoje versko opredeljenje; pogotovo pred ljudima koje to izvesno ne zanima, ili to smatraju tuđom privatnošću? Da li, naročito u porodičnoj zajednici otac-majka-dete(deca), ičemu mogu da doprinesu puke reči: „ja sam vernik“, „moram u crkvu“, „pomoli se Bogu“, pa čak i lepi obedni ritual izgovaranja „Očenaša“?

Da ne bude zabune: vernik sam i  pravoslavac, ako je to nekome bitno. Moje poimanje vere (između ostalog) jeste da ona treba da umiruje i oslobađa, kao deo svakodnevice, a ne da presira ili daje pravo da sudiš neistomišljenicima. „Bez nevolje nema bogomolje“, rekoše mi jednom u manastiru, aludirajući na ljude koji se vere sete tek kad ih pritisne neka muka. A u nevoljama, raznim, koje ljude snađu, ideju da rešenje traže u crkvi, a ne u radu na sadržaju (i poboljšanju) svakodnevnog života – prezirem.

Poznajem nekolicinu koji su – lenji da rade, jedva spojeni u bračnu zajednicu, neodgovorni za stvoreno potomstvo – postali božji zgubidani, koji zanemarujući sve oko sebe kao bamp-ovi hodaju okolo, pokušavajući da podučavaju druge – životu s’ Bogom u sebi. Strašno!

Citati iz svetih knjiga, svakodnevna molitva i revnosni post – imaju smisla samo ako ukrašavaju svakodnevicu ljudi ispunjenih i u ostalim segmentima. I to je lični izbor. Inače su zamena teza, i pokora. Tako se proćerda život…

. . . . .

Nesavršenom ljudskom biću izgovori su potrebni. Kao voda, ili so. Ovaj tekst nastao je kao refleksija samo na tri navedena izgovora. Kad god ih neko upotrebi, moj oprez u odnosu na sagovornika se povećava.