BRATOUBICE
Četnik ili partizan – zvanje ponosa ili kako to gordo zvuči. Zašto su četnici i partizani paradigma za disfunkcionalno društvo u kome živimo
Imam apsurd u porodici zbog kojeg ne mogu da se svrstam ni u četnike ni u partizane, ako treba pošteno da prosudim. Jedan djed, po ocu, bio je četnik, i njega su ubili partizani negde u crnogorskim šumama. Drugi deda, po majci, je bio partizan u Dalmaciji, i njegova porodica je ozbiljno stradala od četnika iz Kninske krajine.
Uz to, prvi djed, onaj po ocu je imao brata koji je bio u partizanima. Da apsurd bude veći, taj moj pokojni djed i njegova brat su bili kuća do kuće, i to u Crnoj Gori, poznatoj po podelama i krvnim neprijateljstvima braće po ideološkoj liniji, pa ipak su se medjusobno pomagali i štitili. Za vreme rata, u severnoj Crnoj Gori, pored medjusobne borbe izmedju partizana i četnika, bili su vrlo aktivni i Muslimani, i protiv i jednih i drugih, kao i Italijani, a na kraju i Nemci. I jedna i druga kuća mojih crnogorskih djedova po očevoj strani, su gorele i bile rušene, a babe i deca se sklanjali po šumama i potocima.
Ipak, i pored toga što je moj rodjeni djed bio upisan u istoriji nekadašnje SFRJ kao izdajnik, a susedna kuća njegovog brata djeda dala nekoliko narodnih heroja, nosilaca spomenica i partizanskih pukovnika, naše bratske porodice su se oduvek pomagale i živele u miru. Koliko li sam samo čuo priča u partizanskoj kući o ratu i borbi sa četnicima, nemcima i muslimanima, dok su moji stričevi i strine evocirali uspomene iz II svetskog rata, onako uz partije preferansa i remija. No, uvek je to bilo bez onih ljutih i besnih emocija koje prate priče o neprijatelju, iako je svako imao nekog poginulog u ratu.
Vrlo diskutabilno pitanje za istoriju i procenu nečije pripadnosti je samo pitanje postajanja članom neke organizacije u ratom zahvaćenoj zemlji. Uglavnom su tada vladala veoma smutna vremena, gde nije bilo informisanosti kao na ovom nivou danas, i gde su prisilne mobilizacije bile redovna pojava. Jednostavno, pojavi se grupa četnika u nekom selu i mobiliše svo ratno sposobno stanovništvo, ne pitajući te mnogo jel hoćeš, jel si za Kralja i otadžbinu ili za proletere. Na drugoj strani, u mnogim oblastima su partizanske jedinice bili jedina naorodno-oslobodilačka vojska, i svi oni rodoljubi koji su hteli da se bore protiv okupatora, odlazili su u takve jedinice. Moj pokojni djed je bio iz grupe prvih nesrećnika koje su lokalne četničke čete nasilno mobilisale, iako mi je djed bio vojno nesposoban, imao je jednu ruku skoro nepokretnu. Ali, kao što rekoh, niko te nije mnogo šta pitao, niti razmatrao tvoje žalopojke, jer rat nema mnogo milosrdja u sebi.
S druge strane, majčine, moj pokojni deda je bio partizan i to jedan od retkih u čisto četničkom selu u Dalmaciji. Zbog toga su četnici pod vodjstvom jednog poznatog četničkog vojvode hvatali i mučili moju pokojnu babu i njenu porodicu, dok na kraju nisu hteli da je likvidiraju, pa je pokojni deda morao da tokom noći kidnapuje četničke rodjake, ne bi li izvukao suprugu živu iz zatvora. Kada su moja baba, moja majka koja je još bila beba i ostala babina deca, oslobodjeni u rezmeni, odmah su prebegli preko mora u San Marino, što im je spasilo život. Naravno, na tom prostoru je bilo i Italijana, i Nemaca i umesto Muslimana su egzistirali Ustaše, i svako se tu tukao protiv svakoga. Moja pokojna baba po majčinoj strani nije po dobru upamtila četnike, a posebno je loše upamtila ustaše.
Da apsurd cele priče bude i na kub, i jedna i druga baba su sa simpatijama upamtile Italijane, koji jesu bili okupatori ali su ih hranili u teškim trenutcima gladi i održali u životu, posebno kada su ih kao prost narod štitili od Muslimana u Crnoj Gori i od Ustaša u Dalmaciji. Jedino su ostali bez domaćih mačaka, koje su volšebno zauvek nestajale kad god bi se Italijanski vojnici pojavili u selu. Zato Italijane moji stari nisu zvali žabarima nego mačkarima.
Iz takve porodične istorije nisam mogao ni na koji način da se opredelim dok sam bio mali, ko sam, četničko ili partizansko nasledje i unuče. Nekako su mi četnici bili bliži zbog vere u Kralja, Boga i Otadžbinu, ali je partizanski deo moje porodice generalno bio pošteniji, bili su bolji ljudi, pa sam ih više i cenio. Škola i društvo nekadašnje SFRJ su mi sistematski ispirali mozak samo jednom istinom, o partizanskoj slavi i četnicima čudovištima. Pošto sam bio delom iz četničke porodice, i slušao drugu stranu priče, to nisam mogao da prihvatim. Slušajući besede mojih partizanskih stričeva, koji jesu bili komunisti, ali su bili i pošteni, od malena sam shvatao da u tom bratoubilačkom ratu nisu bila baš čista posla, ni sa jedne ni sa druge strane.
Jedan od zanimljivih momenta mog ideološkog odrastanja je bio kada sam našao jednu skrivenu knjigu dok sam služio vojsku. Naime, na straži sam kod komandanta ispostave, jednog ambicioznog kapetana, naišao na zanimljivi knjigu, koju sam video tada i nikad više – Dnevnik dezeterstava i izdaja partizanskih jedinica u NOB-u. Dokumentovan prikaz kada je, kako i koja partizanska jedinica kukavički pobegla iz borbe, predala se ili pak prešla na suprotnu stranu. I kako su pojedinci partizani dezertirali iz svojih četa. Opaaaa!!!
Kasnije sam dolazio i do dokumenata o herojskoj borbi četnika i oslobadjanju srpskih gradova od Nemaca. No, sve to nije promenilo moj neutralni stav, da podjednako simpatišem i jedne i druge, i podjednako ne volim ni jedne ni druge. Partizane ne volim zato što su ateisti, i jer su bili nemilosrdni prema političkim protivnicima, posebno na kraju i posle rata. Pasja groblja po Crnoj Gori i stratišta po Vojvodini i Sloveniji su mesta koja svojom tišinom i kostima mladih i nedužnih duboko optužuju Titov režim i partizane. Niz posleratnih dogadjaja kao što su Infobiro, Goli otok, progon Crkve, intelektualaca, takodje idu na dušu partizana.
Četnike ne volim jer su bili primitivni i ne uvek na visini zadatka, dozvolili su sebi da imaju u svojim redovima ludake koji koriste kamu i ponašaju se kao životinje, i prema komšijama i prema svojoj braći. Ujedno, pljačkali su narod po selima, što se partizanima nije dešavalo u tolikoj meri. Pravili su vojne i političke aranžmane prvo sa partizanima, pa sa Nemcima, na kraju čak i sa ustašama, ne bi li prvo dotukli partizane a posle se spasili od njih. Na kraju su i sami zbog takve nedoslednosti postali žrtva i rata i istorije.
Imam razloga da mrzim i jedne i druge. I razloga da mrzim i treće, Nemce, Muslimane ili Ustaše na primer. Neću da mrzim nikoga. Neću da zaboravim lekcije iz istorije, jer bi to bila tek greška i naivnost, ali neću ni da mrzim.
Razlog za mržnju je lako naći. Lako je optužiti i mrzeti. Mnogo lako, samo se treba prepustiti prvom impulsu, kada vam djavo došapne nešto zapaljivo. Mnogo je teže oprostiti i odagnati od sebe strast, gnev i jarost. A mi smo narod koji je jako strastan i emotivan, koga osećanja vode i koji zbog toga lako plane, uvredi se i počne da mrzi. A ne verujemo u ničiji sud, ni države, ni komšija, ni roditelja, ni mislilaca, ni Boga, ni istorije. Verujemo samo sebi i svom velikom egu. Zato nam je teško da poverujemo da smo u nečemu krivi, da smo pogrešili i da se pokajemo. Ili pak iako nismo ništa nikom skrivili, teško nam je da oprostimo jer nemamo skromnosti u sebi.
Zato što kod nas nema skromnosti i oprosta, nema kajanja, nema ni realnog sagledavanja ni istorije ni sadašnjosti, nema sagledavanja pravde a samim tim ni poštenja, a zato nema ni realnog sagledavanja budućnosti, pa su kod nas stalno aktuelni mitovi i preterivanja. Time se naš mali um sa velikim egom brani od sebe sama i sopstvene savesti i razuma. A veliki sveci hrišćanstva su u svojim radovima i poukama govorili kako nema veće sile i isceljujuće stvari na ovom svetu od molitve za neprijatelja svog. Jer, svaka psihološka ili meditativna tehnika koja pokušava da reši lični problem, a ne moli se za neprijatelja svog, samo menja oblik pojave negativne energije, ali negativnost i potencijal suprotnosti ostaju u čoveku, i svoj izraz nalaze u nekom drugom psihološkom ili emotivnom problemu. Jedino i samo molitva za neprijatelja svog, koja je duboka hrišćanska mudrost i praksa, potire negativnosti izmedju polja nas i neprijatelja naših, i uspostavlja ravnotežu u duši i svemiru.
Tako je i sa priznavanjem grehova naših i braće naše, kao partizana, kao četnika, Srba, države, vernika. Molitva za neprijatelje naše potire naše unutrašnje konflikte i daje nam mogućnost da pružimo ruku pomirenja bratu, susedu, svetu, da duhovno napredujemo i postanemo sve bolji u svakom pogledu.
Molimo se za neprijatelje naše, nećemo zakopati prošlost ali ćemo dobiti prijatelje i budućnost.
Zlatko Šćepanović
Photo by Miodrag Miladinović – Monah
Prof. Dr. Dejan I. Raković – KVANTNE I KLASIČNE NEURONSKE MREŽE:
PSIHOSOMATSKO/KOGNITIVNE I RELIGIJSKO/DRUŠTVENE
LOKALNE I GLOBALNE IMPLIKACIJE
Članak sa simpozijuma odrzanog 29-30. maja 1996 godine u organizaciji Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija „Svest: naučni izazov 21. veka“
Izvodi iz članka:
Ovo ostavlja prostor za slobodnu volju, implicirajući da je najefikasnija mogućnost za uticaj na budućnost praktikovanje molitve za druge sa kojima smo emocionalno povezani (rodbinu, neprijatelje, umrle), ne-Šredingerovski neunitarno kvantno-gravitaciono posredovane moćnim i pročišćenim EM/jonskim eksitiranim vakuumskim arhetipskim makrokvantnim spiritualnim strukturama iz religijskih tradicija (uklanjajući u tim interakcijama kao neto-efekat međusobne konflikte dve osobe interagujuće kroz posredovanu molitvu), u saglasnosti sa pravoslavnom tradicijom isihazma [35] i filozofijom slobode Berđajeva [39] – što predstavlja biofizičku osnovu (kvantno) holističke globalne psihosomatike [17,25]!
Ovo implicira duhovnu obavezu svakoga da reprogramira svoje mentalno okruženje doprinoseći tako kompletnom reprogramiranju kolektivne svesti i „kraju istorije“ konflikata, dajući puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti tj. i duhovnog i građanskog morala.
. . .
Zato smatram, zbog istorijskih ponavljanja tragičnih balkanskih golgota, da u interesu budućnosti našeg potomstva moramo kolektivno učiniti napor za stalno reprogramiranje molitvom svoga individualnog misaono-emocionalnog okruženja, čime ćemo doprineti renesansi duhovnih moralnih načela milosrđa i ostvarenju civilizacije bez besmislenih i bolnih međuljudskih, međuverskih i međuetničkih konflikata.
Sve drugo, uključujući i krajnje dobronamerna racionalna ubeđivanja i pozivanje na velike principe i „grešni ponos“ (koji nas najpre bezazleno razdvajaju, a potom često spontano rađaju velike konflikte: „Put do Pakla popločan je dobrim namerama“!), pojačavaće postojeća misaono-emocionalna opterećenja ljudi i uvećavaće zlo u svetu – beznadežno udaljavajući pojedince, narode i čitav ljudski rod od duha zajedništva i krajnjeg ideala bezgrešnog (isceljenog/zdravog) stanja individualne i kolektivne svesti!
Čini se da je zato praktikovanje molitve za druge sudbinsko individualno i društveno pitanje, nezavisno od razlika religijskih tradicija i dogmatskih sistema – jer bolji pojedinci znače i bolje društvo – koje je zbog svojih restriktivnih zakona nužno „starozavetno“, ali pojedinci kroz dosledno „novozavetno“ ponašanje i milosrdnu molitvu za druge stvaraju i bolje i uspešnije društvo sa smanjenim opterećenjima kolektivne svesti, sa manje medjuljudskih sukoba i psihosomatskih bolesti, u kojem se u krajnjoj liniji i sami zakoni doživljavaju manje restriktivno.
Podvucimo na kraju, da realnost transpersonalnih religijskih fenomena implicira duhovnu obavezu svakoga da rastereti svoje mentalno okruženje i tako doprinese potpunom rasterećenju kolektivne svesti i „kraju istorije“ sukoba, čime se daje puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je svakako fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti, odnosno i duhovnog i građanskog morala [49]. To ukazuje i na puni značaj religijskog isihastičkog obrazovanja i ponašanja, i na suptilni putokaz za bolje i uspešnije pojedince, društvo i čitavu civilizaciju, sa teško obremenjenom kolektivnom svešću – jasno demonstrirajući ultimativnu neophodnost redefinisanja globalnih edukativnih/informacionih/političkih ciljeva, sa preorijentacijom prema holističkim blagim akcijama za globalna rešenja svetskog društva rizika [20]!
Zlatko ,ovaj post je najbolji koji sam do sada procitala.Ne moze mi promeniti politicka uverenja,ali melem je za moju dusu.
…necemo zakopati proslost ,ali cemo dobiti prijatelje i buducnost….. ako skupimo snage za to ,svako u sebi i za sebe, pa onda i svi zajedno,ima nade za nasu decu. Pafraziracu – dobrota ce spasiti svet. Jesam li preveliki optmista?
@ Saturn
Drago mi je da vam se dopao post. Kroz opraštanje i molitvu nekada čovek ume i da promeni svoja politička uverenja, jer mu drugačija logika počne da funkcioniše u umu. No, nije ideja ovog teksta promena ideologije, nego pomirenje.
Slazem se predivno opisano, predivne namere…ali mislim da bi za tako neko pomirenje i oprostaj trebalo imati dve strane sa minimumom osecaja etike i moralnih vrednosti. A mislim da pogotovo jedna od „dve“ strane to nema. Drugo, na individualnom nivou ovo je mozda i moguce, ali ovde je kljucna uloga drzave i sta ona hoce. Ako se sad javno otkrilo da su partizani posle oslobodjenja ubili 80 hiljada, a neke procene idu i do 200 hiljada a samo par nedelja posle toga nasa drzava docekuje Ruskog predsednika sa tim istim zastavma nesto ostaje nedoreceno. Do drzave je da zakljuci da li hoce da sirom otvori sve arhive, da dopusti istoricarima da tumace sta se desavalo…ili da i dalje lutamo,…i da se ljudi prepucavaju i da se cemer i bes nasih dedova prenosi na unuke.
Molitva je jedan put, ali istina je kljuc koji ce otkljucati bravu medjusobnog nepoverenja.
Stvarno je cudno sto Srbi i vasa politicka elita nikada nije ozbiljno pokusala da ozbiljnije radi na pomirenju samih Srba a da ne govorimo za susede.
Uglavnom se elita ponasala ko ce kome da obori ruku, odnosno samo da se dominira.
Zato nikada necete izaci iz politickog zivota svakodnevnice i ziveti dosadno i obicnoj pomireni sa okolinom.
Prvo se Viktore treba pomiriti sa sobom. Mislim da je EU donela neki zakon pre par godina u kojima je rekla da svaka bivsa komunisticka zemlja koja zeli u EU mora da resi „outstanding crap“ unutar nje same i okoline. Zato mislim da ce otvaranje drzavnih arhiva doci kao naredjenje sa Zapada i da hapsenje Haskih optuzenika nije sve sto moramo da uradimo da bismo bili nadomak EU.
Mi Srbi smo lud narod, i tu nam pomoći nema. Ok, za one koji veruju da smo „nebeski narod“, ja ću reći „slažem se, nebeski smo lud narod“.
Manji je problem kakav smo narod, veći – u kakvoj državi živimo. Naša nesposobnost da organizujemo sopstvenu državu već 100 godina (lutajući kroz kojekave zajedince i jugoslavije), a pogotovo da organizujemo valjanu državu, koju bismo mogli definisati kao „zajednicu pretežno zadovoljnih podanika“ (recimo) – nesposobnost je retka i dostojna šikaniranja i prezira kojem smo poslednjih godina izloženi.
Ako zanemarimo deo perioda vladavine Obrenovića, kada je postojala kakva-takva Kneževina/Kraljevina Srbija, mi u stvari državu nemamo još od Nemanjića, te nije ni čudo što nas je dosta stranaca (pogotovo u XIX-om veku) češće zvalo ORTODOX nego SERBS (ili kako ko već). A to znači da, u savremenom značenju pojma „država“ – mi istu nikad nismo ni imali!
Moderne spahije i subaše, pod plaštom partokratije i kvazi-parlamentarizma (126 poslanika u srpskom parlamentu mogu da izglasaju i da je zemlja četvrtasta, ako se šefovi dobro napiju i postignu koalicioni dogovor), u takvom istorijskom nasleđu imaju idelanu podlogu da nas zamajavaju do 101 i nazad.
Zato se i dan-danas zamajavamo partizanima i četnicima. Sad, kad bezmalo nema više živih iz tog perioda, nekome je INTERES da prebavi pažnju sa stvarnih problema na kopanje po starim ranama. Šta se tu može drugo očekivati, sem da iz rane ponovo poteče krv!
Čuvajte se kopača po ranama, bez obzira na izgovor pod kojim to čine!
@ Srdjan,
Nije to pitanje kopanja rana, nego pitanje zaceljivanja rana. Ne moze se na nekoj nepravdi koja je bila u nastanku ovakve drzave graditi sreca. I dan danas, teme o Prestolonasledniku, njihovoj imovini, proslavama 2 sv rata, debatama oko imena ulica,…sve je to sukob cetnika i partizana. Kada kazu recimo da je Danica Draskovic luda crnogorka, koja je unistila svoga muza, da je bespotrebno u Bordu ne znam koje kompanije…sistem u stvari podsvesno govori “ hey, cetnici, opet vas sisamo“. Sve je to latentni sukob cetnika i partizana. Cak i rivalitet Zvezde i Partizana u osnovi ima sukob cetnika i partizana. Ne mogu oni koji kaze da moramo u Evropu, da mora da se uhvati Mladic, da moramo da okajamo grehe Srebrenice, isto tako reci ajde da ne kopamo stare rane izmedju cetnika i partizana, ko sisa one ubijene posle 20 oktobra 1944.
Ignorisanje toga ce dovesti do buduceg pokolja medju nama, kao sto je komunisticko ignorisanje ustaskih zlocina 50 godina, nagomilalo toliko cemera u Srbima u Bosni i Hrvatskoj da su i sami krenuli putem zlocina i osvete 1991.
Uskoro ce se u bioskopima naci film Invictus, prica kako je Nelson Mandela, iskoristio ragbi tim svoje zemlje da ujedini Juzno Afrikance svih boja oko jedne ideje. Pa majku mu kad posle onoliko zlocina i aparthejda on to uspe da uradi, kako mi ne mozemo.
Samo bih dodao da je u Juznoj Africi bila komisija za priznanja i oprostaj gde su se mesecima redjali svi sluzbenici starog rezima i javno pred kamerama priznavali svoje grehe. To je zaceljenje za buducnost, a ne ignorisanje. Mogao je i Mandela da kaze, ma ajde sta je bilo bilo je, sad smo integrisani u civilizovani svet pa sto da kopamo stare rane.
@ Brana
Ovde,na Balkanu to jeste kopanje starih rana. I bolje ih je ne otvarati,vec su kopali po njima devedesetih godina, rezultat smo videli i osetili.
Svako narod trebao bi se moci suociti sa svojom prosloscu. Dok god nije za to spreman, znaci da nije na pravom putu. Ne mogu se grijesi sakriti ili privremeno zaboraviti jer je tesko govoriti o njima. Ako se danasnja Srbija ne obracuna sa svojom prosloscu morace buduca. Licno mislim da ne treba djeci ostavljati neplacene racune ili bolje reci dugove (niti su pili ni jeli, zasto bi oni placali ceh).
Poceti novo razdoblje u jenom zivotu, moze onaj koji je zavrsio predhodno. Ostavljati nezavrsena poglavlja, nije dobro ni za koga jer temelj za novi pocetak, tada ne postoji.
Licno ne volim da se partizani i cetnici spominju u jednom kontekstu, jednostavno zato sto su parizani antifasisti a cetnici desno orjentisani ekstremisti. Slicni pokreti su zabranjeni u cijeloj demokratskoj Evropi.
Rane se moraju otvarati, ocistiti, pruciti i pravim lijekom zalijeciti inace: prijeti nova infekcija…
@ Brana @ Victor @ Srdjan
Da. Srbija nije jasno, uporno i dosledno radila na svojim gresima i pomirenju sa neprijateljima na jedan dostojanstven nacin. Na zalost, glavni propagatori tog pokajanja su bile ekstremne osobe u liku Natase Kandic i slicnih karaktera, koji su fanaticni u svojim nastojanjima, bez obzira prema nacionalnom dostojanstvu. Pljuvati po sebi i svom narodu bez kriterijuma i davati sva prava ostecenima, iako su neki \"osteceni\" bili i sami zlocinci, nije dobar put i vodi samo u ostre reakcije.
S druge strane, oni koji su mogli to da sprovedu nisu to uradili zbog politikanstva i populizma. Zasto to rade, kompleksno je pitanje, skup je to mnostva razloga, pocev od siromastva, bezbednosnih struktura, obrazovanja, kulturoloskih mitova, ocekivanja biraca, kolektivne svesti.
@ Saturn @ Nina
Rane treba izleciti, vidati. Oziljci ce uvek ostati kao iskustvo koje nas cuva od istih gresaka. I istina je da rane ne treba dzarati i silom cistiti, ali tu je priznanje, pokajanje i molitva. Ako nepravda ostane, ni na koji nacin priznata, erupcija besa ce nas negde drugde docekati. U tom duhu sam i prezentovao par delova naucnog rada prof. Rakovica, koji se bavio tom temom na ozbiljnom i utemeljenom istrazivanju.