BRATOUBICE
Četnik ili partizan – zvanje ponosa ili kako to gordo zvuči. Zašto su četnici i partizani paradigma za disfunkcionalno društvo u kome živimo
Imam apsurd u porodici zbog kojeg ne mogu da se svrstam ni u četnike ni u partizane, ako treba pošteno da prosudim. Jedan djed, po ocu, bio je četnik, i njega su ubili partizani negde u crnogorskim šumama. Drugi deda, po majci, je bio partizan u Dalmaciji, i njegova porodica je ozbiljno stradala od četnika iz Kninske krajine.
Uz to, prvi djed, onaj po ocu je imao brata koji je bio u partizanima. Da apsurd bude veći, taj moj pokojni djed i njegova brat su bili kuća do kuće, i to u Crnoj Gori, poznatoj po podelama i krvnim neprijateljstvima braće po ideološkoj liniji, pa ipak su se medjusobno pomagali i štitili. Za vreme rata, u severnoj Crnoj Gori, pored medjusobne borbe izmedju partizana i četnika, bili su vrlo aktivni i Muslimani, i protiv i jednih i drugih, kao i Italijani, a na kraju i Nemci. I jedna i druga kuća mojih crnogorskih djedova po očevoj strani, su gorele i bile rušene, a babe i deca se sklanjali po šumama i potocima.
Ipak, i pored toga što je moj rodjeni djed bio upisan u istoriji nekadašnje SFRJ kao izdajnik, a susedna kuća njegovog brata djeda dala nekoliko narodnih heroja, nosilaca spomenica i partizanskih pukovnika, naše bratske porodice su se oduvek pomagale i živele u miru. Koliko li sam samo čuo priča u partizanskoj kući o ratu i borbi sa četnicima, nemcima i muslimanima, dok su moji stričevi i strine evocirali uspomene iz II svetskog rata, onako uz partije preferansa i remija. No, uvek je to bilo bez onih ljutih i besnih emocija koje prate priče o neprijatelju, iako je svako imao nekog poginulog u ratu.
Vrlo diskutabilno pitanje za istoriju i procenu nečije pripadnosti je samo pitanje postajanja članom neke organizacije u ratom zahvaćenoj zemlji. Uglavnom su tada vladala veoma smutna vremena, gde nije bilo informisanosti kao na ovom nivou danas, i gde su prisilne mobilizacije bile redovna pojava. Jednostavno, pojavi se grupa četnika u nekom selu i mobiliše svo ratno sposobno stanovništvo, ne pitajući te mnogo jel hoćeš, jel si za Kralja i otadžbinu ili za proletere. Na drugoj strani, u mnogim oblastima su partizanske jedinice bili jedina naorodno-oslobodilačka vojska, i svi oni rodoljubi koji su hteli da se bore protiv okupatora, odlazili su u takve jedinice. Moj pokojni djed je bio iz grupe prvih nesrećnika koje su lokalne četničke čete nasilno mobilisale, iako mi je djed bio vojno nesposoban, imao je jednu ruku skoro nepokretnu. Ali, kao što rekoh, niko te nije mnogo šta pitao, niti razmatrao tvoje žalopojke, jer rat nema mnogo milosrdja u sebi.
S druge strane, majčine, moj pokojni deda je bio partizan i to jedan od retkih u čisto četničkom selu u Dalmaciji. Zbog toga su četnici pod vodjstvom jednog poznatog četničkog vojvode hvatali i mučili moju pokojnu babu i njenu porodicu, dok na kraju nisu hteli da je likvidiraju, pa je pokojni deda morao da tokom noći kidnapuje četničke rodjake, ne bi li izvukao suprugu živu iz zatvora. Kada su moja baba, moja majka koja je još bila beba i ostala babina deca, oslobodjeni u rezmeni, odmah su prebegli preko mora u San Marino, što im je spasilo život. Naravno, na tom prostoru je bilo i Italijana, i Nemaca i umesto Muslimana su egzistirali Ustaše, i svako se tu tukao protiv svakoga. Moja pokojna baba po majčinoj strani nije po dobru upamtila četnike, a posebno je loše upamtila ustaše.
Da apsurd cele priče bude i na kub, i jedna i druga baba su sa simpatijama upamtile Italijane, koji jesu bili okupatori ali su ih hranili u teškim trenutcima gladi i održali u životu, posebno kada su ih kao prost narod štitili od Muslimana u Crnoj Gori i od Ustaša u Dalmaciji. Jedino su ostali bez domaćih mačaka, koje su volšebno zauvek nestajale kad god bi se Italijanski vojnici pojavili u selu. Zato Italijane moji stari nisu zvali žabarima nego mačkarima.
Iz takve porodične istorije nisam mogao ni na koji način da se opredelim dok sam bio mali, ko sam, četničko ili partizansko nasledje i unuče. Nekako su mi četnici bili bliži zbog vere u Kralja, Boga i Otadžbinu, ali je partizanski deo moje porodice generalno bio pošteniji, bili su bolji ljudi, pa sam ih više i cenio. Škola i društvo nekadašnje SFRJ su mi sistematski ispirali mozak samo jednom istinom, o partizanskoj slavi i četnicima čudovištima. Pošto sam bio delom iz četničke porodice, i slušao drugu stranu priče, to nisam mogao da prihvatim. Slušajući besede mojih partizanskih stričeva, koji jesu bili komunisti, ali su bili i pošteni, od malena sam shvatao da u tom bratoubilačkom ratu nisu bila baš čista posla, ni sa jedne ni sa druge strane.
Jedan od zanimljivih momenta mog ideološkog odrastanja je bio kada sam našao jednu skrivenu knjigu dok sam služio vojsku. Naime, na straži sam kod komandanta ispostave, jednog ambicioznog kapetana, naišao na zanimljivi knjigu, koju sam video tada i nikad više – Dnevnik dezeterstava i izdaja partizanskih jedinica u NOB-u. Dokumentovan prikaz kada je, kako i koja partizanska jedinica kukavički pobegla iz borbe, predala se ili pak prešla na suprotnu stranu. I kako su pojedinci partizani dezertirali iz svojih četa. Opaaaa!!!
Kasnije sam dolazio i do dokumenata o herojskoj borbi četnika i oslobadjanju srpskih gradova od Nemaca. No, sve to nije promenilo moj neutralni stav, da podjednako simpatišem i jedne i druge, i podjednako ne volim ni jedne ni druge. Partizane ne volim zato što su ateisti, i jer su bili nemilosrdni prema političkim protivnicima, posebno na kraju i posle rata. Pasja groblja po Crnoj Gori i stratišta po Vojvodini i Sloveniji su mesta koja svojom tišinom i kostima mladih i nedužnih duboko optužuju Titov režim i partizane. Niz posleratnih dogadjaja kao što su Infobiro, Goli otok, progon Crkve, intelektualaca, takodje idu na dušu partizana.
Četnike ne volim jer su bili primitivni i ne uvek na visini zadatka, dozvolili su sebi da imaju u svojim redovima ludake koji koriste kamu i ponašaju se kao životinje, i prema komšijama i prema svojoj braći. Ujedno, pljačkali su narod po selima, što se partizanima nije dešavalo u tolikoj meri. Pravili su vojne i političke aranžmane prvo sa partizanima, pa sa Nemcima, na kraju čak i sa ustašama, ne bi li prvo dotukli partizane a posle se spasili od njih. Na kraju su i sami zbog takve nedoslednosti postali žrtva i rata i istorije.
Imam razloga da mrzim i jedne i druge. I razloga da mrzim i treće, Nemce, Muslimane ili Ustaše na primer. Neću da mrzim nikoga. Neću da zaboravim lekcije iz istorije, jer bi to bila tek greška i naivnost, ali neću ni da mrzim.
Razlog za mržnju je lako naći. Lako je optužiti i mrzeti. Mnogo lako, samo se treba prepustiti prvom impulsu, kada vam djavo došapne nešto zapaljivo. Mnogo je teže oprostiti i odagnati od sebe strast, gnev i jarost. A mi smo narod koji je jako strastan i emotivan, koga osećanja vode i koji zbog toga lako plane, uvredi se i počne da mrzi. A ne verujemo u ničiji sud, ni države, ni komšija, ni roditelja, ni mislilaca, ni Boga, ni istorije. Verujemo samo sebi i svom velikom egu. Zato nam je teško da poverujemo da smo u nečemu krivi, da smo pogrešili i da se pokajemo. Ili pak iako nismo ništa nikom skrivili, teško nam je da oprostimo jer nemamo skromnosti u sebi.
Zato što kod nas nema skromnosti i oprosta, nema kajanja, nema ni realnog sagledavanja ni istorije ni sadašnjosti, nema sagledavanja pravde a samim tim ni poštenja, a zato nema ni realnog sagledavanja budućnosti, pa su kod nas stalno aktuelni mitovi i preterivanja. Time se naš mali um sa velikim egom brani od sebe sama i sopstvene savesti i razuma. A veliki sveci hrišćanstva su u svojim radovima i poukama govorili kako nema veće sile i isceljujuće stvari na ovom svetu od molitve za neprijatelja svog. Jer, svaka psihološka ili meditativna tehnika koja pokušava da reši lični problem, a ne moli se za neprijatelja svog, samo menja oblik pojave negativne energije, ali negativnost i potencijal suprotnosti ostaju u čoveku, i svoj izraz nalaze u nekom drugom psihološkom ili emotivnom problemu. Jedino i samo molitva za neprijatelja svog, koja je duboka hrišćanska mudrost i praksa, potire negativnosti izmedju polja nas i neprijatelja naših, i uspostavlja ravnotežu u duši i svemiru.
Tako je i sa priznavanjem grehova naših i braće naše, kao partizana, kao četnika, Srba, države, vernika. Molitva za neprijatelje naše potire naše unutrašnje konflikte i daje nam mogućnost da pružimo ruku pomirenja bratu, susedu, svetu, da duhovno napredujemo i postanemo sve bolji u svakom pogledu.
Molimo se za neprijatelje naše, nećemo zakopati prošlost ali ćemo dobiti prijatelje i budućnost.
Zlatko Šćepanović
Photo by Miodrag Miladinović – Monah
Prof. Dr. Dejan I. Raković – KVANTNE I KLASIČNE NEURONSKE MREŽE:
PSIHOSOMATSKO/KOGNITIVNE I RELIGIJSKO/DRUŠTVENE
LOKALNE I GLOBALNE IMPLIKACIJE
Članak sa simpozijuma odrzanog 29-30. maja 1996 godine u organizaciji Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija „Svest: naučni izazov 21. veka“
Izvodi iz članka:
Ovo ostavlja prostor za slobodnu volju, implicirajući da je najefikasnija mogućnost za uticaj na budućnost praktikovanje molitve za druge sa kojima smo emocionalno povezani (rodbinu, neprijatelje, umrle), ne-Šredingerovski neunitarno kvantno-gravitaciono posredovane moćnim i pročišćenim EM/jonskim eksitiranim vakuumskim arhetipskim makrokvantnim spiritualnim strukturama iz religijskih tradicija (uklanjajući u tim interakcijama kao neto-efekat međusobne konflikte dve osobe interagujuće kroz posredovanu molitvu), u saglasnosti sa pravoslavnom tradicijom isihazma [35] i filozofijom slobode Berđajeva [39] – što predstavlja biofizičku osnovu (kvantno) holističke globalne psihosomatike [17,25]!
Ovo implicira duhovnu obavezu svakoga da reprogramira svoje mentalno okruženje doprinoseći tako kompletnom reprogramiranju kolektivne svesti i „kraju istorije“ konflikata, dajući puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti tj. i duhovnog i građanskog morala.
. . .
Zato smatram, zbog istorijskih ponavljanja tragičnih balkanskih golgota, da u interesu budućnosti našeg potomstva moramo kolektivno učiniti napor za stalno reprogramiranje molitvom svoga individualnog misaono-emocionalnog okruženja, čime ćemo doprineti renesansi duhovnih moralnih načela milosrđa i ostvarenju civilizacije bez besmislenih i bolnih međuljudskih, međuverskih i međuetničkih konflikata.
Sve drugo, uključujući i krajnje dobronamerna racionalna ubeđivanja i pozivanje na velike principe i „grešni ponos“ (koji nas najpre bezazleno razdvajaju, a potom često spontano rađaju velike konflikte: „Put do Pakla popločan je dobrim namerama“!), pojačavaće postojeća misaono-emocionalna opterećenja ljudi i uvećavaće zlo u svetu – beznadežno udaljavajući pojedince, narode i čitav ljudski rod od duha zajedništva i krajnjeg ideala bezgrešnog (isceljenog/zdravog) stanja individualne i kolektivne svesti!
Čini se da je zato praktikovanje molitve za druge sudbinsko individualno i društveno pitanje, nezavisno od razlika religijskih tradicija i dogmatskih sistema – jer bolji pojedinci znače i bolje društvo – koje je zbog svojih restriktivnih zakona nužno „starozavetno“, ali pojedinci kroz dosledno „novozavetno“ ponašanje i milosrdnu molitvu za druge stvaraju i bolje i uspešnije društvo sa smanjenim opterećenjima kolektivne svesti, sa manje medjuljudskih sukoba i psihosomatskih bolesti, u kojem se u krajnjoj liniji i sami zakoni doživljavaju manje restriktivno.
Podvucimo na kraju, da realnost transpersonalnih religijskih fenomena implicira duhovnu obavezu svakoga da rastereti svoje mentalno okruženje i tako doprinese potpunom rasterećenju kolektivne svesti i „kraju istorije“ sukoba, čime se daje puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je svakako fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti, odnosno i duhovnog i građanskog morala [49]. To ukazuje i na puni značaj religijskog isihastičkog obrazovanja i ponašanja, i na suptilni putokaz za bolje i uspešnije pojedince, društvo i čitavu civilizaciju, sa teško obremenjenom kolektivnom svešću – jasno demonstrirajući ultimativnu neophodnost redefinisanja globalnih edukativnih/informacionih/političkih ciljeva, sa preorijentacijom prema holističkim blagim akcijama za globalna rešenja svetskog društva rizika [20]!
Dobar broj komentara odslikava nas mentalitet, a post koliko ga ja shvatam govori o necem drugom, o pokajanju a ne o osveti, o priznavanju a ne o protivljenju, o spoznaju a ne zaboravu.
Ispricacu zgodu koja govori o nama. I o ovom postu. I o hriscanstvu.
Bio sam u jednoj crkvi blizu Srebrenice. Upitao sam monaha da li su odrzali opelo za pobijene muslimane iz Srebrenice. Odgovorio je;
„Ne.“
„Zasto ne, pa i oni su zrtve“
„Pa u stvari, mi drzimo opelo samo za pravoslavne. A svaki se dan molimo za neprijatelje nase.“
„Ali ti nesrecni muslimani su bile zrtve od nas pravoslavaca?“
„Pa da, ali su oni poklali nase ljude namerno, po okolnim selima, i to za Bozic, i to je bila nasa opravdana reakcija“
„Ali oce, zlocin je univerzalan i ne poznaje veru i neveru“
„Sinko, moze biti da si u pravu, ali muslimani se bave magijom, opasni su, narod je ovde ljut, razumes ti mene … „
Tepsijanac, sve sto te vise citam vise me odusevljavas. Svaka cast !
Nina, ako tako mislite o cetnicima i partizanima onda ne znam zasto zelite pomirenje za vas je veoma dobar status kvo. Cetnici nisu nikakvi „desnicari“ ( nije li to levicarska propaganda) jer je jedan od njihovih idejnih zastupnika bio Zivko Topalovic, sef Socijalisticke Stranke u Kraljevini. Antifasizam pripada i jednom i drugom pokretu, i nemojte da pocnemo ovde kopati po dokazima.
Zlatko, kad kazem pomirenje ja se gnusam Natase Kandic. Likovi kakav je ona su i moguci jer je Titoisticki nacin razmisljanja koji nas je ubedio da smo koljaci, da smo sve negirali, da je samo nasa burzoazija bila gruba, da je nas Kralj bio sovinista,…i da se vazda moramo izvinjavati. Valjda da se izvinjavamo sto su nase majke i bebe se nabadale na ustaske nozeve, i da se izvinjavamo jer je Draza Mihajlovic odlikovan od Americkog ( a ne Nemackog) predsednika kao Ante Pavelic.
Ta de-titoizacija kod nas nije zavrsena. Tek kad se to uradi, onda mislim da ce i drugi narodi prihvatiti nase iskreno izvinjenje za 1991-1995 a i izvinice se i oni nama. Ovako samo lutamo….hehe..cetnici desni ekstremisti, a partizani su levi simboli latica ruza i karanfila. Ako se lazemo, ovo je sve dzabe rabota.
@ Tepsijanac
Uvek ste originalni, priznajem. Medjutim oko ovog pitanja bih trazio misljenje nekoga iz SPC, moze li se stvarno drzati opelo za nekrstene, odnosno ima li to uopste smisla za muslimane i njihove duse. U svakom slucaju podrzavam vasu inicijativu, u duhu je ove price.
@ Brano
G-dju Kandic sam spomenuo onako uzgred. A de-titoizacija je stanje naseg karaktera koje je postojalo i pre Tita, kroz radikalske peroreze pasicevaca koji su njima nabadali sve svoje politicke protivnike, pa medjusobna ubitstva srpskih prvaka u Madjarskoj, kroz korupciju i bahatost srpske aristokratije, pa burzoazija i na kraju titoisticke elite. Izgleda da nije bitno u sta se veruje, vec kako se reaguje.
A moja poruka je upravo u tome kako reagujemo i kako bi trebalo da reagujemo. Nepravda boli, ali covek ako istinski veruje, zna da je to mucenistvo dopusteno od Boga, ne bi li se nesto naucilo, spoznalo ili pobedilo u sebi. A najteze je pobediti osvetoljubivost i gnev u sebi, srdzbu koja trazi zadovoljenje. To je za vecinu neprihvatljiva logika, jer te naizgled cini vecitom zrtvom, ali poenta nije u predavanju, vec u mirnoj borbi. Bori se ali nemoj biti ostrascen, jer ako nisi ostrascen, onda ces imati jasne ciljeve borbe i objektivno sagledavanje situacije.
Dobro, a ko ce se jednom nama izviniti?
Da se pomolim,to hocu, a da se izvinjavam, e to necu.
Mi najpre da se izvinemo samima sebi ,jer smo sebi najvise zla naneli.Najpre,sto smo se uopste ovde naselili ,napravili kucu nasred puta,daleko od svog roda i svog plemena .Onda sto nismo umeli napraviti svoju drzavu i kada smo za to imali prilike , to je Srdjan odlicno rekao ,nego vecito ulazili u neke saveze sa susedima zato sto smo bili najbrojniji i rastrkani i po njihovim teritorijama( a ne zato sto smo velikosrpski hegemonisti).I trece ,sto smo naivni idealisti koji znaju da ginu,ali ne i da pregovaraju,politicki autsajderi koji se ne umeju pretvarati i podvuci pod rep velikoj sili kako bi ucarili i ostvarili svoje nacionalne interese. (Kao Hrvati ,na primer,u svim varijantama njima je svejedno, fasisti ili Ameri ili EU, sutra moze i Kongo ,vazno da oni imaju svoju sahovnicu)pa Kosovari, ili kako se vec sada zovu).A sada cu da prekinem jer mi je pritisak vec na 22o . Sorry,Zlatko, opet skretosmo s teme.
P.S. I posto su iz mene ponovo progovorili srdzba i bes,ja se iskljucujem iz politickih tema.Uradila sam to vrlo uspesno profesionalnom i privatnom zivotu, ne znam sta mi bi da o tome stalno raspravljam na blogu. To je valjda kao vulkan, negde se u dubini skuplja lava , pa povremeno eruptira kad se najmanje nadas. Izgrdila sam jednom Malu kada nas je pokusala prekinuti u ovakvim raspravama, a kada razmislim, ipak je bolje da cvrkucemo o cvecu.
A besna sam ovih dana ionako sasvim dovoljno zbog drzave koja nije sposobna da nabavi vakcine protiv ovog uzasa od epidemije virusa H1N1 ,bar za decu,zbog ministra zdravlja koji danima lupa gluposti u medijima na tu temu iako je Svetska zdravstvena organizacija podigla uzbunu zbog pandemije na VI stepen jos u maju,zbog nedostatka vestackih pluca u bolnicama ,zbog neobrazovanog naroda koji jos uvek ne shvata sta se desava i organizuje skolske ekskurzije i zimovanja i raspreda o tome ko je taj virus vestacki stvorio ,kao da je to vise bitno………..
Ne znam Zlatko,…to je tako idealno. Ja sam gresnik, ja se borim sa svojom srdzbom da je ukrotim, i trudim se da upravim svoje misli cilju koji vi navodite. Ali druga strana je ohola, pijana slavom, laznim knjigama, medijima i nije im u cilju da se ta rana zaleci. Takvu drskost, i bezobrazluk istorija nije videla. Dakle u pitanju su dva razlicita protivnika, jedan sutiran, ubijan, ponizavan i pljackan ali ima trunku krotosti i morala, a drugi bescastan, ohol, bez trunke morala i etike. Mislim da se moraju i jedni i drugi dovesti na makar jednu zajednicku ravan , jedan zajednicki imenitelj pa da se krene napred. Ne znam, kako da Poljaci mogu, Juzno Afrikanci, Slovenci, Bugari,…a kod nas je nemoguce, totalno nemoguce.
Nemoguce je jer je narod lagan, i ne zna istinu i onda je lako manipulisati…pa tako i ona Gospodja kaze „desni ekstremisti“ kao da je tek neki dan izasla iz politicke skole u Kumrovcu. Pa pazimo, u Juznoj Africi se pomirili belci i crnci zaradi zajednicke buducnosti, priznali grehe, prisluskivanja, spijunaze i ubijanja…..a samo kod nas je moderno reci „ma daj da ne kopamo stare rane< pusti to, sad kad smo na pragu Evrope..zar sad da se vracamo na ono sta je bilo…"
Ja nisam taj, ja sam daleko, i za mene je ta prica zavrsena, ali srce me boli svaki dan.
Saturn,
ne znam zbog cega biste vi bili toliko kivni kada su nas upravo komunisti i posvadjali medju sobom, zavadili po ideoloskim, regionalnim, staleskim, plemenskim, i drugim linijama ….da bi nas na kraju posvadjali sa svima ostalima oko nas. Sto god su ucili Srbe da se vise gade "velikosrpske hegemonije" to su drugi narodi vise pricali da je ima. Ja volim kako razmisljate, i postujem vas….ali vi biste prvi trebali da slomijete te lance komunizma kojima ste okovani i rekli pa dokle bre….a ne da kazete eto ja sam ponosna sto nikad nisam menjala svoje misljenje.
Ajde i ja da se iskljucim, Saturn je u pravu. Ispasce suvise napeto.Zlatko, onda o cvecu ili biznisu,…molim vas :-)
@ Saturn @Brana
Klinci sa weba kazu love and hate, neke teme uvek privuku hate jer kopaju po starim ranama, a celo okruzenje nam je stresno, pa se lako plane. Ili pak neka tema izazove love, pa svi pocnu da „seku vene“ na neku trivijalnost. I meni se to desava, zavisno od raspolozenja, ima toga i po mojim postovima, nista strasno. Ali uvek se setim jedne kineske taoisticke izreke: „Podjednako je glupo biti i egzaltirano srecan i duboko nesrecan, jer i jedno i drugo je u biti bezrazlozno. Sve umereno“ :-)
No, jednu jako bitnu stvar sam propustio da napisem u postu a nije je ni prof Rakovic nigde obrazlozio. O cemu se radi, a odnosi se na vasa trenutna negativna stanja po nekim pitanjima.
„Molitva za neprijatelja svoga je STALAN PROCES, svakodnevni i visegodisnji, sve dok jednog dana ne shvatite da vam je osoba ili osobe protiv kojih ste imali nesto mrsko, zapravo simpaticna i nalazite u njoj nesto nevino i detinje. Tog trenutka ste vi izgubili neprijatelja i vasa rana je zaceljena, vi ste izleceni, i sve cete sve to posmatrati iz druge ravni poimanja, bice vaam jasni uzroci svega toga, pa cete moci postaviti i sebe na pravo mesto“
Da li ce to vase licno izlecenje imati uticaja na drugu, primitivnu i bahatu stranu, vise necete ni postavljati kao pitanje. Jer necete vise pokusavati samo na silu da napravite dijalog i pomirenje, kao sto se to sada radi. U tom smislu nema obecanja da cete time ispraviti istorijske nepravde ali cete se resiti sopstvene srdzbe, a to je mislim razlog dostojan napora.
A sto bude vise molitvenika, bice i bolja drustvena klima i mogucnost da normalan dijalog zapocne. Ima divnih prica na tu temu, iz aikida, kod samuraja, taoista ali i hriscana. Jedna pravoslavna legenda, koju i ne zna u potpunosti ali cu preneti smisao, kaze da je tokom ranog srednjeg veka Gospod Bog hteo zbog nemorala i nevere da zatre svet, da ga unisti. Molitve samo 6 verujucih ljudi su ga umilostivile da to ne cini.
Poenta legende je u tome koliko je velika snaga molitve verujuceg. Spasava svet, spasava zivote, leci od bolesti, miri zavadjene, i slicno, posebno kod monaha koji su veliki molitvenici i kod kojih narod dolazi po pomoc. I vi to mozete postati naporom svoje volje i kontinuiranom praksom. Jedna izjava oprosta, nista ne znaci, dok se to ne desi stvarno u vasoj dusi, tada ste oslobodili svet dela patnje :-)
Jeste Zlatko, ali kad god citate novine vidite izjave bivsih DB-ovaca, Dobrice Cosica, bivsih oficira o proslosti i bas nijedan da kaze…slusajte ruke su mi krvave do lakata, provodim dane u patnji, u molitvi, …..ili ako nisu pobozni da kazu…proganja me sta sam cinio, …ili pitam se nekad zasto nisam nesto drugacije cinio. To su uvek misli tipa, to sam radio i da mogu opet bi, ceo zivot sam posvetio tome i necu da se menjam.
Niko da mi odgovori, sta da su belci posle pada aparthejda rekli, eto takav bio, takav ostao…sta da radim. Ne znam da li ste vi gledali to sredinom 1990-tih, sva ta potresna priznanja,…Mandela je rekao, priznaj, oprostice ti se, olaksace ti se dusa.
Dotle kod nas „cetnicka“ strana sve nesto stidljivo, daj mi penziju, eto dovoljno je sto se pise da se trazi grob Draze Mihailovica….a svima se poseku noge na samu njegovu misao. Sve nesto „nacionalno pomirenje“, sve neki moral, etika, „mrsko bratoubistvo“. Dotle ce srpskim komunistima uvek biti blizi hrvatski komunista, francuski, grcki komunista nego neko ko je Srbin za monarhiju. Ja se 100% slazem sa svim sto kazete ali je pitanje ko ce se moliti za neprijatelja svoga, koja strana ?
Ta katarza treba komunistima, a ne monarhistima.
Ja monarhiste ne dozivljavam kao neprijatelje.U modernim monarhijama u parlamentima su zastupljene partije raznih profila, i desnicarske i levicarske.I niko se ne pregamja o tome sta je bilo pre 70 godina, ne bavi se otvaranjem nekih arhiva, osim ako pisu istorijske knjige,vec aktuelnim problemima, ydravstvom,standardom, ekonomijom.Ali oni su odavno resili svoje teritorijlne probleme i znaju gde su granice njihovih drzava. A mi jos nismo.