Planina Tara i bajkovita priroda

Odmor na Tari i Zaovinskom jezeru – planina Tara i slike predela

.

… nastavak iz prethodnog posta..

.

…

Ipak sam rešio da napišem, odnosno naslikam nastavak priče kako izgleda planina Tara uživo, pudravci mi nisu dali mira da posao ostavim nedovršenim. Jer planina Tara je mesto gde sam poverovao da postoje ljudi zmajevi – zduhaći, koji svojim moćima mogu da upravljaju vremenom. To je legenda koja vlada o ovom kraju, mada sami stanovnici Tare o tome ne znaju ništa. Zlatibor je imao vidovnjake, kao što su bili Tarabići, a planina Tara šamane koji su upravljali vremenom. I ovde je vreme zaista nepredvidivo.

…

Desilo nam se da početkom avgusta prošle godine doživimo na Tari kišu i hladnoću, i temperaturu od 6 C pa smo morali da u apartmanu ložimo kamin sa bukovim i borovim cevanicama, ne bi li se ugrajali. Jer, ništa od zimske garderobe nismo poneli a skoro nedelju dana je trajalo loše vreme. I o tome treba voditi računa kada se spremate na put ka ovoj planini. Takodje, treba znati da na Tari retko kada temperatura predje 25 C i kada u celoj zemlji vladaju tropske vrućine. Planina Tara je nepredvidljiva.

…

Sam doživlja planine Tare umnogome zavisi od mesta na kome ste smešteni. Planina Tara je vrlo strma planina, nije surova, obrasla je velikim zimzelenim šumama na strmim obroncima, ali nije mnogo naseljena, ispresecana je nizom šumskih puteva, od kojih mnogi ne vode jednostavno nigde. Služe samo domaćinu šume da može da se popne do svog šumarka na vrhu brda i tamo seče drveće za gradju.

…

S obzirom na veliku šarenolikost reljefa, i potrebu da imate vodiča, mapu i terensko vozilo, planina Tara je velika avantura samo ako dodjete pripremljeni. Mi smo tek od druge godine počeli hrabrije da se upuštamo u obilaske krajeva i šira istraživanja. Pre svega, nismo imali adekvatno vozilo za safari po šumskim putevima, a sa druge strane, pešačenje po Tari se ne odigrava po ravnom i bez velikih uspona i padova, pa valja imati kondicije i spremiti jelo, piće i ostale potrepštine.

…

Ljudi na Tari su čestiti i jednostavni. Jedna od retkih oblasti u Srbiji gde je ostala neka nevinost, skromnost i jednostavnost u ophodjenju i životu. Medjutim, kada se zaputite stazama i bogazama da planinarite, teško da ćete nekog sresti. Pre će vas dočekati zec, krava, mnoštvo šumskih ptica, nego čovek. Jednom prilikom smo zalutali i trebalo nam je par sati da sretnemo nekoga i da pitamo u kom pravcu krenuti, iako smo kucali na vrata par kuća, ali domaćina nigde. Svi su bili negde u radu, na pašnjaku, šumi, potoku. Putokaza slabo ima. Ipak je Tara planina.

…

Jako mi je zanimljiv bio dogadjaj slučajne posete hajdučkoj kolibi, to jest porodici koja živi sama na skoro 1300 m nadmorske visine, na vidikovcu sa koga se vidi i Bosna i Crna Gora. Ta njihova kuća nosi naziv Hajdučka koliba i u stvari je zaseok Gornji Graovac, iako se radi samo o jednoj kući i par pomoćnih objekata. Prvi komšija im je medved, koji se iz okolne šume s vremena na vreme pojavi da potraži neku hranu. Sama lokacija je inače u prošlosti korišćena kao hajdučka i vojnička osmatračnica za pokrete vojnih jedinica iz Bosne jer se planina Tara malo uzdiže iznad ostalih vrhova.

…

Kada smo već kod sela Gornji i Donji Graovac, ovo drugo selo se nalazi na fantastičnom brdu. Samo selo broji svega 5 do 6 kuća, ali brdo na kome su, kombinacija livada i šuma, i cele okoline koja ih okružuje, je jednostavno van svega vidjenog. Jedna moja prijateljica ima običaj da kaže, mašta mi je stala na ovom mestu. No, kao što rekoh, slike će to teško dočarati, tuda jednostavno treba prošetati i proći. Utisak koji ćete poneti, trajaće vam ceo život. I sam se naježim dok mislim o tome.

…

Pored tih šumskih staza postoji i asfalt. Odnosno postoji put od Mitrovca ka Zaovinskom jezeru i put oko samog jezera koji je dug 20-ak kilometara, i koji je omiljena tura biciklista. Kada prvi put ljudi pridju jezeru sa brane, pomisle pogrešno da ga je lako obići. Medjutim, jezero je u obliku ptičije noge, ima puno krivina i obilazak oko njega pešice je podvig. Posebno što put ne ide baš obalom jezera, nego se tek na nekoliko mesta može organizovano spustiti na samo jezero.

…

Zaovinsko jezero je mesto gde možete pecati i gde se možete kupati. Leti ima dosta kupača. Mi smo to pokušali jedne godine i na kraju definitivno odustali. Hladno je. Kamenito. I u plićaku klizavo i blatnjavo od mulja koji se diže. Iako deluje sa obale kao more, meni je mnogo ugodnije gledati ga nego se smrzavati u njemu. Manja jezera u okolini, Spajića jezero i Graovačko jezero su intimnija i smirenija. Sva tri jezera su veštačkog porekla, treba napomenuti. Jednom prilikom smo se spustili i na jezero Perućac na kupanje, ali tamo je vašar omladine i gužva, pa smo se brže bolje povukli u brda i nastavili sa našim nomadskim istraživanjima.