Dejan Novačić
Irski jezik, Irci i Englezi
Zašto niko ne razume irski jezik pa ni sami Irci
Preuzeto sa www.cyberotpisani.blog.co.uk
Iako raštrkani širom sveta, Irci su čvrsto povezani zajedničkim jezikom. Engleskim.
Irski jezik ne razume niko, pa ni sami Irci. Računa se da ga u svakodnevnom životu ne koristi više od dvadesetak hiljada ljudi, iako je na poslednjem popisu stanovništva čak 350 hiljada Iraca prijavilo da “tečno” govori svoj jezik. Kad se uzme u obzir partizanski otpor koji mali Irci pružaju obaveznom učenju svog jezika u školi i broj kečeva i neopravdanih izostanaka, ovu cifra treba prihvatiti s velikom rezervom i malim osmehom.
Uprkos tome što je irski zvanično prvi jezik Republike i uprkos sizifovskim naporima državnih činovnika da ga podignu iz mrtvih, ovaj jezik i dalje nestaje. Može se čuti još samo na državnom tv-programu Teilifis na Gaeilge (Televizija na irskom) i u selima i na ostrvima zapadne Irske, u enklavama poznatim pod zajedničkim nazivom Gejltaht (Gaeltacht). Reč je o nekoj vrsti jezičkih rezervata, gde se spasava ono što se spasiti može. To su slabo naseljeni, ali spektakularno lepi delovi pokrajina Golvej, Keri i Donegal, Konemara i Aranska ostrva, čiji stanovnici i dalje ribare, kopaju krompir i piju ginis na maternjem jeziku, a tokom leta primaju u svoje kuće na desetine hiljada tinejdžera iz drugih delova Irske.
Klinci u Gejltahtu uče irski u okviru državnog plana za reanimaciju jezika. I svi su zadovoljni – seljaci zato što zarade lepe pare, a deca zato što leto prevodu daleko od matoraca, gde rade sve ono što ne smeju kod kuće. Uslov je medjutim da medjusobno ne pričaju engleski. Ali, ko bi to proverio, naročito kad padne mrak pa se izvuku ko zna gde.
Kako je moguće da u zemlji koja je jedan od vodećih svetskih proizvodjača i distributera nacionalne mitomanije malo ko govori sopstveni jezik? Kao što su Srbima za sve krivi Turci, tako su i Ircima krivi Englezi. Mada ima i onih koji kažu da su i sami Irci pomalo krivi, jer dok im je jezik bio zabranjen mnogi su ga učili iz inata, a kada je država propisala obavezno učenje u školama, sve je krenulo nizbrdo. Jer se reč “obavezno” teško uklapa u lokalni mentalitet.
Velika glad i mali jezik
Gde Englezi prodju, tu trava ne raste, kažu Irci, i kao primer navode da danas u Irskoj živi manje od 10 procenata svih Iraca, a slično je i sa preostalim Škotima i Velšanima u samoj Britaniji. Svi su oni potomci starih Kelta, koji su na ova ostrva stigli sa Kontinenta pre dva milenijuma, bežeci pred Rimljanima. Kelti su pre toga naseljavali veći deo Evrope, a postojbina im je bila na teritoriji današnje Švajcarske.
Kelti su nekada imali zajednički jezik, koji se kasnije podelio u dve grupe – gojdelsku (uključujući irski i škotski) i britonsku (velški i bretonski). Škoti i Irci se i danas medjusobno razumeju (pogotovo preko flaše viskija), ali im zato treba prevodilac kad idu u Vels ili Bretanju.
Anglosaksonci nisu bili previše fascinirani ovim nijansama, niti ih je mnogo zanimala lingvistika, pa su Kelte, zajedno s Normanima i Vikinzima – koji su se tu bili zatekli – potamanili sve zajedno i svakog ponaosob. U procesu su stradale ne samo keltske “kraljevine” (hiperbola kojom Irci označavaju svoje plemenske zajednice) već i keltski običaji, obeležja i jezik. Engleski je tokom vekova postao ne samo službeni, već i svakodnevni jezik u gradovima, medju zanatlijama i trgovcima. Obrazovanje je bilo isključivo na engleskom, kao i celokupna javna administracija.
Sredinom 19 veka u Irskoj je polovina stanovištva još uvek pričala irski, ali to su bili samo siromašni seljaci, oni koji su ionako samo ćutali i radili. Osnovna namirnica im je bila krompir, koji je sredinom veka napala krompirova zlatica. Par žetvi propalo je zaredom, što se poklopilo sa rekordnim prinosima pšenice, pa su protestantski zemljeposednici prodavali žito pod odličnim uslovima u Engleskoj. Pošto u to vreme nauka još nije bila pronašla humanitarnu pomoć u Irskoj je došlo do strašne gladi. Milion ljudi je pomrlo od gladi i epidemija i jos milion je otišlo u emigraciju, odnoseći sa sobom i svoj jezik.
Posle ove katastrofe, došlo je do radikalnog rasta antibritanskog raspoloženja. Pokret za nacionalno oslobodjenje i povratak irskoj kulturi – i jeziku – rastao je i jačao, zajedno s revolucionarnim, kulturnim i folklornim udruženjima. Irski – ili keltski – preporod obeležio je kraj britanske dominacije i stvaranje nove nacionalne samosvesti. Kao što je srpski kosovski mit formiran tek nakon poraza I srpskog ustanka, tako je i irska nacionalna mitologija napisana tek nakon Velike gladi.
Irsku kulturnu tradiciju afirmisali su nacionalno svesni pisci poput Jejtsa, a narodnjaštvo je početkom XX veka postalo kulturni standard, i nešto kasnije, u nezavisnoj Irskoj, praktično je imalo status zvanične umetnosti, nešto slično onome što je socrealizam uživao u Sovjetskom Savezu, na veliku sprdnju nacionalno nesvesnih ili, srpski rečeno, “izdajničkih” pisaca poput Džejmsa Džojsa.
Englezi su ipak bili džentlmeni, pa su Ircima, kad su odlazili, ostavili svoj jezik na koričćenje. Irci su ga toliko usavršili da su napisali neke od najboljih stranica književnosti na engleskom jeziku. Za to su do sada dobili četiri Nobelove nagrade, što Irsku čini zemljom s najvećim brojem književnih nobelovaca po glavi stanovnika. I to bez pomenutog Džojsa.
Da se Vlasi ne sete
Lako je Srbima. Njihov jezik razumuju i stranci – Crnogorci, naprimer. Ircima je, da bi ih svet razumeo, za razliku od Srba, potreban prevodilac. Pogotovo od kada je irski postao jedan od zvaničnih jezika Evropske Unije.
Kad se nezavisna poslanica Marian Harkin obratila Evropskom parlamentu na čistom i tečnom irskom jeziku, parlamentarci su se kao po komandi dohvatili slušalica i uključili prevodjenje. Jedino njene kolege iz Irske nisu, jer ih je bilo sramota. Zato nisu razumeli ni reč od onoga što je pričala, pa su posle krišom tražili engleski prevod.
Za irske prevodioce unapredjenje irskog u zvaničan jezik Evrope bio je dogadjaj ravan otkriću zlatnog rudnika u dvorištu iza kuće. Ko zna obim evrokratske papirologije, zna i zašto – sve je to trebalo prevesti na Irski.
Ircima jedino ne treba prevodjenje na jezik kojim se danas govori u pojedinim balkanskim zemljama, a koji je u Srbiji poznat pod nazivom “srpski”. To je zato što su srpski naučnici nedavno otkrili velike jezičke sličnosti izmedju Kelta i Srba. Prema jednom istraživanju, Kelti (preciznije, Velšani) i Srbi imaju, navodno, “više od šest stotina zajedničkih reči”.
Nakon što su osnovali Beograd (Singidun), pronašli Negotin (Neges Tin) i otkrili reku Moravu (Mor Ava), Kelti su – kaže ova studija – otišli u Crnu Goru. Tu su “ostavili za sobom niz jasnih jezičkih tragova”. Takav je slučaj s mestima Risan (rhysfa, velški: tvrdjava) i Perast (pyr, gospodar i yst, okuka), što zajedno čini “Gospodarevu okuku”, ma šta to značilo. Ali to nije sve. Velšani su “dali ime Durmitoru” (od Duw, bog ), a Crnogorci su, valjda u znak zahvalnosti, počeli da oslovljavaju Velšane s “Vlasi”. Da se ovi drugi ne dosete.
Zanimljivo je medjutim da medju crnogorskim Keltima nisu bili samo Velšani, već i Irci, pa odatle i naziv reke Bojana (po reci Boyne, severno od Dablina). Odgovor na pitanje otkud Irci i Velšani zajedno u Srbiji i Crnoj Gori vekovima pre nego što su se formirali kao zasebni narodi i pre nego što su uopšte razvili svoje posebne jezike, ostaje, naravno, bez odgovora. Ali, ne treba biti cepidlaka.
Neki ljubitelji su čak otkrili i “tragove Kelta na Kosovu”. Tu su Kelti ostavili svoje “drevne zapise”, iz nekog razloga “zabeležene na srpskom”, a ne keltskom ili, ne daj Bože, albanskom jeziku. I to 600 godina pre nego što su Sloveni uopšte stigli do Balkana. Ovo otkriće je tim značajnije jer ni jedni ni drugi (a bogami ni treći) u to vreme nisu znali da čitaju i pišu, jer naravno nisu ni imali pismo.
Šta Irci duguju Srbima
Nisu samo Kelti uticali na Srbe, već i obratno. Širom Irske postoji veliki broj tipično srpskih imena naseljenih mesta, planina i reka. Primenom metodologije koja se u nauci o jeziku zove “komparativna analogija”, u naučnoj fantastici “let the force be with me”, a u etnopsihologiji “neka bude što biti ne može”, nedavno je otkriveno da su grad Brej (irski: Bré, engleski: Bray, u Dablinskom zalivu) osnovali srpski, a ne normanski moreplovci. Turci medjutim ovo osporavaju, i tvrde da je “bre” stara turska reč koju su im Srbi ukrali i sad je koriste kao svoju. Kako bilo, Srbi su u Irskoj ostavili i nazive gradova Dulek (Duleek na proto-keltskom znači “ima glavu ko dulek”), i, naravno, Blesington (Po narodnoj pesmi “Jao, majko, što sam blesav”).
Pored Srba, Irsku su tokom istorije posećivali i Crnogorci. To dokazuje brdo Tara, legendarno sedište keltskih kraljeva. Srbi medjutim smatraju da naziv irske Tare ne potiče od crnogorske reke, već od istoimene srpske planine. Ali ni jedni ni drugi nemaju objašnjenje otkud ime “Tara” za reke i planine u još tridesetak zemalja sveta, uključujući i Etiopiju i Japan.
O srpskom uticaju na Kelte govore i tradicionalna srpska imena koja Irci i danas koriste. Ali, pogrešno. Jer su, onako pijani, sve pobrkali, pa je kod njih Dara (Darragh) muško ime, a Nikola (Nioclás) žensko.
Pretpostavlja se da su prvi Srbi koji su došli ovamo da uče Irce keltski bili iz okoline Niša, a dokaz za to je činjenica da irski jezik ima samo dva padeža.
Kako bilo, teorije o bliskosti Kelta i pojedinih balkanskih naroda veoma su privlačne i popularne. Slično Srbima i Crnogorcima, i Hrvati polažu pravo na keltsko nasledje. Sve to naravno pripada domenu fantastike, ali šta da se radi, takva je bila i istorija ovih naroda.
Ustalom, posle otkrića egipatskih piramida u Bosni, sve je moguce.
. . .
Mit o keltskom poreklu Srba je stalno malo pa malo aktuelan kod nas. Pominje ga u novije vreme i Olga Lukovic Pjanovic u svojoj knjizi „Srbi, narod najstariji“. Iako sebe smatram nacionalistom i Srbinom, sa dugom lozom poznatih predaka, uopste nisam uspeo da shvatim iz njene knjige ko smo mi i odakle. Od Indije, pa preko Slovena, to toga da smo mi proto narod Evrope koji je bio u Francuskoj, centralnoj Evropi sve do Severne Evrope.
Knjiga joj je obimna, velika, i puna raznoraznih istorijskih citata, koji deluju intrigantno, ali tesko da su medjusobno konzistentni, a negde mi se i cini da daje sebi malo previse „prava“ u tumacenju nekih recenica. No, probudila je svojiim tekstovima snazan nacionalni naboj. Mislim da nemamo blage veze sa Keltima osim u stvaranju mitova i tu se slazem sa autorom. Zanimljive su vam slike i ilustracije, lepo ste predstavili irsku.
… eh daaa … jesam kelt … nisam kelt … jesam kelt … nisam kelt … mislim, sto je bitno da budem kelt? … jel neka nagrada u pitanju? … jel?
Ono što ja imam u kući je mladja ćerka koja liči na tipičnu irkinju – engleskinju. Crvena kosa, svetlo roze koža, izgled ostrvljanke. Mama joj je odnekle prenela neko genetsko nasledje, možda kelta, možda normana, možda vikinga, ko će ga znati.
Slažem se sa naivnim, što je bitno biti kelt? Pa Romi su dokazano iz Indije pa im to ne znači ama baš ništa.
Dia dhuit!!! :)
Ja sam verovatno jedna od retkih iz Srbije koja je rešila da koliko-toliko nauči Gaeilge. Potpuno razumem „nacionalno svesne“ Irce koji odustaju od učenja, jezik je pretežak. Povrh svega, prisutne su i značajne razlike u dijalektima, tako da irski, iako je standardizovan i modernizovan, još uvek nema ekvivalent srpskom „književnom jeziku“.
I tako sam, lutajući po beskrajnim prostranstvima interneta, tražeći bilo kakvu pomoć za savladavanje izgovora (čitaj: mp3 fajlove i kurseve), nailazila na mnoštvo materijala za učenje ali, avaj, svaki od njih „gura“ neki lokalni dijalekt. Čak je i čuvena „Rosetta Stone“ dugo odlagala izdavanje kursa irskog jezika upravo iz razloga što urednici nisu dugo mogli da se usaglase koji dijalekt da prihvate.
Iako je poznavanje osnova irskog jezika neophodno, barem za rad u javnim službama, jedini koji su zaslužni za njegovo kakvo-takvo postojanje su entuzijasti, koji u irskom jeziku vide pitanje nacionalnog identiteta. Štaviše, čini mi se da je više nego podesno povući paralelu sa Srbijom: iako je ćirilica de jure zaštićena u Srbiji, ona de facto gubi korak sa latinicom, baš kao što Gaeilge gubi korak sa engleskim. Uzgred, škotski Gaelic i velšanski Cymraeg su u sličnom položaju. što je zaista tužno ako znamo da nestajanjem jezika, nestaje i deo ljudske baštine i civilizacije.
Slán!
PS Odličan tekst! ;)
@Dzejn
Jano (srpska verzija vaseg imena) ako izdrzite sa irskim jos malo dok Srbija udje u EU, i vi cete sa prevodjenjem imati golden mine u svom dvoristu :-)
@Victor
Da budem malo zlurada ( :D ), dok Srbija uđe u EU, ne samo da ću da naučim jezik, već i sve lokalne dijalekte. ;)
Pored turbo-teorija o odnosu irskog i juznoslovenskih jezika, postoji i stalozen pristup ovoj temi – u Krusevcu se npr. pojavio udzbenik pod naslovom “Irski jezik – gaeilge, gramatika i kratki recnik” autora Gorana Cirica.
A voleo bih da mi autor, koji sa podsmehom omalovazava tudje teorije, objasni kako je to Kosovski mit nastao posle prvog ustanka? Kako je to narod zadobio svest o Kosovskom boju i poceo mahnito da pise pesme ako to nije pamtio odmah po tom traumaticnom i odsudnom dogadjaju.
@ auuuu hvala na interesu za tekst o irskom jeziku, a sto se kosovskog mita tice, to je posebna tema, ali milsim da se malo sta moze dodati onome sto je Matija Beckovic napisao o pesmi „Propast carstva srpskoga“ (koju je zabelezio Lukijan Musicki i preneo Vuku Karadzicu): „Tek smo 1817, posle oba srpska ustanka, dobili pesmu koja je naknadno zauzela svoje mesto na pocetku srpske Ilijade“. („Kosovo – najskuplja srpska rec“, Glas Crkve, Beograd 1989.)
@Dejan Novacic
To dokazuje da je Kosovska etika umetnicki najbolje artikulisana datom pesmom, kao plodom svesti koja se vekovima razvijala. Narodna knjizevnost i jeste narodna zato sto je nije kreirao samo onaj koji je odpevao pri zapisivanju vec i desetine ili stotine koji su je prenosili, dodavali i oduzimali, pa i bili medijum izmedju aktuelnih dogadjaja i istorijske svesti izrazene u delu. Inace tekst o Irskoj je zaista zanimljiv, samo bih zeleo da ukazem na neophodnost preciznog izrazavanja o temi Kosova u nasem narodu, sto zbog raznih B92 pokusaja omalovazavanja najsvetijeg u nasem narodu, sto zbog istorijskog revizionizma olicenog u tezi o Milosu Obilicu kao Albancu, sa kojom sam se verovali ili ne susreo i na Filozofskom fakultetu u Beogradu.