Bela Hamvaši
ATEISTIČKI MOLITVENIK
Mnogi su, naime, pomislili da ateisti nisu vernici. O tome, jasna stvar, ne može biti ni govora. Čovek bez vere ne postoji. Ateisti nisu bez vere, oni samo u skladu sa svojim žalosno praznim smislom i izobličenim umom, veruju u komičnu veru.
Odlučio sam napisati molitvenik za ateiste. U našem vremenu siromaštva, osetio sam sažaljenje prema tim paćenicima, i ovim im tekstom želim pomoći.
S težinom zadatka sam raščistio. Znam da ovu reč, Bog, ne bih smeo ni reći. O njemu bi se trebalo govoriti nekim drugim imenima, kao što je na primer poljubac, ili zanos, ili kuvana šunka. Ja sam ipak za glavnu reči izabrao vino. Otud je nastao naslov knjizi »Filosofija vina«, kao i njeno geslo »Na kraju ostaju ipak samo dvoje, Bog i vino«.
Okolnosti prisiljavaju na sanjarenje. Opšte je poznato kako su ateisti oholi ljudi, dostojni žaljenja. Dovoljno im je da primete ime Bog pa da knjigu smesta tresnu o pod. Dirnemo li ih u tu fiks ideju, spopast će ih besnilo. Mislim, ako budem govorio o jelu, piću, cigaretama ili ljubavi, budem li se, dakle, koristio skrivenim imenima, moglo bi im se doskočiti. Jer oni ne samo da su uobraženi, nego su jednako toliko i glupi. Ovaj oblik molitve, oni uopšte ne poznaju. Misle da se samo u crkvi može moliti, mrmljajući popovske reči.
Ateisti su siromašni duhom. To su deca našeg vremena kojoj je pomoć najpotrebnija. Siromašni duhom, s tom razlikom da gotovo i nemaju nade u Kraljevstvo nebesko. Mnogi su se u prošlosti na njih srdili i protiv njih se borili. Takav način ja u celosti osudjujem. Da se borimo? Zdrav čovek da se bori sa hromim i slepim?
Upravo stoga što su bogalji, treba im prilaziti sa blagonaklonošću. Ne samo da ih se ne sme nagovarati, oni čak ne smeju ni primetiti šta im se dogadja. Budući da su zaostali u razvoju, trebalo bi ih čak smatrati decom slaba razuma, bez obzira što oni mnogo drže do njega, misleći da je ateizam savršeno znanje.
Zašto se sa njima u prošlosti vodila tolika borba? U prvom redu, čini mi se, zbog toga što bi ateizam kao nepotpun smisao i izobličena ćud, ostao izvan celokupne linije života, ako ne bi negde pribavio sebi nadoknadu. A u čemu je ta nadoknada? U preteranoj aktivnosti. Njome ateizam nužno vodi nasilju, i zbog toga što vodi nasilju, ateisti su morali osvojiti svetovnu vlast. I osvojili su je. Oni koji su se borili protiv njih zapravo su im zavideli. Po mom sudu, to je bilo pogrešno. Jer, kada su ateisti videli kako im se zavidi, uobrazili su se.
Promenio sam taktiku. Nije bilo naročito teško. Trebalo je samo obnoviti istinu. A istina je da im se nema na čemu zavideti. Na čemu zavideti bogaljima, ako i jesu toliko moćni? Na čemu zavideti debilastim, gluvim, priglupima i suludima? Zavideti im, značilo bi dati im za pravo: značilo bi želeti ono što im je u posedu.
Tako sam dakle, promenio taktiku. Umesto da se sa njima borim i da ih pokušavam obratiti, ja ih naprosto sažaljevam. I to nije samo trik. Ne želim im ništa oduzeti. Baš naprotiv, želim im nešto pružiti, nedostatak nečega što ih čini tako slabima, siromašnima, i zašto ne reći, smešnima.
A za činjenicu da se sa njima mnogo raspravljalo postoji i drugi razlog. Mnogi su, naime, pomislili da ateisti nisu vernici. O tome, jasna stvar, ne može biti ni govora. Čovek bez vere ne postoji. Ateisti nisu bez vere, oni samo u skladu sa svojim žalosno praznim smislom i izobličenim umom, veruju u komičnu veru. I ne samo što veruju, ateisti su od reda bogomoljci.
Kažem svi, jer još nisam sreo ni jednog ateistu koji ne bi bio zatucaniji čak i od one zarozane starice koja ispred crkve prodaje svoje jeftine knjižice o čudotvornoj mokraći svetog Hormonija. Svetac ateističke vere, nije naravno Sveti Hormonije, već je to Ajnštajn, a čudotvornu moć nema mokraća, već ultraseptil.
Ime ateističkog bogomoljstva jeste materijalizam. To verovanje obuhvata tri dogme: duše nema – čovek je životinja – smrt je propast. Sve se te tri dogme stapaju u jednu, a to je: atisti se užasno boje Boga. Jakob Beme za njih kaže da žive u Božijem gnevu. Ništa drugo ne poznaju do gnevnog Boga, zbog toga se skrivaju i lažu. Misle, ako kažu da nema Boga, neće se više bojati. Ali umesto toga, još se više boje.
Ateista je, svakako, uobražen čovek, on i ne želi biti nešto drugo; ne teži pokornosti i ljubavi, drugim rečima tako je nemoćan da im i ne može težiti. Radije istrajava u svom strahu koji poriče, drhti i skriva se i laže, i postaje sve oholiji. Iz tog neutešnog košmara, u kojem se skupa krčkaju poricanje, strah, laž, skrivanje, oholost i bogomoljstvo, proistekao je ateizam kao nadomestak religije.
Iz svega se ovoga sada jasno vidi da se ateista ne može silom uveravati; i ne samo da je to nemoguće, već je i nedopustivo. Jer, oni su zabludeli, ispunjeni strepnjom i samoobmanjivanjem, s njima se mora vrlo oprezno postupati. Na svu sreću, duša nije kao telo. Rodi li se ko kao bogalj, gluvonem, ili za života bude osakaćen, ljudska moć tu ne može mnogo izmeniti. Svet duše je drugačiji. Svako se radja sa celom dušom i njena celovitost se ne može nikada izgubiti. Duhovni nedostatak svako može izlečiti. Tome čak nije potrebno ni čudo.
Molitvenik za ateiste! I to takav u kojem se ne sme ni naslutiti da uči molitvi. Velika stvar. Zbog toga, kao što kaže Fridrih Niče, govoriti se sme samo ovako; cinično i bezazleno. Iskusno i rafinirano, skoro opasno pametno; a ujedno čista srca, vedro i jednostavno, kao pevanje ptice.
Iskoristio bih ovu priliku da uputim nekoliko reči pietestima, toj mračnoj sekti ateista. Pietizam nije ništa drugo do prerušeni ateizam. Obični je materijalista bedna duša, ni inteligencija mu nije jača strana, ponekad mu je i srce sasvim tupavo, i stoga, kao što sam već više puta rekao, treba ga smatrati takvim bogaljem koji se silom drži svoje sopstvene manjkavosti, a svoju nezgrapnu suštinu smatra nekim velikim postignućem.
Pietist je isto takav bezbožnik, kao i materijalista, samo što mu je povrh svega i savest loša, pa zato preuzima na sebe spoljne elemente prave religije. Pietist bi od čoveka zahtevao da živi na hlebu i vodi, od najlepših žena bi tražio da šetaju u loše skrojenim haljinama, smeh bi zabranio, a sunce prekrio crnim velom.
Pietist je antialkoholičar. Dobro znam da se već sablaznio i nad mojim gestom; kakvo li je to huljenje! Sablaznio se što sam se usudio reći da se Bog nalazi i u kuvanoj šunki. Neka se samo smiri. Biće tu još neobičnijih stvari. Obećavam da ću mu pokloniti posebnu pažnju, i da neću propustiti nijednu jedinu priliku da ga sablaznim još i više.
Ateistu treba štedeti jer je glup i neuk i ograničen i prost. Pietist ne može računati na takvu obzirnost. Neka zna, budnim ću ga krajičkom oka uvek gledati, i što mu lice poprimi svečaniji izraz, to ću se više smejati. I što njegova ljutnja bude jača, moje će veselje biti veće, šta više – neću mu reći ni zašto.
»Na kraju ostaju ipak samo dvoje, Bog i vino«.
Tekst je uvod knjige „Filosofija vina“ od Bela Hamvaši-ja.
Gde izabraste Hamvasija?!!!
Ma koliko da je on bio zanimljiv, nacitan, lucidan i originalan, covek je odavno bio skrenuo sa uma. Pa znte li sta je on o nama mislio, balkanacima, evo mali citat:
„Prvi korak ka razumevanju Meteora jeste duh Balkana, jer narodi na Balkanu nisu prispeli onda kada su bili divlji kao mustanzi. To su bili patrljci naroda, srča od raspršenih naroda i ova parčad ni do danas ne mogu da srastu u jedinstven narod. Najcrvljiviji i najpokvareniji način života u istoriji sveta dospeo je ovde, u ovu smešanu rulju na smetlište patrljaka naroda.
Sredinom XV veka muhamedanci su zauzeli Vizantiju. Ustaljeno podlaštvo načelo je i muslimane. Celo muhamedansko carstvo počelo je da tone u vizantijski glib. Muhamedanstvo je na Balkanu doživelo slom, kao i Julije Cezar, Aleksandar Veliki, Atila, Napoleon. Zašto? Jer je ovaj zadatak nemoguć. Muhamedanska ideja o svetskom carstvu nije mogla da izađe na kraj s Balkanom i zato se udavila u Vizantiji.
Postoji tačka na kojoj demonsko ja, koje je nesposobno da umre, pomaže sebi na taj način što provocira ubicu. To se dogodilo Viznatiji. Ona je izazivala muhamedanstvo da je ubije. Međutim, muslimani su verovali da nekoga treba ubiti tako što se on proburazi. Nisu znali da je ubijati mnogo teže nego kasapiti. Ubijati treba tako što se neko proguta, i usisa, i svari. O tome muslimani nisu imali pojma. I zato se Vizantija osvetila svome ubici, koji nije znao kako da je ubije. Ona je usisala i svarila muslimane. Nikada još u takvom smradu nije istrulila svetska sila kao muhamedanska. I od tada je Balkan obogaćen novom crtom: pored vizantijskog podlaštva, u tu korpu za prljavo rublje, koja je Balkan, bačena je i lešina muslimanskog svetskog carstva“.
Bela H je duhovita i ostra ptica rugalica. Ima ponekad sjajna zapazanja i tesko onoj temi na koju se fokusira. U SEE ga pseudoelita smatra filosofom jer se bavio nekim filosofskim i antropoloskim temama, ali to je stav malogradjana koji ne poznaju nauku a dopada im se Hamvasova tabloidna erudicija. Jer on barata sa puno podataka, ideja, zanimljivo i svadjalacki pise, ali nema nikakav koncept, vec samo ideje oko kojih stvara mnoslvo varnica.
U Srbiji nesto slicno pokusava da bude Svetislav Basara, samo sto je on daleko prostiji, primitivniji i manje obrazovan od Hamvasija, pa osim psovki, vulgarnosti i igre reci nema niceg vrednog.
Kod Hamvasa vrednosti ima, tu i tamo, u inteligentnim zapazanjima i dubokim mislima, samo treba zaobici njegovo zavodjenje duhovitoscu.
Meni je pak Bela Hamvaši izuzetan mislilac, sa kojim imam pravo da se ne slažem, ali koji svojim pisanjem i jednim mentalnim seciranjem razotkriva mnogo društvenih anomalija.
Zanimljivo je da je ceo njegov fokus rada bio inspirisan potragom za „normalnim životom“, inspirisanom idejom vraćanja na jednu vrstu nekadašnje tradicije, kada su ljudi bili mnogo više autentični nego što su to u savremena vremena. Ideju o pra Tradiciji je preuzeo od nekih drugih mislilaca, kao bunt protiv totalitarizma komunističke vlasti u Madjarskoj. I živeo je krajnje neobično, nasuprot običnosti kojoj je težio.
Kao što je Sony preneo, nije bio baš blagonaklon prema nama, narodima sa ovih prostora, ali nije bio blagonaklon ni prema drugima, pogotovo kada svoju oštricu uperi ka nekoj pojavi. No, tu i vidim njegov najveći kvalitet, da hirurški precizno secira fenomene i društvo u kome živimo. Nije uvek bio sklon konceptima, kao što tvrdi Victor, mada je njegov generalni koncept dosta jasan, i svodi se na to da se izgradi bolji svet kroz napor oslikavanja i odbacivanja svega onoga što u modernom svetu ne valja, što je licemerno, dvolično, nisko.
Volim ga čitati iako su i meni neke ideje i sočni izrazi ponekad neadekvatni. Ali to vam dodje kao hirurško čišćenje rane, nema izlečenja bez agresivne metode odstranjivanja lošeg tkiva.
@Victor : dopada mi se slika „ideje oko kojih stvara mnostvo varnica“. I onda te varnice zaslepe lepotom svoje privremene svetlosti i zavedu na svoju putanju, koja se zavrsava zgasnucem, a ideja, gde je, u tom potonjem mraku? Treba je pronaci, ako je uopste ima. I ja sam bas na taj nacin dozivela Hamvasa.
Neko voli Hamvasa, neko ne, ne bih dalje da raspravljam, ali bih da podsetim ovom prilikom na osobu zasluznu, a opet vecma nevidljivu, za reku Hamvasevih misli iskazanu jednim lepim, bogatim srpskim jezikom. Na gospodina Savu Babica, prevodioca svih Hamvasevih dela na nas jezik. I osnivaca i profesora Katedre za hungarologiju na beogradskom Univerzitetu. Hvala Vam gospodine Babicu na Vasoj posvecenosti priblizavanju jednog jezika, pred kojim se cak i Finci danas osecaju potpuno bespomocno, nasoj kulturi, i jednog neobicnog coveka zastalog u pokusaju da ukroti svoje misli
ateisti su “glupi, neuki, ograniceni i prosti”. na koga je bh mislio? na lukrecija? spinozu? ajnstajna?
@ Dejan
Mislio je bas o njima, zato sto su se usko bavili fenomenologijom pojavnosti a ne ontologijom postojanja i smisla zivota. Zamerao im je da su u svojim ateistickim idejama bili uski, posmatrajuci samo spolja, i to parcijalno. Gledali su drvo umesto sume i podsmevali se celom svetu a da nisu imali sirinu, i da nisu shvatali slozenost verovanja i prisutnost istih simbola po celoj planeti.
Ipak i sam bh je od pokusaja da svuda nadje istovetnost Tradicije zalutao u sveopsti univerzalizam i simbolizam, po uzoru na neuspelog masona, okultistu i na kraju muslimana sufija Rene Guenona, cije je ideje samo dalje razradjivao, na sebi svojstven gorak nacin.
sony, hvala na pojasnjenju koje (zajedno s tekstom o balkanu koji ste ranije citirali) upotpunjava predstavu o hamvasiju na ovom blogu.