Dr Velimir Abramović

 

Nikola Tesla i spiritizam

Spiritizam kao modni pokret spajanja nauke i onostranog sveta nije zaobišao ni Nikolu Teslu

 

Pokušavajući da rekonstruišem Teslin društveni život, koji je bio vrlo bogat, njegove veze sa uticajnim ljudima tog vremena, otkrio sam da su mu lični prijatelji bili iz kruga engleskih spiritualista, velikih naučnika koji su pokušavali da naucno dokažu egzistenciju duše umrlih ljudi i posle smrti,  egzistenciju duše van tela – spiritizam. To su bili Vilijem Kruks, čovek koji je 1915 – 1918. godine vršio dužnost predsednika Royal Society of  England, a još u XIX veku bavio se spiritualizmom kao naučno teorijskim saznanjem i spiritizmom kao tehnikom održavanja kontakata sa umrlim osobama.

Preko 40 godina Kruks je eksperimentisao i neki od čuvenih medijuma bili su opisani u njegovim naučnim radovima, kao što je to Daglas Houm, čovek koji je bio u stanju da telekinetički svira harmoniku, zatim, da levitira i najzad, bio je u mogućnosti da smanjuje težinu tela, za šta postoje mnogi dokazi u Kruksovim eksperimentima. Vilijam Kruks je bio inače eksperimentalni fizičar prvog ranga, poznate Kruksove cevi zapravo su prve katodne cevi, dakle pre Lenardovih i Roendgenovih cevi, zatim izumitelj spintariskopa, sprave za prebrojavanje radioaktivnih čestica u gasovima. Bavio se hemijom i pronašao element Talijum.

Drugi naučnik bio je Oliver Lodž, takođe Teslin prijatelj iz engleskog spiritualističkog kruga koji je kao rektor univerziteta u Glazgovu pisao udžbenike iz fizike koji se i danas smatraju najboljim srednjoškolskim udžbenicima. Oliveru Lodžu sin je poginuo u Prvom svetskom ratu i on je sa njim koristio spiritizam, po sopstvenim rečima održavao je redovnu komunikaciju.

Treći je bio Lord Kelvin, koji se bavio teozofijom i bio uveren da etar postoji. Bili su to Teslini lični prijatelji kao i tri američka predsednika, Teodor Ruzvelt, Vilijam Harding i Vudro Vilson. U svoje vreme Tesla je vrlo često izlazio na naslovnim stranama New York Times-a i ni najmanje nije bio usamljen. Utoliko je neobičnije što je danas u ovakvoj meri zaboravljen. U Srbiji Tesla takodje nije naročito cenjen od stručnih ljudi. Elektrotehnički fakultet u Beogradu nije dao niti jedan doktorat ili magistraturu, pa čak ni diplomski rad, na osnovu proucavanja Teslinog dela.

Ali, Tesline ideje bude mastu na Istoku. Nedavno je u emisiji na drzavnoj ruskoj televiziji, emitovanoj za svih petnaest casovnih zona Rusije,  jedan od najvecih ruskih akademika, Ribakov, govorio o tome kako je iskljucivo objasnjenje za Tungusku katastrofu 1908. godine zapravo test Tesline kule Vardenklif izgrađene na Long Ajlendu, koja je bila u stanju da celokupnu planetu zemlju uhvati u rezonantno kolo, jer je tako bila i konstruisana. Ruski naučni novinar Pravdivcev otišao je u kongresnu bibilioteku u Vašington i pronašao podatak da je Tesla poslao u martu 1908. godine svog asistenta Šerfa u Kongresnu biblioteku u Vašington da trebuje detaljne karte Sibira, posebno Tunguzije, a eksplozija se dogodila 30. jula u sedam sati i sedam minuta i uzrok je do danas ostao nepoznat iako su Rusi detaljno ispitivali mesto navodnog udara komete ili ledenog meteorita ili kako je to Pjotr Leonidevič Kapica pretpostavio vrlo malog parčenceta anti-materije koje je uspelo da prođe kroz atmosferu.

Početkom XX veka sa razvojem kvantne mehanike i relativističke teorije Tesla je na izvestan način izašao iz fokusa zvanične svetske nauke i praktično je preostalih 38 godina (1905-1943) do smrti u Njujorku, radio u potpunoj usamljenosti razvijajuci sopstvenu teoriju materije, sopstvenu teoriju prostora, i vremena i onoga što je on, po Aristotelu, zvao – luminoferozni etar, dakle, prameterije, materie prima iz koje nastaje sva druga ’teška masa’.

U međuvremenu odbio je poziv i Lenjina i Staljina da ode da radi u Sovjetski Savez, gde su mu nudili bajkovite uslove, a nije održavao naučne kontakte ni sa Srbijom jer tu nauka prosto nije bila na tom nivou da bi joj Tesla bio od pomoći.

Redovni član srpske akademije nauka postao je tek sa punih osamdeset godina (1937) na predlog Đorđa Stanojevića i to tek posle trećeg glasanja. Ali, Tesla za to nije mario, iz jednostavnog razloga što je bio ne izvan politike i izvan društva, nego iznad njih. Nije se interesovao za bilo kakve počasti ili slavu koju bi mu donelo priznanje njegovog istorijskog rada.

Istražujući obiman materijal koji je Robert Uth prikupio za film o Tesli i koji nažalost zbog intervencije televizije SBS koja je otkupila film i poslala svog montažera da izbaci sav relevantan materijal iz konačne verzije – nije ušao u ono sto je došlo do publike, otkrio sam da je 1942. godine u jesen, dakle svega nekoliko meseci pred smrt, Tesla napisao predgovor za knjigu tadašnjeg potpredsednika Amerike, Ruzveltovog potpredsednika, Henrija Volasa, koji je bio levičarskih uverenja i koji je napisao knjigu The Age of The small man (Doba malog čoveka).

Pošao sam tim tragom i otkrio da je Henri Volas 1934. godine bio ministar poljoprivrede Amerike, što je u Americi velika funkcija i da je tada bio učenik cuvenog ruskog misticnog slikara Nikolaja Reriha, jednog od osnivača Ruskog kosmizma i vrlo visokog teozofa. Vazan je podatak da su Rerih, ezoterik masonske provenijencije i ministar Henri Volas, 1934. i 1935. godine zajedno putovali Mongolijom, Srednjom Azijom i stigli čak do Mandžurije u Kini, jer je Rerih pokušavao da osnuje sopstvenu državu od Tibeta, Mongolije i delova Altaja, kao i delova starih Himalajskih kraljevstava. Ovo mu nije uspelo zbog Staljinove intervencije kod Ruzvelta koji je Rerihu ukinuo podršku za taj poduhvat. Međutim, kao mističnu odmazdu, Nikolaj Rerih je Henriju Volasu predložio da se promeni revers dolara, dakle, da se na dolar unese crtež piramide sa svevidećim okom, veliki pečat SAD kao i drugi znaci koji se i danas tu nalaze. Do 1934. na reversu novčanice od jednog dolaru je pisalo samo ’one’. Za knjigu Rerihovog učenika Volasa, Tesla piše pogovor. Kako se to desilo, to nisam uspeo tačno da utvrdim, ali pretpostavljam da je ta veza išla dvostruko, preko ruskog masona Paje Radosavljevića i američkog masona i Teslinog sestrića – Save Kosanovića, koji je na kraju čitavu Teslinu zaostavštinu preneo kao lično nasleđe, dakle, kao sopstvenu imovinu u Srbiju i na taj način lišio Ameriku njenog tehničkog osnivača.

Iako je bio građanin Amerike od 1884. godine, po Teslinoj smrti 1943.g, njegovi naučni radovi smešteni su u Biro za imovinu stranaca. Ovo zvuči besmisleno kada se zna da Tesla rođen1856. godine u državi Austriji, u delu naseljenom Srbima, dakle u državi koja 1943. godine nije postojala u istom obliku i nije imala istu teritoriju. Čudnim prebacivanjem Tesline imovine u biro za strance  legalizovan  je inace  ilegalni transfer njegovih stvari u Beograd.

Sam Sava Kosanović radio je u diplomatiji kraljevine Jugoslavije a zatim se približio Titu i partizanima i kasnije bio i ambasador Titov u Americi i takođe Ministar spoljnih poslova. Sava Kosanović je aktivno pripadao organizaciji Američkih masona i čak je sačuvan njegov govor u masonskoj loži u Koloradu, i nalazi se danas u Teslinom muzeju. Poznato je da su Henri Volas i Sava Kosanović napisali tekst Tesline podrške Titu, koji je Tesla samo neznatno redigovao i zatim potpisao. U to vreme direktor FBI bio je čuveni Edgar Huver kome je Henri Volas bio neposredni predpostavljeni. I Sava Kosanović takođe je radio za FBI i  kao takav je postao član Titove zapadne grupe za podršku. U tenutku Tesline smrti koja je bila u periodu od 5-7 januara 1943. godine Sava Kosanović nije kontaktirao Teslu. Zašto?

On je 5-og januara pošao u hotel New Yorker kod Tesle, međutim, zaustavila ga je policija na ulici i tražila mu dokumenta. Imao dokumenta, ali agenti su rekli da ona nisu u redu i da moraju  da ih provere i odveli su Kosanovica u pritvor iz koga je pušten 7-og januara ujutru. Iz zatvora, Kosanović je otišao u svoj hotel da se istušira s namerom da odmah posle toga ode kod Tesle. Dok se tuširao, stekao je gosta, Mirka Markovića, takođe zanimljivu ličnost, generala koji je kasnije završio i kao staljinista na Golom otoku, a u to vreme je u Pitsburgu bio glavni urednik lista Slobodna Reč, koji je finansirala Kominterna. On je neočekivano, verovatno po nalogu, doputovao iz Pitsburga avionom u Njujork, i tako se desilo da zajednički Sava Kosanović i Mirko Marković odu u Teslin hotel. Tamo su već zatekli policiju koja je fotografisala Teslinu sobu, ali i sve Tesline stvari, još uvek netaknute. Tesla je imao apartman u kome je u jednoj sobi bila njegova labaratorija a u drugoj je spavao radio teorijski. U labaratoriji je bilo mnogo prototipova raznih aparata. Na očigled Mirka Markovića i Save Kosanovića došla su tri manja vozila iz  Pentagona i sve aparate iz sobe su odneli vojnici a takođe i tehničke crteže koji su bili A3 formata i veći i nalazili se u spavaćoj sobi  u velikom namenskom ormanu.

Taj mozda i najvažniji deo zaostavštine nikada nije došao u Beograd. Moja pretpostavka je da ako je neko hteo da nastavi Teslin rad i posle njegove smrti, onda je naravno idealno bilo da se kompletno njegovo naučno nasleđe zvanično prebaci na mesto na kome će ono biti sahranjeno bolje nego Titanik na dnu okeana. Jer niko se posle 1952.g., uključujući naš Elektrotehnički fakultet, Akademiju nauka, pa čak i slobodne istraživače nije ozbiljno bavio arhivom. Od 1956. godine do danas ta arhiva je još uvek nesređena i nedostupna javnosti u celini, na zahtev se stalno izdaju jedna te ista poznata dokumenta i tako je vec decenijama.

Pomenuti Mirko Marković koji se tako iznenadno umešao u stvari Teslinog nasleđa takođe je veoma čudna ličnost. Prijatelj Hemingveja, još iz Španskog građanskog rata, gde je bio komandant „Americke internacionalne brigade Džordž Vašington“, pri kojoj je Hemingvej bio ratni dopisnik, i posle je odlazio na Kubu kod Hemingveja. Kada se vratio u Beograd, Tito ga je konfinirao na Goli otok. Po odsluženoj kazni bio je profesor političke ekonomije na Pravnom fakultetu sve do smrti i ostavio zanimljive memoare.

Nastaviće se …

. . .

Prvi deo texta o Nikoli Tesli

Treći deo texta o Nikoli Tesli

.