Tako mlada, a već Slovenka

Dejan Novačić

 

TAKO MLADA A VEĆ SLOVENKA

Zašto je u SFRJ Slovenka uživala reputaciju, zašto je Slovenci nisu uživali, i o kakvoj reputaciji Slovenke je reč. Poznata fraza Tako mlada a već Slovenka se odnosila na Slovenke zbog njihove darežljivosti

.

U bivsoj Jugoslaviji postojao je neki red. Znalo se ko je kakav i gde mu je mesto. Bosanci su bili glupi, Srbi primitivni, a Crnogorci lenji. Slovenci, su, naravno, bili sebicni. Ali, za razliku od njih, Slovenke nisu. Naprotiv, bile su veoma darezljive. Bar kada je o onim stvarima rec.

Bilo je puno toga u SFRJ oko cega Srbi, Hrvati i ostali Bosanci nikako nisu mogli da se sloze. Ali, svi su se slagali u jednom: da je zemlja okrugla, da je voda mokra i da su Slovenke lake. Krilata izreka “tako mlada, a vec Slovenka” ponavljana je sirom SFRJ kao biser narodne mudrosti i kao aksiom primenjene etnopsihologije. Obicno iza pete runde, kada razgovor u nekoj seoskoj kafani, restoranu doma JNA ili stanicnom bifeu sa fudbala predje na fundamentalna pitanja filozofije marksizma. Jer, kao sto je za razumevanje svetske revolucije neophodno poznavanje jedanaeste teze o Fojerbahu, tako je i za proucavanje seksualne revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije neophodno razumevanje ove klasicne teze o Slovenkama.

Cime su Slovenke zasluzile reputaciju najpristupacnijih zena u Jugoslaviji? Podjimo redom – jos od pre II svetskog rata, za razliku od zena u nekim drugim delovima zemlje, Slovenke vise niko nije trampio za koze i vrece brasna. One su u NOB i revoluciju usle kao vec emancipovane zene, koje su znale sta hoce, i koje se nisu ustezale da kazu sta je to sto hoce. To je ostavilo dubok utisak na partizane, pogotovo sto su to vecinom bili seljaci iz udaljenih i patrijarhalnih sredina, koji su pre rata do zena dolazili retko i tesko, uglavnom putem otmice. Posle demobilizacije partizani su se vratili kucama puni lepih uspomena i neverovatnih prica o preduzimljivim Slovenkama i o tome kako su se s njima borili rame uz rame i spavali bok uz bok. Ili kako vec.

Slovenke su tako, zahvaljujuci partizanima, stekle reputaciju slobodnih zena. Sa stanovista marksizma to je bilo u redu, ali u prevodu na narodski jezik to je svasta moglo da znaci. Najcesce, da odmah legnu pod prvog Bosanca na koga naidju. Ovakvo tumacenje su, pored samih Bosanaca, najvise potencirali momci ciji se vrhunac opstenja sa Slovenkama svodio na kratotrajne susrete s Pepcom Kardelj u prilozima “Filmskih novosti” o doceku Nove Godine na Brdu kod Kranja. U kojima Pepca, iako udata zena, jede kranjsku kobasicu. S izazovno nakrivljenom kapicom na glavi.

.

Slovenke amazonke, partizanke i obicne omladinke

Pepca je mozda bila izazovna, ali Vida Tomsic je bila zagonetna. Ona je bila malo starija, ali mnogo iskusnija od Pepce. Sarm zrele zene koja je vec dosta toga preturila preko glave izgleda da je imponovao mladim radnicima i seljacima, pa su je ovi birali na sve rukovodece funkcije koje su u to vreme postojale u drzavi i partiji. Vida je postala ministar u prvoj vladi Slovenije 1945. godine, u vreme kada su zene u Americi i Engleskoj o necem slicnom mogle samo da sanjaju. Svojim primerom, ona je odigrala znacajnu ulogu u borbi za ravnopravnost polova i pokazala svim Balkancima sveta da zena ne mora po ceo dan da doji decu, muze kravu i mesa nesto u kazanu. Ako hoce, moze nista da ne radi, da sedi i pusi cigarete, voza se u crnom Mercedesu i ide na partijske sastanke, i to kad god joj srce pozeli.

Zajedno s drugaricom Vidom, znacajnu ulogu u emancipaciji jugoslovenskih zena odigrala je jedna druga slovenacka partizanka po imenu Spela Rozin. Ona je vec krajem sezdesetih godina otisla u partizane, gde ju je narodni heroj Veljko Bulajic licno naucio da baca bombe i ubija Nemce i domace izdajnike s ledja. Ova Amazonka sa Triglava nosila je koznu jaknu, kozne visoke cizme i bila je opasana koznim remenjem, na radost i veselje onih koji to vole. Kasnije se ispostavilo da ona uopste nije bila Slovenka, vec Hrvatica, jer joj je u filmu “Bitka na Neretvi” rodjeni brat bio Smoki.

Genaracije Jugoslovena divile su se naprednim Slovenkama, i to ne samo u ratu, vec i u miru. Jedna od najnaprednijih bila je Ditka Haberl. Njen uticaj na omladince, pa cak i pionire, bio je toliko snazan, da mu enciklopedija jugonostalgije , “Leksikon YU mitologije” posvecuje posebnu odrednicu. Za Ditku pise da je bila “erotska zvezda najranijih mastanja” zato sto je nosila “izazovan prsluk” koji se “vezivao pertlama spreda” i “izdasno otkrivao dekolte i pupak”. Ali, o ukusima se ne raspravlja – nekim momcima se vise svidjala Ditka, nekima Majda Sepe, a nekima Tomaz Domicelj. U svakom slucaju, ansambl “Pepel in Kri”, ciji je raskosna Ditka bila solista, postavio je standarde jugoslovenskog estradnog sex appeala: i zene i muskarci nosili su strasne frizure, jos strasniju odecu i, sto im je valjda bio fetis, neke ogromne kragne na kosulji.

.

Kako su Slovenke postale ribe

Iako su bile neobicno popularne, Slovenke ipak nisu vazile za neke ribe. Smatralo se da su najbolje ribe bile u Beogradu, i u tome su se uglavnom svi slagali, pogotovo Beogradjanke. Znalo se da nesto dobrih riba ima i u Zagrebu i Sarajevu, a takodje i duz dalmatinske obale. Narocito kad Cehinje dodju na letovanje. I to je otprilike bilo to. S druge strane, u Sloveniji nije bilo ni losih riba. Kako je to moguce, objasnile su maco-fasisticke svinje, prema kojima ruznih zena ne moze biti sve dok ima dovoljno cviceka. Kao dokaz za ovo navodili su cinjenicu da Slovenci puno piju i da se retko trezne.

Kako bilo, beogradske ribe i slovenacke deklice imale su nesto zajednicko. I jedne i druge potpuno su odstupale od balkanskog standarda zenske lepote, koji karakterisu rubensovski volumeni, brojgelovska stamentost i stilska hiperbolicnost forme. Idealna zena je u bivsoj Jugoslaviji bila, prostije receno, ko od brega odvaljena. Klasicni primer su dve cuvene jugoslovenske lepotice, od kojih je jedna bila na pocetku svega, i simbolizovala je izlazak iz rata, sirotinje i blata, a druga na kraju i simbolizovala je povratak u to isto. Prva se zvala Jovanka Broz, druga Lepa Brena.

Pravu suprotnost ovim vilendorfskim Venerama predstavljala je Bernarda Marovt. Vitka i nezna, ona je svojom urbanom, pomalo melanholicom lepotom bacila na kolena citavu generaciju citalaca zagrebackog magazina “Start”. Ubrzo posle duplerice u ovom samoupravnom “Playboyu”, ranih osamdesetih, Bernie je aklamacijom izabrana za Miss Jugoslavije. Iz razloga koje citaoci ovog magazina nikada nisu mogli da shvate, nije postala i Miss sveta. Ali, sto se njih tice, kao da jeste. Od tada Slovenke u svesti prosecnog jugoslovenskog muskarca nisu vise bile samo lake, vec pre svega, dobre ribe. Najbolja drugarica Bernarde Marovt bila je u to vreme Moni Kovacic, koja nije bila ni model, ni pevacica, ni glumica, i za koju niko nije znao cime se ustvari bavi. Sto uostalom nikome nije bilo vazno, jer je imala noge do ovde.

Nesto kasnije, kada je, otvoreno receno, za ljubav vec bilo kasno, i kada su Srbi vec bili poceli da bojkotuju Fructalove sokove (koje su kao pa pili), a Srpkinje da bojkotuju Zorana Predina (dotle je bilo doslo!), pojavila se Savina Gersak.

Savina je dokazala da Slovenke nisu bile samo lepe, vec i fatalne zene, i to bukvalno. U filmu Zivka Nikolica “Smrt gospodina Goluze” Savina nije htela da progovori ni rec s Ljubisom Samardzicem (jer se pravila da ne zna srpski, vec samo hrvatski), zbog cega se ovaj na kraju bacio s mosta u reku. U kolektivnom pamcenju publike ostala je urezana i antologijska scena iz filma “Cudo nevidjeno”, u kojoj prelepa , zanosna Savina igra trbusni ples na kafanskom stolu u nekoj crnogorskoj vukojebini, na sta lokalni pop, otac Makarije (Bata Zivotinja, naravno) kaze: “Ovo je, sto bi nas narod rekao, dobra picka”.

Posle je Srpska Pravoslavna Crkva zahtevala da se film zabrani, a Savina uhapsi. Ali narod nije dao.

.

Dr Ruth je bila Slovenac

Tradicionalna predodzba o Slovencima kao ljudima koji su marljivi i uporni u svemu, osim u krevetu, nije tacna. Naprotiv, Slovenci su od svih naroda u SFRJ bili najveci strucnjaci za seks. Makar teoretski. Dokaz za to bio je dr Marijan Kosicek.

Ono sto je Jerry Springer bio za Amerikance, a dr Ruth za ceo svet, to je dr Kosicek bio za Jugoslovene. Nije bilo revije koja je drzala do sebe i mentalnog zdravlja svoje publike, a da dr Kosicek nije njenim stidljivim, zbunjenim, ili jednostavno, perverznim citaocima delio besplatne savete o seksu. Dr Marjan je razlozno i srtpljivo odgovarao i na najgluplja pitanja, i mnogima pomogao da poprave i usklade odnose sa svojim zenama, komsinicama, postarima ili ko sta vec voli. Na kraju je pokrenuo specijalisticki casopis “Vroci kaj”, koji je uzivao visok ugled u strucnim krugovima sirom SFRJ. Pazljivo su ga studirali cak i oni koji nisu znali ni rec slovenackog.

Uprkos svemu, Slovencima je bilo tesko da ubede sami sebe, a kamoli Slovenke, da im nista ne fali. Sve su pokusavali, cak su pustali brkove po uzoru na druge, prave muskarce. Ovu modu zapoceo je Edvard Kardelj zvani “Bevc”. On je pustio brkove kao Staljin, samo manje, da ne ispadne pretenciozno. Sledio ga je Mitja Ribicic, s jos tanjim brkovima, u kojima se vec video uticaj Zapada, zbog slicnosti s brcicima tada popularnog Errol Flynna. Brkovi su vremenom postajali sve tanji, pa je dr Janez Drnovsek, kao poslovicno skroman covek, imao neke sasvim tanke brkove, takozvane “gliste”.

Posto stvar s brkovima nije isla, Stane Dolanc i njegov naslednik Janez Jansa dogovorili su se da ih ne pustaju. Umesto toga, nosili su na licu zagonetan izraz ljudi koji sve znaju, ali ne smeju nikome da kazu, u nadi da ce se to dopasti zenama. Nesto slicno s izrazom lica pokusao je i Milan Kucan, ali nije bio ubedljiv, pa je sve nade polagao u razdeljak, za koji je dr Cerovic posle pricao da mu ga je mama napravila jos kad je imao pet godina.

Poslednji eksperiment s brkovima izveo je Janez Stanovnik. On je voleo Srpkinje, pa je pustio neke brcine po uzoru na Kraljevica Marka, nadajuci se da ce im tako privuci paznju. Na kraju su Slovenci definitivno digli ruke od te price – brkovi su otisli u istoriju, zajedno sa spomenicima onima koji su ih nosili. Kao kulturni ljudi, Slovenci su u Ljubljani golim rukama sravnili sa zemljom spomenik prvom brku Slovenije, onom Kardelju od koga je sve i pocelo. Posle su tu nabili neku golu zensku, valjda da ispadnu frajeri. A dr Drnovsek se, videci da je djavo odneo salu, za svaki slucaj brze-bolje obrijao.

.

Bosanski Dekameron

I dok su Slovenci cas pustali, cas brijali brkove, Bosanci su radili. Da nije bilo njih, Slovenke ne bi ni znale sta je seks.

Slovenke su, kao i sve zanemarene Svedjanke ovog sveta, ciji muzevi danju rade a nocu hrcu, trazile ono sto im nedostaje u zagrljajima temperamentnih juznjaka. Dok su Slovenci jurili pare, Slovenke su jurile Bosance. A Bosanci su bili dobri ljudi, pa nisu mogli da ih odbiju. To se na bosanskom kaze uciniti sevap.

Za to vreme Slovenci su, pogureni nad svojim digitronima, stalno nesto racunali. Onako sonjavi i kilavi, nisu znali nista drugo osim da broje pare koje su zaradjivali na balkanskoj sirotinji. Nasuprot njima, Bosanci su bili muzevni, snazni, duhoviti i sarmantni. U njihovom drustvu, inace mirne i uzdrzane Slovenke, pretvarale su se u pohotne i razuzdane seks-masine. Ali za Bosance seks sa Slovenkama je bio vise od mehanike. Bila je to slatka osveta siromasnog juga bogatom severu i fantastican materijal za lovacke price, neobicno popularne u okolini Zenice, Visokog i Bihaca. Tamo se i danas prica kako su Bosanci u Sloveniji zakon. Zato su Slovenke u Bosni ostale zakletva.

Jedini problem koji su Bosanci imali sa Slovonkama bila je jezicka barijera. Posto u ono vreme jos niko, pa ni Slovenke, nije znao bosanski, a Bosanci, iz poznatih razloga, nikako nisu uspevali da savladaju slovenacki, stalno je dolazilo do nesporazuma: “Nista ti Slovenka ne razumije. Ti joj kazes sjedi, a ona legne…”

Za razliku od Bosanaca koji su se odlicno snalazili sa Slovenkama, Slovenci jednostavno nisu umeli s Bosankama. A trudili su se – po uzoru na normalne Bosance, nosili su zlatne lancice i srebrne narukvice, i cak su jedno vreme umesto “Radenske” pili “Musku vodu” iz Kaknja. Posto je ipak rec o Slovencima, a ne Bosancima, konsultovali su i knjige. Iz njih su saznali da postoji jedna stvar koja je za zene jako vazna i koja se zove “predigra”. U Vakufu i danas kruzi prica o tome kako je Janez pokusao da steceno znanje primeni u praksi: krenuo je, nezno, polako i pazljivo, trudio se, petljao i petljao, dok mu Fata na kraju nije rekla “E moj bi Mujo do sad jebo i mene i tebe”.

.

Iskustva drugih

Ako je za utehu, Slovenci nisu bili najgori. Najgori su bili Crnogorci. Bilo je neceg sumnjivog u njihovoj opsesivnoj potebi da isticu svoju muskost. Podrozrenje je pre svega izazivala sklonost da se stalno “drze” zajedno, i to samo muskarci, dok su im zene uvek bile negde izdvojene. Prilicno je nezdravo delovalo i njihovo okupljanje po ekskluzivno muskim udruzenjima zvanim “bratstva”, a gajili su i kult necega s krajnje dvosmislenim nazivom “muska glava”. Cudno je bilo i to sto im je najgora uvreda kad za nekoga kazu da je “zenetina”, a bila je neobicna i njihova sklonost ka “svijetlom oruzju” i raznim sabljama, kuburama i jataganima, o cemu je Freud svojevremno napisao par zanimljivih redaka.

Sta su Crnogorke mislile o Crnogracima nije poznato, jer ih niko nista nije ni pitao. Ali, poznata je prica o Crnogorcu, koji se jednom vratio kuci s posla (kog posla?), gde ga je zena docekala u crnoj cipki i halterima, nadajuci se da ce u njemu tako probuditi zapretenu iskru strasti. Na sta je Crnogorac mrko pogledao i rekao: “De, zeno, ne okolisaj – je li djedo umro?”

Uopste, ti vicevi su bili posebna prica. U vreme pre nego sto su neoliberalni naucnici pronasli politicku korektnost, vicevi su bili uvredljivi do granice cistog rasizma. Ipak, u Jugoslaviji su izazivali salve dobrocudnog smeha i niko se nije ljutio, cak ni oni koji sebe ozbiljno shvataju, kao Crnogorci, naprimer. Oni su mislili da su to svi samo sale, i nastavili da zive u uverenju kako su veliki ljubavnici.

Na slicnoj planeti ziveli su i Srbi. Sve dok im jednog dana koncepciju nije poremetila Dubravka Ugresic. Posle filma “Stefica Cvek u raljama zivota” i cuvene epizode s Batom Zivotinjom koji u tigar-gacicama preti jadnoj Stefici “sad cu da te karam”, legenda o srpskoj muzevnosti razbila se u paramparcad. Od Batinog karanja naravno nije bilo nista. Ostala je samo narodna izreka “obecanje ludom radovanje”.

Hrvati su sve te price slusali s ironicnim osmehom, jer su znali da u rukavu imaju najjaci adut. Rasprave o tome koji narod raspolaze najvecom muskom snagom u SFRJ padale su u vodu onog trenutka kad Hrvati na sto tresnu Josipa Broza Tita. Po nekim biografima, Tito je imao sedamnaest zena i vise stotina dece i unuka. Preplanuo i elegantan, uvek je bio okruzen lepoticama. U belom odelu, s Havanom u jednoj i casom Chivasa u drugoj ruci, s osmehom coveka koji zna sta je zivot, a sta smrt, bio je i ostao legenda.

I kao sto je Tito, po svedocenju dr Marka Zorka, na kraju poverovao u ono sto je o njemu pisalo u skolskoj lektiri, tako su i Bosanci poceli da veruju u sopstvene price o Slovenkama. Jos dugo nakon Tita nastavili su da zive u glupom uverenju da Slovenke bez njih ne mogu. Ali Slovenke su bile pametne, pa su umesto siromasnih Bosanaca pocele da jure bogate Amerikance. Jednoj je i upalilo. A Slovenci su otisli skroz dodjavola i poceli da se oblace kao Slovenke i pevaju na Evroviziji. Stvar je postala ozbiljna, tako da je i drzava morala da intervenise kako bi zastitila nacionalnu supstancu: Bosancima, Srbima i Crnogrcima rebnula je vize. Hrvatima nije, jer posle Tita vise nisu bili konkurencija, a Makedonce ionako niko nije ozbiljno shvatao.

. . .