Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Od kada znam za sebe želeo sam da vidim Beč. Od uvek se u mojoj familiji govorilo o Beču kao etalonu za kvalitet života uopšte, društvenog života, kulture i umetnosti. Kako to obično biva, kako god da sam planirao neko od prethodnih putovanja, uvek bih na kraju nekako ostavio Beč za drugu priliku, sa nekakvim neubedljivim opravdanjem samom sebi da je „blizu“. Ovog puta nisam želeo da se to ponovi, pa sam Beč postavio visoko na listu prioriteta. Skupili smo se, malo i odabrano društvo i krenuli smo.

Već prvi utisak koji sam stekao o Beču je bio vrlo pozitivan. Na prvi pogled grad je germanski organizovan, čist i sređen, ali ima šarma. Šetnja ulicama Beča je poput lepog časa istorije Evrope i Balkana. Na svakom koraku se nalaze zgrade koje su igrale svoje uloge u mnogim istorijskim dešavanjima prethodnih vekova. Fantastične fasade zgrada, koje su brižljivo održavane, kao da vam šapuću svoju priču dok ih posmatrate, naravno, ako tu priču želite da čujete. Skoro svaki deo Beča, naročito u centru grada, ima izvesnu patinu, kao staro bakino ogledalo. Jednostavno, ovo je gospodski grad, pravi grad, pravih građana. Naravno i Beč je nažalost u sličnoj situaciji kao i mnoge druge metropole, te trpi masovne seobe nekakvog poslusveta koji tumara Evropom u nadi da će sebi negde napraviti novi dom. Srećom građani Beča nekako uspevaju, čini mi se, da izađu na kraj sa ovom invazijom. Ipak je iza njih mnogo vekova opere, pozorišta, klasične muzike, vrhunskih umetnika, najvećeg carstva, najveće vojne sile početka prošlog veka itd. Ne daju se lako.

Neko mi je jednom rekao da raj nije mesto iz snova, već utisak o mestu na kome si bio… Čini mi se da Beč može da prođe dosta dobro u nečijim ličnim kvalifikacijama za rajski grad, bar ako se bira nešto kao „najlepših 10 gradova Evrope“ ili slično. Sada, kada sam video Beč, moja top lista bi počinjala ovako:

1. Pariz
2. Rim
3. Beč
4. …

Građani Beča, ali i oni koji su u poseti, a ponašaju se poput dobrih gostiju, imaju mogućnosti da uživaju u mnogim predivnim „poslasticama“ koje Beč ljubomorno čuva samo za proverene. Razgledajući veličanstvenu kolekciju slika u Kunsthistorisches Museum, naišao sam na jednog umetnika srednjih godina, kako sa Rembrantovog platna pokušava da preslika nekoliko detalja radi svoje vežbe ili uživanja, ko bi znao. Ljudski je nadati se da možemo izvesti nešto što je samo najboljem pošlo za rukom, pomislih i produžih dalje. Sama zgrada ovog muzeja je već dovoljno vredna posete, a kada se tome doda i zaista fascinantna kolekcija slika najvećih umetnika, to je onda zaista ispunilo sve preduslove za izuzetan doživljaj. Nedaleko odatle se nalazi i palata Hofburg koja u sebi krije nekadašnju rezidenciju familije Habsburg, a sada pruža gostoprimstvo nekolicini tematskih muzeja koji se u njoj nalaze, a koji su zaista vredni posete kako bi ste makar samo nazreli veličanstvenu veličinu carstva familije Habsburg, kao i da bi ste doživeli delić atmosfere jedne epohe kojoj su poslednji članovi ove familije pripadali. Obližnja galerija „Albertina“ je na mene ostavila svojevrstan „zen“ utisak, skoro kao da je ovo hram posvećen slikarstvu, a ne muzej.

Šetajući ovim centralnim delom grada, svratili smo na čuvenu Zaher tortu (http://www.sacher.com/) i moram reći da je izvrsna. Izgled ovog čuvenog istoimenog hotela je u potpunosti u skladu sa imidžom Beča i dosledan je svojoj istoriji. Lepo zdanje, sa još lepšim enterijerom krase ovaj hotel koji odiše duhom nekih prošlih vremena, ali je savršeno renoviran i održavan. Nedaleko odatle, morali smo da svratimo na „najbolju kafu“ u Beču, kako su nam govorili, u kafe „Mocart“ (http://www.cafe-mozart.at/en/the-cafe/) koji se nalazi na istom mestu od 1794. godine i od tada mnogim građanima Beča želi dobro jutro. Koliko je ovaj kafe važan za Beč i njegov identitet pokazalo se i u čuvenom filmu „Treći čovek“ (The Third Man, 1949. http://www.imdb.com/title/tt0041959/) Kerola Rida, sa Orsonom Velsom i Džozefom Kotonom u glavnim ulogama, a zahvaljujući tome što je pisac Grejem Grin, koji je pisao priču i scenario za ovaj film, 1947. živeo u hotelu Zaher, a na kafu je dolazio u ovaj kafe. Kafa im je odlična, bez mane je. Kažu da sami prave svoju specijalnu mešavinu, zato je takva. Jadno je što kod nas svega toga, čak ni sličnog, nema, sve je uništeno u prethodnim godinama, naročito u devedesetim… Beda je zavladala i ljudima je najmanje bilo do „dobre kafe i lepih kolača“. Nadam se iskreno da će naši ljudi malo više promoliti svoje nosiće preko granice od 1.1. pa da će konačno razumeti šta sve kod nas nedostaje i šta moramo da popravimo. Jednostavno je, dok se kod nas „ratovalo“ tamo su ljudi živeli normalno i bavili su se lepim stvarima i pokušavali da sebi ulepšaju život, dok smo se mi sa druge strane, za svoje živote borili. Eh. Da se vratim na temu, nadam se da mi nećete zameriti ovu kraću digresiju…

U Beču se, ako se samo malo zamislite i prepustite duhu ovog grada, još uvek u mislima može čuti klaparanje kopita konja koji vuku carske kočije i šuškanje krinolina na damskim haljinama koje su upravo krenule na bal. Pun utisaka, sa melodijom iz „Trećeg čoveka“ u ušima, zaputih se i u obilazak velelepnog dvorca Šenbrun (http://www.schoenbrunn.at/en/things-to-know/palace.html). Ovaj dvorac familije Habsburg, naravno, obiluje carski uređenim prostorijama u čijoj veličini i bogatstvu se umalo nisam izgubio. Prelepi vrtovi ovog dvorca delimično pružaju utočište od hektike i gužve koja vlada oko ulaza u isti. Bio sam u potpunom fotografskom zanosu, skoro sve oko mene je tako bilo lepo, da je prosto izazivalo nove i nove fotografije. Silazeći sa zida koji čini potporu velikoj fonatni, a na kome sam se našao u pokušaju da što bolje kadriram fotografiju, pao sam. Bolje rečeno tresnuo sam o zemlju, kako nisam tresnuo godinama. Srećom bez većih posledica po mene i opremu. Sedeći na klupi posle ovog prisnog susreta sa majkom zemljom, malo sam se zamislio o bogatstvu i veličini svega što me je okruživalo. Sama pomisao da je ceo ovaj kompleks građen da bi pružio mir i mesto za odmor nekolicini ljudi, fantastična je sama za sebe i pomalo deprimirajuća. Pomisao je bila deprimirajuća, bar za mene, kada sam shvatio koliko je sada ceo svet daleko od takvog uživanja i uopšte daleko od takvog načina života. Verujem da ni najbogatiji ljudi današnjice ne bi sebi mogli da priušte ovakvu raskoš. Zato je sve ovo što se može videti i doživeti u Beču naročit kuriozitet. Neko će reći da predstavnici ove familije nisu ništa radili i da su samo uživali po ceo dan. To nije istina, te je na primer, čuvena priča o svakodnevnom radu Franca Jozefa, a koji bi svoj dan počinjao u 4 sata ujutru, a radio bi naporno, primajući sve moguće goste i emisare sve do kasno uveče, svakog dana. Mnoge priče su vezane za ovaj grad i bilo bi više nego ambiciozno pokušati i ispričati ih ukratko, te bih samo naveo neke od čuvenih Bečlija: Marija Antoaneta, Marija Terezija, Alfred Adler, Sigmund Frojd, Gustav Klimt, Hedi Lamar, Fric Lang, Niki Lauda, Gustav Maler, Franc Šubert, Johan Štraus I, Johan Štraus II, Oto Vagner…

Poslednje veče boravka u Beču, prošetali smo do Pratera, koji sam za sebe ne ide baš nikako uz grad u kome se nalazi, više liči na nekakav vašar u nekoj od zemalja koje su južni susedi Austrije, ali nije nam bio cilj da vidimo ovaj zabavni park, već da u čast filmu „Treći čovek“ poput Orsona Velsa i Džozefa Kotona „obrnemo“ krug…

Insert iz filma \“Treći čovek\“ Kerola Rida iz 1949. godine

Na putu ka Salcburgu, zaustavili smo se, skoro sasvim slučajno u šarmantnom malom mestu Melk, koje se nalazi neposredno uz put. Mesto nas je oduševilo atmosferom koja u njemu vlada, sa uskim ulicama i malim kućama koje kao da su postavljene za kulise nekakvog filma o Austriji od pre par stotina godina…

Salcburg je tog dana bio obasut suncem koje se pojavilo upravo posle kiše, a oblaci koji se još nisu sasvim razišli, obećavali su sjajne i dramatične scene na fotografijama. Ovaj lepi grad nas je iznenadio višestruko. Prvo iznenađenje je usledilo kada smo sagledali veličinu grada, a koja je bila manja od očekivane, posebno imajući u vidu šta se sve nalazi u gradu. Rodno mesto Mocarta nas je dočekalo toplo i srdačno. Izgledalo nam je da su ljudi ovde prijatniji i ljubazniji od Bečlija kojima je verovatno turista preko glave, iako se trude da budu fini.

Šetnja gradom me je potpuno prebacila kroz vreme u vreme Mocartovog rođenja i života u ovom gradiću tada. Većina zgrada izgleda potpuno isto kao i kada su napravljene, a u parteru skoro svake zgrade se nalazi nekakav lokal, koji često zauzima neki od starih i kod nas zaboravljenih zanata. Naravno, tu se nalazi i Salcburška radnja „Carskog poslastičara“ firme „Demel“ (prva je u Beču), a koja nudi neke od najlepših kolača i torti koje sam ikada probao. Sve ovo doprinosi tom utisku prošlih vremena. U Austriji, u starim gradskim celinama u koje spada i Salcburg, zabranjeno je kačiti klima uređaje na uličnu fasadu bilo koje zgrade, tako da sve fasade izgledaju lepo i nije teško zamisliti kako su izgledale kada su napravljene (isto pravilo postoji i u mnogim drugim uređenim državama u Evropi). U Salcburgu se nalazi i dvorac Mirabel, koji sa svojim nezaobilaznim vrtovima čini scenu za jednu od nezaboravnih šetnji u ovom gradu. Iznad grada, na brdu, se nalazi dvorac Hohensalcburg, koji i danas, još od srednjeg veka kada je napravljen, kao da štiti grad, već samom svojom pojavom.

Jednog jutra smo se uputili na periferiju grada kako bi smo obišli i dvorac Helbrun koji se izdvaja po velikom i lepom parku koji ga okružuje, a u kome je delimično sniman i film „Moje pesme, moji snovi“ (The Sound of Music“ iz 1965.). Šetnja ovim vrtovima ispresecanim bazenima, malim vodopadima i fontanama, se pokazala kao odlična za relaksaciju i pravi odmor. Jesen je tek počela da najavljuje svoj dolazak sa nešto žutog i opalog lišća, što je dalo poseban ton ovom vizuelnom doživljaju.

Seli smo u kola, i krenuli dalje. Napustili smo Austriju puni utisaka o njenim lepotama, sa uverenjem da se ovde mora doći ponovo, prvom prilikom. U vožnji smo se slatko smejali i činjenici da smo u Austriji za sporazumevanje najčešće koristili „naš“ jezik umesto bilo kog drugog, a iz jednostavnog razloga što ljudi iz bivše nam države, tamo ima verovatno više nego bilo kojih drugih stranaca.

Put pred nama je postajao krivudaviji, temperatura je padala kako smo išli uzbrdo ka Alpima, Švajcarska je bila ispred nas…

Prethodna priča:

Živeti život na sunčanoj strani… #7 – Friuli Venecija Đulija