O molitvi – stepeni savršenstva i napredovanja i nema molitva

Sveti Isak Sirin

 

NAPREDOVANJE U MOLITVI

O Molitvi i stepeni savršenstva u molitvi. Priča o nemoj molitvi u hramu za vreme liturgije

Pasus iz knjige Dobrotoljublje – „Učenje o stupnjevima savršenstva u molitvi“

 

Postoje stepeni savršenstva u molitvi.

Prvi stepen – molitva telesna – više u čitanju, stajanju i metanisanju (klanjanju). Pažnja se udaljava, srce ne oseća, volje nema: tu je strpljenje, trud i znoj.

Ne obazirući se ipak na to, odredi granice i čini molitvu. Ovo je delatna molitva.

Drugi stepen – molitva pažljiva – um se navikava da se u času molitve pribere i celu je izgovara sa saznanjem (tj. razumevanjem), bez lutanja.

Pažnja se rastvara sa pisanom reči i govori kao svoje.

Treći stepen – molitva osećajna – od pažnje se srce zagreva i što je tamo u misli, to ovde postaje osećaj: tamo je reč skrušena a ovde osećaj skrušenosti; tamo je molba, a ovde osećaj nužde i potrebnosti. Ko je prešao ka osećaju, taj se bez riječi moli, jer Bog je Bog srca. Zato ovo i jeste granica molitvenog učenja – stavši na molitvu prelazi od osećaja ka osećaju. Pri ovome se čitanje može prekidati.

Kada se molitveni osećaj uzdigne do neprekidnosti tada se počinje – molitva duhovna, koja je dar Duha Svetoga koji se moli za nas – to je posljednji stepen molitve koji se može postići.

Ali, kažu ima još i molitva koja se umom ne može postići, ili koja prelazi granice saznanja.

Četvrti stepen molitve je svojstven anđelima.

. . .

Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)

.

Legenda o nemoj crkvi.

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u crkvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše. “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.

„Šta je to?“ – pitao je starac.

„To su svete molitve“ – odgovori Anđeo,- „samo se one ovde čuju!“

„Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu …“

Anđeo ga pogleda tužnog lica.

„Želiš da znaš?.. Pogledaj …“

Daleko dole video se veliki hram. Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.

Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.

Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo – brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!

Na klirosu je regent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.

„Aha, hor ću sigurno čuti…“ – pomislio je starac.

Regent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije – carovala je potpuna tišina.

Bilo je sasvim čudno gledati: regent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja, tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo.

„Šta je ovo?“ – pomislio je starac.

Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo. Čitava crkva je bila nema.

„Zašto je tako?“ – pitao je starac.

„Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti…“ – rekao je Anđeo.

Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.

„Ah, ta prokleta ženetina!“ – razmišljala je ona. – „Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..“

Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli: „…Teška dosada! Loše sam trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…“

Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: „Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?“

I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.

„Razumeš li sada?“ – pitao je Anđeo. – „Takve molitve do nas ne dolaze. Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi …“

Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:

„Gospode! Ti si blag i milostiv… Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..“

U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Molio se za svoju bolesnu majku.

Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce.

Tamo su bili briga i ljubav.

„Evo molitve, koja do nas dopire!“ – rekao je Anđeo.

Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.

. . .