MONAH I BEBA
Zen priča o monahu i bebi i šta znači uzrečica Tako dakle
Tako dakle?
Učitelja Zena gospodina Hakuina komšije su hvalile kao čoveka koji živi čednim i besprekornim životom.
Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo je razljutilo roditelje.
Devojka nije htela da prizna ko je otac, ali posle mnogo ispitivanja imenovala ocem učitelja Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja.
„Tako dakle?„, bilo je sve što je on rekao.
Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj društveni ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je zato veoma dobro vodio računa o nezi deteta. Dobijao je mleko od svojih komšija i sve drugo što je detetu trebalo.
Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više da izdrži laž. Rekla je roditeljima istinu – da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.
Majka i otac devojke odmah odoše do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete nazad, sve što je rekao bilo je:
Tako dakle?
—–
P.S. Suština zen budizma je to da se suština rečima ne može saopštiti. U obuci zen učenika, kao glavno sredstvo za ilustrovanje ograničenosti jezika koristi se koan – zadatak koji je paradoksalan i za čije rešenje učitelj neće priznati nijedan racionalan odgovor.
U tom kontekstu, i ovaj tekst je koan, jer nijedna priča ne može da prodre u transcedentalnu istinu koja se stiče samo u vidu naglog buđenja, otkrovenja – satori.
… mislim … dakle tako … i nikako drugacije … dakle tako … cccc…
Svaki problem će se rešiti sam od sebe ako imamo dovoljno vremena.
Na žalost nemamo ga.
Prihvatiti sudbinu onakva kakva je, zar ne?
Ipak, ne bih se samo predao okolnostima kao zen monah, bunio bih se i dokazivao da nisam kriv, jer ma koliko je ova priča ljupka, ona ipak ima srećan kraj, pa je nerazumno ponašanje monaha dopadljivo. Šta da radimo sa sličnim pričama koje nemaju srećan kraj, kao nacizam u Nemačkoj gde je u pitanju bila pretnja za život ljudima koji su bili jevreji poreklom. Da li je njima bilo mudro sleći ramenima i reći: „Tako dakle?“
Sumnjam u to. Treba čuvati zdrav razum i ponašati se mudro a ne poetično. Duhovnost nije samo stremljenje uzvišenom životu nego i razumno ponašanje i delanje.
„Neka bude volja Tvoja Gospode“ je misao koja vodi promisljanje i delanje istinskih hriscana. Za razliku od budisticke doktrine koja neguje pustu pasivnost, ponekad i glupu, hriscanska volja je aktivna i dela, po moralnim kodeksima vere i nasoj meri uma.
Ako to delanje ne bude uspesno, i pored svih nasih napora, a radili smo najbolje sto umemo, znaci da su okolnosti bile protiv nas ili sama Volja Bozija iz nama nedostupnih razloga. Istinski hriscanin nikada ne neguje u sebi pasivnost i pomirljivost, i ne veruje kao muslimani u kismet-sudbinu, niti u hinduisticku karmu-predodredjenost, koje stvaraju lenost, vec radi i stvara. Znajuci da je dobar deo njegovih napora, uspeha i neuspeha volja Bozija, on u svim svojim delatnostima neguje unutrasnji mir. Jedino taj aspekt mirnoce slici zenu, ostalo ne.
Varijacije na ovu temu imamo i u žitijima Svetih; uopšte se ne radi o pasivnosti, naprotiv: ovaj monah je, žrtvujući svoj ugled, spasao devojku od sramote i progona. Ima li većeg dela?
Uostalom je li (pravedni) Josif bio pasivan kada mu se javio Anđeo Božji? Je li onaj starac kome je ustaša kamom vadio oči pokazao pasivnost rečima „Samo ti, sinko, radi svoj posao“?
Mislim da ova priča nije dobar primer za superiornost pravoslavlja nad budizmom a ne znam ni zašto bismo to dokazivali. Đavo ima advokata, Istina se ne može sakriti .
Poentu vidim u nekoliko stvari:
1. Ne treba se opterecivati sta ce ljudi misliti o tebi nego sta ce tvorac misliti o tebi – da je ucitelj se branio i negirao beba bi ostala nezbrinuta on je zrtvovao svoj „dobar glas“ da bi ucinio dobro djelo tj spasao bebu
2. Ne osudjivati tudje grijehe jer svi smo gresni i ciniti dobra djela cak i naustrb svog komfora
3. Treba tezziti takvoj unutrasnjoj snazi, miru i stabilnosti koja ti daje takvu moc da mozes u ovakavim situacijama hladnokrvno djelovati i ciniti najbolje moguce poteze za opste dobro – ja prvi nemam snagu ovog ucitelja i vjerovatno bih reagovao impulsivno, braneci sebe…
Dostojevski je napisao: „… ako se na putu ka svom cilju budete zastajkivali da bacate kamenice na dzukele koje laju sa strane – necete nikad stici do svog cilja…“