Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Male halogene lampe osvetljavale su deo vitrine čije dno je bilo presvučeno bež plišom, zidovi su bili od debelog stakla, a u sredini, na posebnom nosaču, se nalazio jedinstveni sat Pateka Filipa, nazvan kalibar 89. Dok sam stajao kraj ove vitrine i divio se fantastičnom umeću i preciznosti kojom je izrađen ovaj džepni sat, razmišljao sam o strpljenju, znanju, trudu i posvećenosti… Naime, razvoj ovog sata, projektovanje i najzad izrada, trajali su ukupno devet godina. Toliko je bilo potrebno da se napravi „najkomplikovaniji sat na svetu“, koga čini preko 1700 delova i 24 kazaljke. Između ostalog, ovaj sat pokazuje i zvezdanu kartu, temperaturu, datum Uskrsa, vreme zalaska i izlaska sunca, prestupne godine i mesečeve mene… Naravno, sat je u potpunosti mehanički, a sve to je spakovano u elegantno, oko devet santimetara široko kućište. Ovaj spomenik znanju i trudu se nalazi u veoma lepoj trospratnoj zgradi muzeja firme Patek Filip, koja se nalazi u Ženevi, u ulici Rue des Vieux-Grenadiers 7, u otmenom kraju.

U Švajcarsku smo stigli sa severa, provukavši se kraj Bodenskog jezera, glavnim putem, jedne kišne i hladne noći. Prvi grad u koji smo ušli, bio je Cirih koji nas je dočekao neobičnom tišinom, a za koju smo kasnije shvatili da je svojstvena čitavoj Švajcarskoj. Nakon nekoliko dana boravka, uvideli smo da je u Švajcarskoj verovatno krivično gonjen svako ko pravi bilo kakvu buku, zato što je bilo skoro nemoguće čuti bilo šta. Imao sam utisak da i psi laju tiše nego kod nas, ako uopšte laju (uglavnom drže šapu na ustima). Te večeri smo na vrhovima prstiju ušli u stan koji nas je čekao, željni tuša i kreveta, ali pazeći da ne pravimo buku, kako revnosne komšije ne bi prijavile dolazak zlih stranaca koji su prevršili svaku meru tuširajući se posle deset sati  uveče, te da zato zaslužuju da budu najstrože kažnjeni.

Ukoliko volite svoj mir, tišinu, volite da imate lepo sređenu baštu, volite da kada pogledate kroz prozor vidite i da vaš komšija ima jednako lepu i uređenu kuću sa baštom, želite da se zna red u svemu, želite da se vozite po dobrim putevima, hoćete da živite u jednoj od ekonomski najstabilnijih zemalja na svetu, ne želite da se bavite politikom iz „hobija“ ili nužde (kao u Srbiji), volite skijanje, volite da šetate po netaknutoj prirodi, volite čokoladu, volite sireve, cenite dobre satove… onda je Švajcarska prava zemlja za vas. Cena? Prava sitnica…

Cela Švajcarska izgleda kao pedantno napravljena maketa, sve je nestvarno lepo, priroda, naselja, putevi, sve je sjajno uređeno i svakom detalju je posvećena pažnja. Kako je većim delom reljef Švajcarske brdovit, gde god da se nalazite, malo je verovatno da ćete se naći u ravnici. Sve je lepo i jasno obeleženo najrazličitijim znacima, čak je na mnogim mestima i preterano, pa sam opravdano očekivao da ću na kravi koja je lenjo pasla travu na lokalnom pašnjaku negde u blizini Lucerna, videti natpis „Krava“. Jedan od prvih detalja koje sam primetio došavši u ovu lepu zemlju, bio je obavezan jednobojni cvetni žbun na gotovo svakom prozoru. Neverovatno je koliko takav skromni dodatak eksterijeru kuće, doprinosi lepoti i opštem utisku. Kuće su ovde bogato dekorisane cvećem, a u izgradnji je uglavnom korišćeno drvo, dok se nigde ne mogu videti klima uređaji, te je utisak vrlo lep i ispunjen skladom. Mislim da bi bilo veoma lepo kada bismo mi u našoj zemlji uveli ovu praksu da na svoje prozore postavljamo lepe cvetne aranžmane, kakvi su postavljeni u Švajcarskoj.

Bahofenštrase je jedna od glavnih ulica u Cirihu, a koja vas vodi ka jezeru. U njoj se nalaze prodavnice svih najprestižnijih imena, naročito u svetu časovničarstva, ali i mnoge banke. Ciriško jezero je lepo i veliko, a na njemu se uvek nalazi veliki broj jedrilica koje njihovi vlasnici izvoze na blago ustalasano jezero, što uvek ostavlja utisak da se nalazite na morskoj obali. Centar starog dela grada je ispresecan malim uskim ulicama koje kriju mnoge zanatske radnje i nekoliko lepih kafića. U jednom specijalizovanom kafiću, upravo na ovom mestu, smo imali priliku da pijemo čuvenu kafu „Jamaica Blue Mountain“, a za koju moj prijatelj Acko, koji u društvu i šire važi za eksperta po ovom pitanju, kaže da je najbolja na svetu. Zaista je bila fantastična i verujte mi da ima potpuno drugačiji ukus od svega što možete popiti kod nas. Mnoge zgrade koje sam video u Švajcarskoj, širom zemlje, datiraju od pre više stotina godina, tako da se mogu često videti lepe i uređene kuće koje su izgrađene npr. 1500 i neke godine i slično. To je samo jedna od prednosti „nezavisnosti“ na kojoj su Švajcarci uporno radili tokom mnogih godina svog bitisanja (čak i pre ujedinjenja u današnju Švajcarsku). Ovi predani i marljivi ljudi su svoj mir, prirodne resurse i umeće ugradili ne samo u najbolje satove na svetu, već i u sireve i čokolade, a i po bankama ne zaostaju, naprotiv.

Naše malo i odabrano društvo se vrlo brzo složilo oko plana poseta tog jednog dana, naime, u planu je bio obilazak fabrike Lind čokolada, a zatim odlazak do Lucerna i Cuga. U fabriku Lind čokolada smo stigli odmah po otvaranju, ali smo saznali da nije moguće obići samu proizvodnu liniju, već „samo“ prodavnicu i izložbeni salon, što nam je „teško palo“. Nekada putovanje po svetu zahteva najveće žrtve.

*

Opskrbljeni višemesečnim zalihama najfinije čokolade, krenuli smo put Lucerna. U stanju blage predoziranosti šećerom, stigli smo u ovaj mali grad na obali jezera, koji me je zaista šarmirao, moram priznati. Nepretenciozan, ali i bogat, ovaj grad ima sve što bi vam bilo potrebno za lep život, ali istovremeno nudi i mir uživanja kraj vode po kojoj mirno plivaju labudovi i mir malih ulica poređanih kraj jezera. Jedino mesto koje mi se možda više dopalo od Lucerna, na ovom putu, je bio obližnji Cug. Cug je manji od Lucerna, a pritom ima više individualnih kuća, uglavnom veoma starih, a može se desiti da naiđete i na poneku moderniju, ali svakako bogato opremljenu i lepo uređenu. Ovaj gradić je po nekim statističkim podacima naseljen ljudima čiji ukupni prosek primanja čini ovaj gradić najbogatijim na svetu.

*

Vodena prašina se prostirala na sve strane, uz glasni huk vodopada u pozadini, dok su se zraci sunca probijali ka površini reke. Vodopadi na reci Rajni, kraj mesta Šafhauzen su zaista izgledali veličanstveno. Ovde je priroda postavila sjajnu scenu za fotografisanje, što sam iskoristio i napravio neke od najlepših slika iz ove regije. Ove vodopade koji se nalaze na granici Nemačke i Švajcarske treba videti. Čista voda u kojoj ima dosta ribe privlači i lokalne ribare.

*

*

U Bazelu se nismo previše zadržavali, tek dovoljno da obiđemo centar grada i da prošetamo obalama reke Rajne koja protiče kroz grad. Dopalo nam se kako izgleda Bazel, ali smo ovde dodatno bili zatečeni nedostatkom gradske vreve, koja je i inače nepoželjna u Švajcarskoj, ali je ovde izgleda potpuno pobeđena. U Bazelu je neko pritisnuo dugme „mute“ (bez zvuka) na nekakvom daljinskom upravljaču. Gotovo manastirsku atmosferu koja vlada u ovom gradu, tek ponekada prekine neznatni huk prolazećeg tramvaja.

U Ženevi, za razliku od ostatka Švajcarske, nije tako tiho, ovde čak možete posmunjati da ima ljudi, tu i tamo. Ovde se živi. Ovde se sedi u kafanama, ovde se šeta. Obala Ženevskog jezera je veoma lepo uređena i pravo je zadovoljstvo prošetati kraj nje. Vrlo lepe i prostrane ulice koje čine krvotok Ženeve, kao da sve na kraju završavaju kod obale jezera i kao da vas pozivaju da tu zastanete i malo se odmorite. Raskošni hoteli, banke, prodavnice najboljih satova i butici najpoznatijih modnih kreatora se smenjuju u centralnom delu grada, kraj obala jezera i svojim zvučnim imenima privlače prolaznike. Grmljavina motora nekog od super-sportskih automobila koji često prolaze ovim delom grada, na trenutak izmame uzdahe ponekog turiste ili zaljubljenika, ali istovremeno izazovu nezadovoljno odmahivanje glavom nekog pravog Švajcarca. Ženeva tako živi u svojoj raskoši. Vreme je bilo da krenem dalje.

*

Par desetina kilometara dalje od Ženeve se nalazi Lozana, takođe na obali Ženevskog jezera. Ovaj fini grad je poznat između ostalog po tome što je na periferiji, na obali jezera, smešten muzej Olimpijskih igara, a koji sam od ranije želeo da vidim. Za mene je poseta ovom muzeju bila emotivno iskustvo, pre svega što kao bivši aktivni sportista razumem koncept takmičenja u sportu i veličinu iskustva takmičenja na Olimpijadi. Muzej je veoma interesantan, vodi vas kroz istoriju Olimpijskih igara, na vrlo lep i slikovit način, počev od antičke Grčke do savremenih igara. Izložene su originalne olimpijske baklje sa svih modernih igara, kao i primeri medalja. Nakon toga se mogu videti dokumenti koji su bili važni u stvaranju Olimpijskog komiteta, kao i biografije De Kubertena i ostalih zaslužnih ličnosti. Na više mesta postavljeni su veliki ekrani osetljivi na dodir, na kojima možete da istražujete biografije, snimke takmičenja i pobeda znamenitih sportista. U posebnom delu su izloženi sportski rekviziti i dresovi najvećih sportista prethodnih oko stotinak godina… Uz prijatnu muziku i lepo prikazane arhivske snimke, u šetnji ovim muzejom, razumećete pobedu i poraz, trud, suze i znoj, ljubav i patnju, osećaj borbe za domovinu, trijumf i shvatićete veličinu i ideju Olimpijskih igara, a koja je mnogo više od samog sporta, to promocija mira, pravih vrednosti i istinske ljubavi. Lozana nudi posetiocima i mnogo više, nudi puno lepih ulica za šetnju, u kojima se nalaze stare porodične kuće, kao i mnoge prodavnice sa najfinijom robom. Ovde su utočište našle i mnoge slavne ličnosti, kao uostalom i u celoj Švajcarskoj.

Montro je presladak mali grad na Ženevskom jezeru. Mondensko mesto koje je poznato po čuvenom festivalu, kao i po tome što je ovde održano prvo takmičenje za Pesmu Evrovizije. Međutim, nas je interesovalo nešto drugo. Lord Bajron je za svog kratkog života, u jednom trenutku bio motivisan pričom o čoveku koji je bio par godina okovan i zatočen u tamnici dvorca Šijon koji se nalazi na kraju ovog grada uz samo jezero, pa je posetio ovaj dvorac i ugravirao svoje ima na stub za koji je nesrećni čovek bio vezan. Dvorac Šijon je pravi dragulj Montroa i veliki bi propust učinio svako ko bi došao u ovaj kraj, a da ga ne obiđe. Već stotinama godina stoji na stenama kraj jezera i odoleva najezdama mnogih vojnih sila koje su pokušavale da ga zauzmu. Menjao se tokom vremena, pomalo je unapređivan i pomalo dograđivan, ali je zadržao svoj duh i lepotu. Kasnije, puni utisaka iz Šijona, krenuli smo put centra Montroa i došli smo do spomenika Frediju Merkjuriju, čuvenom pevaču grupe Kvin, koji je postavljen na na samu obalu jezera, u većoj veličini od prirodne, sa pogledom ka jezeru i sa desnom rukom visoko podignutom, a što će ljubitelji ovog pevača prepoznati kao njegovu tipičnu pozu sa koncerata… Naime, Merkjuri je zavoleo Montro i njegove stanovnike kada je sa svojom grupom snimao muziku u posebno za njih spremljenom studiju u blizini i od tada se ovde često vraćao, a pred kraj svog života je tu i živeo. Stanovnici Montroa su takođe zavoleli njega, pa su mu kada je preminuo, ovde podigli spomenik.

Jedne večeri, šetajući se lepo uređenim parkom severno od Ciriha u malom mestu Ofikon, naišao sam na veliko polje sa uredno podšišanom travom, dan se bližio kraju i sunce je polako padalo ka horizontu. Nije bilo nikoga osim mene i mog odabranog društva. Međitim, nešto kasnije, ugledao sam momka od svojih tridesetak godina na nekoliko desetina metara od nas, kako nosi nešto veliko. Malo se približivši, video sam da je čovek doneo veliki model aviona na daljinsko upravljanje, koji je tada već uveliko pripremao za let. Zastao sam malo dalje, kako ne bih uznemiravao čoveka u njegovom hobiju, ali sam pratio sa kakvom velikom pažnjom i ljubavlju ovaj momak sklapa svoj avion i sprema ga za let. Nakon par minuta, postavio je avion na sredinu staze, a on se udaljio držeći veliki daljinski upravljač, potom, začulo se zujanje motora aviona, avion je počeo da rula po stazi, hvata zalet i najzad poleće… Momak je bio vrlo vešt u manevrisanju ovim modelom, što uvek ostavlja dobar utisak na posmatrače. Let aviona je dosta dugo trajao, uz mnoge uspešne manevre i kasnije se konačno prizemljio. Zamišljen zbog ovog iskustva, razmišljajući o lepoti imanja hobija, nastavio sam svoju šetnju.

Prevoj Svetog Gotarda je poznat kao dom, kako kažu, najdužeg tunela za putni saobraćaj u Evropi, sa svojih 17km. Međutim, kada sam planirao put ovim krajem, sa ciljem dolaska u Lugano, koji se nalazi na suprotnoj strani ovog dela Alpa, nisam želeo da se vozim kroz tunel već sam mojim saputnicama predložio da idemo starim putem preko ovog čuvenog prevoja, koji vodi preko 2100 m nadmorske visine, a što su one sa zadovoljstvom prihvatile. Put je sjajno sređen i bezbedan, iako je dosta strm, sa stenama koje prelaze preko puta. Revnosni Švajcarci su sve potencijalno opasne delove uredili gradnjom betonskih potpornih zidova i krovova, tako da je vožnja ovim putem divno iskustvo za svakoga. Prolazi se kraj divlje prirode, vodopada, strmih stena, šuma i kroz mnoge kratke tunele. Sa velikim uživanjem smo se zaustavljali nekoliko puta kako bismo uživali u pogledu. Na prevoju smo se zaustavili, kako bi u kafiću koji je tu izgrađen, popili kafu i malo uživali u pogledu na okolne vrhove koji premašuju i tri hiljade metara, ali i pogledu na dolinu koja se pruža dole, ka Luganu. Uslužio nas je šarmantni kafedžija koji je slika i prilika čuvenog Marka Noflera (Dire Straits), što nam je bilo vrlo simpatično. Okolni vrhovi pod snegom, iako je bio septembar, upozoravali su nas da je ovde priroda apsolutno dominantna, a temperatura vazduha koja je ovde pala na hladnih 12 stepeni, naterala nas je da se dobro obučemo i kafu popijemo malo brže nego inače.

Lugano nas je podsetio da se nalazimo na granici sa Italijom, ali ne samo jezikom kojim govore meštani, već blažom klimom, višom temperaturom, kao i palmama koje rastu na obali jezera na kome je ovaj simpatični gradić smešten. Ovde se već živi prilično mediteranski, pa su kafići, restorani i šetališta puni, kao i osmesi.

Krivudavim putem smo se uputili dalje, na tabli kraj puta u mestu Kijaso, pisalo je „Como 5 km“, a to je već bio siguran znak da napuštamo zemlju „500 godina demokratije“ i ulazimo u zemlju renesanse, umetnosti, espresa, dobre kuhinje, starog Rima, Bordžija i nekih od najlepših mesta na svetu.

Hvala: Maji B, Veri, Maji G, Veci i Mladenu.

Prethodna priča:

Živeti život na sunčanoj strani… #8 – Beč i Salcburg