Otac Rodion Petrogradski

 

Kako ekstrasensi, vidovnjaci i magovi koriste zablude vernika da je ikona u crkvi njihovo sredstvo isceljenja

Sveta ikona u crkvi i magovi ekstrasensi

Neke pravoslavne vernike zanima odgovor na pitanje: ako su ekstrasensi (vidovnjaci, gatare, crni i beli magovi, energetičari, astralni letači, reiki iscelitelji, gnostici) povezani s demonskim silama, zašto oni sami idu u hram i šalju nekrštene ljude da se krste, a ponekad čak i da se pričešćuju u Pravoslavnoj Crkvi?

Da, to je istina. Ekstrasensi sami idu u crkvu i druge šalju tamo – radi napajanja, kako oni vole da se izražavaju, „svetlim (astralnim) energijama“. Mnogi vernici su imali priliku da posmatraju kako ekstrasensi dugo umišljeno stoje kraj ikona, raširivši ruke i iskolačivši oči ili bajajući, trudeći se da se napune energijom koja izlazi iz ikona. Jer, po izrazu Pavla Florenskog, „ikona je prozor u drugi svet„.

Dozvoliću sebi da dodam da je ikona pred kojom se čovek moli – široko otvoren prozor u drugi, nebeski svet. Jer, prišavši pravoslavnoj ikoni, naročito čudotvornoj, mi realno osećamo prisustvo onog ko je na njoj naslikan. Gledajući lik, u mislima, tačnije rečeno, celom dušom mi se uzdižemo ka praliku naslikanom na ikoni i naša molitva se uzdiže prestolu Svedržitelja, istim putem kojim su se probile i molitve hiljada drugih. Mi tim putem dobijamo i odgovor – naša molitva je uslišena i ispunjava se.

Oni, ekstrasensi i magovi raznih vrsta, stoje pred svetom ikonom i nastoje da upiju molitvenu energiju koja je skoncentrisana oko ikone usled neprestane molitve pred njom hiljada hrišćana. Ne plašite se, nikom zbog toga neće biti gore, i molitvi vernika pored svete ikone to neće naškoditi. Ali pomislite samo koliko treba biti bezuman od strane esktrasensa pa, budući pozvan na „bračnu gozbu“ (simvol Svete Tajne Evharistije, molitvenog opštenja s Bogom) puzati ispod stola, skupljajući mrve ljubavi koje su ispustili gosti i ne biti u stanju podići glavu i stvarno uživati u velikom slavlju praznika i Božije milosti.

Izvestan, znatno manji deo ekstrasensa, ide i sam u Crkvu da se pričešćuje i šalje druge. To su obično ekstrasensi početnici – oni koji još nisu dostigli satanske dubine i koji se nalaze u stadijumu samozavaravanja svojom tobožnjom bogoizabranošću – svojom misijom koju misle da su dobili od Boga. Oni se pričešćuju radi neposrednog napajanja pozitivnom energijom. Taj čin ih po njihovom uverenju ubedjuje u to da imaju vezu s Bogom i da idu pravilnim putem, iako su u dubokom grehu po svim kanonskim pravilima. Po pravilu, oni se nikada istinski ne ispovedaju, biraju one crkve gde se vrše opšte ispovesti, to jest, gde je dovoljno ne rekavši ništa, prikloniti glavu pod epitrahilj i zatim sa osećanjem izvršene dužnosti ići prema Svetoj čaši.

Kako su oni daleko od Hrista, Njegovog krsnog puta, smirenja, trpljenja i krotkosti! Tu primanje pričešća nikako nije jemstvo spasenja, pogotovu kada se bavite zanimanjem koje Crkva zabranjuje. Jer spasenje zavisi od dubine pokajanja nad grehovima svojim i osećanja s kojim prilazite Svetoj čaši. A oni nisu ni svesni svoje grešnosti.

Kod apostola Pavla je rečeno: Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe, tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj… Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega (1. Kor. 11.26,27,29).

Iz duhovne prakse je poznato da se mnogi prelašćeni ljudi koji su upali u umišljenost, maštarenje i gordost često pričešćuju, ali ih to neće spasti, dok se ne oslobode sopstvenih opsesija.

Još jednom podvucimo da spasonosna Tajna Pričešća, sila blagodati Svetog Duha koja se dobija u toj tajni, zavisi od čovekovog stanja srca, od toga s kakvim pokajničkim osećanjem uviđanja vlastite nedostojnosti, želje za večnim životom i ljubavi prema Hristu on prilazi čaši.

Ekstrasensi takvih osećanja nemaju. Njima nije potreban Spasitelj Hristos, njima nije potrebno da Njegov život postane deo njihovog života, njima je potrebna energija sebe radi. Ekstrasense često sam demon pobuđuje da idu u crkvu radi izrugivanja svetinjama, izrugivanja koje njemu pričinjava najveće zadovoljstvo. Budući da sam nije u stanju da pristupa Svetim Tajnama ni ikonama, on šalje u crkvu ljude koji su mu se predali i za njihova bogohulna dela (koja čine makar i na nesvestan način) nagrađuje ih novom porcijom demonske energije, kao jačanjem ekstrasenzornih sposobnosti.

Ponekad ljudi pitaju: „Zašto ekstrasensi kada već istinski ne veruju u Boga i Crkvu, šalju ljude da se krste, a u nekim slučajevima odbijaju čak i da rade s nekrštenima?!“

To se uopšte ne događa zbog toga što se ekstrasensi brinu o spasenju ljudi i žele im večni život, uopšte ne. Njima je, kako oni kažu, jednostavnije da rade s krštenima. Energija ekstrasensa je ličnonosna, i pri radu s bolesnikom dolazi do uzajamnog uticaja, razmene energija: duša pak nekrštenog je široko otvorena za nečiste duhove i postoji velika verovatnoća da se ekstrasens sudari s tim zlim jakim silama koje mogu da ga potpuno dezorijentišu, uplaše i bace u psihički loša stanja. Ekstrasensi početnici za to nisu spremni, još ne umeju s njima, sa tim demonskim silama „da se dogovaraju“. A pri tajni krštenja dolazi do izgnanja nečistih duhova, pa su im krštene duše pacijenata lakše za rad i transfer energija.

Ipak samo ekstrasensi početnici šalju ljude da se krste. Takvi među njima, kao što je Kašpirovski, sami nisu kršteni i nikog ne pitaju za krštenje. Naprotiv, za vreme svojih seansi oni zahtevaju od ljudi da s tela, naročito s grudi, skinu sve metalne predmete, to jest, uglavnom krst, jer ih simbol hrišćanstva uznemirava.

Osim toga, pri radu s krštenim ljudima ekstrasensi se iz njih napajaju svetlim energijama visokog kvaliteta, jer u tajni krštenja čovek dobija oproštaj grehova, sjedinjuje se s Hristom, potaje član Crkve, dobija darove Svetoga Duha, na njega se izliva blagodat, i energija, koju ekstrasensi mogu da dobiju od takvog čoveka koji im se preda, a to ih još više podstiče.

. . .

U našoj zemlji su široku popularnost stekle takozvane sekte samokontrole (mind and body control) gde, po rečima njihovih rukovodilaca, čovek može da nauči da vlada sobom, da dovede u red svoju psihu, da popravi zdravlje, postigne uspeh u mnogim delatnostima. I mnogi idu u te sekcije, želeći da postignu to što im je obećano. Ali šta se zapravo tamo događa?

Razmotrimo kao primer lenjingradske skupine samokontrole (Silva Method, Transcedentalna meditacija, kabalisti, martinisti, ružokrstaši, tehnike kao Excalibur, NLP, tantrička joga, gnostičke sekte, OTO, pokreti vizuelizacije, Sai Baba grupe, moć podsvesti, Zakon privlačnosti, masonske lože – su samo neki od takvih pokreta) pod opštim rukovodstvom Antonova. Iz saopštenja bivših njegovih učenika i ljudi koji su rukovodili ovakvim skupinama, ali su se kasnije pokajali i odrekli se tog učenja, otkriveno je da ta metodika samoregulacije uključuje niz etapa. U prvoj etapi ljudi se uče da vladaju svojim telom i emocijama, radi čega se bave specijalnim fizičkim i psihičkim vežbama na osnovu joge.

U drugoj etapi se bave istančavanjem svojih čula i emocija, preuređuju svoju psihu u pravcu vantelesne, nevidljive, po njihovim rečima, astralne oblasti bivstvovanja – astralni letovi, skupljanje informacija iz astralne sfere, uticaj na druge preko astralne ravni.

U trećoj etapi uz pomoć učitelja stupaju u kontakt s nekim „kosmičkim silama“ i uz njihovu pomoć dobijaju „natčulne darove“ (vidovitost, bioenergiju, moć uticaja na druge) o kojima smo već govorili. Posle toga učenik se odvaja od učitelja i organizuje vlastitu skupinu, dobijajući pomoć i rukovodstvo od onostranih sila koje sada vladaju njegovim umom i razumom.

Iz ovoga se vidi da, pripremivši telo u prvoj etapi, učenici istančavaju psihu i čula, te čine sebe sposobnim za kontakt s demonima u drugoj etapi, a u trećoj etapi uz pomoć učitelja stupaju u neposredni kontakt s palim duhovima, odakle dobijaju sposobnosti i moći da čine takozvana „čudesa“.

U četvrtoj i poslednjoj etapi ti nesrećnici se trude da steknu naviku postojanja u onostranom svetu, da se stope s demonskim svetom da bi se posle smrti osećali dobro, boraveći u njima poznatoj sredini. Jalov posao. Niko ne može izbeći Sud Božiji. Jer, kako je rečeno u Jevanđelju, poslaće Sin Čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ihu peć ognjenu. Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 13,41-42).

Što se pak tiče njihovog uzdanja u pomoć „kosmičkih sila“, odnosno samog đavola koji ime obznanjuje kroz te sile, za to imamo najtačnije reči iz Apokalipse: i đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporno, 1de je i zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć doveka (Otk. 20,10).

Vraćajući se razgovoru o sekcijama samoregulacije, vidimo da se tu iza sjajnog mamca zdravlja i ovladavanja moćima svog organizma skriva zlokobna začkoljica – kontakt i opštenje s demonskim silama. Pri tome se u prvim dvema etapama učeniku ništa ne govori o krajnjem cilju rada (da se ovaj ne bi uplašio). Tek u meri preorijentacije učenika u potrebnom pravcu, njemu se otkrivaju stalno novi i novi ciljevi.

Preorijentacija ličnosti se vrši na sledeći način: prilikom obuke učitelj se trudi da ulije u učenikovu dušu delić svog „ja“, da usmeri njegov razvoj po unapred pripremljenom planu i obrascu. Čovek se podešava na određenu telesnu disciplinu, organizuje se određeni cilj života u čijem su centru vežbe i meditacija; pa čak i u slučajevima preobraćenja na neku vrstu jeretičkog Pravoslavlja i odlaženja u crkvu veoma je teško preorijentisati svoj život prema stvarnom Hristovom učenju. Treba odbacivati sve, udarati novi hrišćanski temelj, jer je „pozitivan transfer“ tu nemoguć – duhovna usmerenost u tom slučaju je dijametralno suprotna. Čovek koji radi u takvoj sekciji može da ide u crkvu, ali tamo neće tražiti Hrista, već svetle energije, posmatrajući ikone neće videti Boga, već izvor napajanja energijom. Na taj način, na njima se zbivaju reči Hristove: Zaslepio je oči njihove i okamenio je srca njihova, da ne vide očima ni srcem da ne razumeju, i ne obrate seda ih iscelim (Jn. 12,40).

. . .

Zaključak

Ako se kod čoveka potčinjenog strastima, malovernog, duhovno neiskusnog, ili čak nekrštenog pojave bilo kakvi natprirodni darovi oni mogu biti pogubni za njega. Zato što mogu u njemu učvrstiti gordost, taštinu, umišljenost, što je duhovna smrt.

Po mišljenju svetog Ignjatija Brjančaninova, „istiniti pravednici ne samo da ne žele da budu čudotvorci, nego i kada im se daruje da tvore čuda oni taj dar odbijaju. Ne samo ne da ga žele pred očima drugih ljudi, nego i u sebi, u tajnosti svog srca. Jedan od svetih Otaca koji se odlikovao čistotom dobio je blagodaću Božijom dar da vidovito proniče u duše onih koji kod njega dolaze, ali je molio Boga, proseći i svoje prijatelje da se mole za isto, da mu taj dar bude oduzet. Ako su neki od svetih i prihvatali darove, prihvatali su ih ili po nužnosti ili po svojoj prostosrdačnosti; drugi su ih prihvatali po zapovesti božanskog Duha koji je delovao u njima, a nipošto slučajno i bez razloga…“

Zato, dragi moji, ne žurite da se radujete ako vam se pojavi ova ili ona ekstrasenzorna sposobnost. Ne bacajte se bezglavo u isceliteljstvo ili prorokovanje. Čak i ako su ti darovi nastali usled vaših prirodnih sposobnosti, ne zanosite se njima, budite oprezni, pamteći da vaš protivnik, đavo ide kao pav koji riče i traži koš da proždere. Protivite mu se, čvrsti u veri (1. Pt. 5,8-9).

Zapamtite da nijedno natprirodno energetsko delovanje ne ostaje neprimećeno u duhovnom svetu, već privlači onome koji ga je proizveo budnu pažnju nečistih duhova koji od tog trenutka na sve moguće načine pokušavaju da ga potčine svom uticaju. Za čoveka koji nije upoznat s duhovnim svetom, kao i za čoveka strasnog i nezaštićenog verom, postom i molitvom, to je propast. Zato, braćo moja, idite oprobanim carskim putem Svetih Otaca, putem smirenja, trpljenja, ljubavi, posta i molitve. Jer samo onaj može dobiti blagodat duhonosnih darova i njima služiti ljudima ko se Hrista radi odrekne sebe, svoje samodovoljnosti, ko se odrekne prirodnih i demonskih darova koji raspaljuju tu samodovoljnost i ko bude tražio Hrista na crkvenom putu pokajanja i molitve. Shvatam da ovaj članak teško da će ubediti mnoge ekstrasense da ostave svoj posao i da ne idu tom stranputicom koja vodi u sigurnu propast, jer su oni puni zadovoljstva i sreće što imaju neke moći, stvarne ili umišljene.

Sablazan je suviše velika i snažna. „Ti si izabranik, ti nisi kao ostali, tebi je poverena misija pomaganja i spasenja stradajućeg čovečanstva. Idi, trudi se, takav je tvoj viši zadatak“ – našaptava nam lukavi demon, laskajući našem samoljublju i egoizmu, skrivajući se iza nekih površnih viših ideala . Zaboravljamo, međutim, kako su uska vrata i tesan put što vode u život (Mt. 7,14), i da taj put čine smirenje, skromnost i krst borbe protiv strasti.

To je put gde ne čekamo darove i ne želimo ih, već tražimo samo Boga i volju Njegovu.

. . .

Tekst preuzet i delomično dopunjen iz knjige „Ljudi i demoni – kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka“ autora Sveštenika Rodiona Petrogradskog