Zlatko Šćepanović
* * *
O ukusima se ne raspravlja ali ćemo se svi složiti manje više da je neko jelo zaista odvratno za pojesti. Ko je gledao film „Imaginarijum doktora Parnasusa“ i ostalo mu je još malo senzibilnosti i odgovornosti prema smišljenom životu možda se složi sa mnom da je dotični film i više nego odvratan. Meni se prevrnuo stomak i izazvao gadjenje i mučninu, počev od bolesne priče, odvratne scenografije, umobolnih karaktera i scena, mračnih simbola i opšteg raspadanja, u kojoj je glavni junak sam Djavo koji se kladi sa profesorom Parnasusom.
Zapravo, „Imaginarijum doktora Parnasusa“ je jedan zao, duboko mračan i besmislen film, stvoren od ljudi poremećenog uma, sa jedinim zadatkom da razvija kod vas bolesnu imaginaciju i da vas na nju privikava. Predstavlja satanistički ritual sa vašim umom. Naravno, oni koji ne veruju i ne vide da to postoji u životu neće se složiti sa ovim što pišem.
U filmu je puno satanističkih simbola sufija, masona, tibetanaca i okultista. Svuda imate vizuelne poruke simbola koji vam se upućuju, od sufi krugova, tibetanskih mandala, egipatskih simbola masona, crnomagijskih formula. Običan gledalac to ne prepoznaje, dok ne počne da se privučen time približava nekom takvom kultu. Na žalost, tek sam posle gledanja filma saznao da je glavni glumac preminuo za vreme filma, što još više budi otpor i stvara podozrenje kao mračna simbolika, da ne idem dalje u neke poznate teorije o tome kako satanisti prinose žrtve za svoje rituale. A ovaj filme je ceo jedan satanistički ritual, mada se reklamira sladunjavo kao bajka, i čak doslovno pišu u najavi filma: “
. . .
„Ovaj svet je pun zadovoljstava za one koji imaju oči da ga vide“ je rečenica iz dijaloga koja služi kao moto filma. Ovaj film će voleti svi oni koji vole dobru zabavu, dobre vizuelne efekte, duhovite likove, oni koji cene dobre maštovite priče i maštovite predele.
. . .
Kakva prevara! Srednjoškolac koji je sedeo iza mene na kraju filma je samo prokomentarisao: „Na kakvu glupost sam izgubio dva sata života!“
Uopšte ne želim da više prepričavam utiske a kamoli sam film, osim što smo supruga i ja bili duboko rezignirani kojim putem savremeni svet ide i kakve nam se mračne stvari prvo serviraju a onda i pripremaju. Jer kada naviknemo ljude na zlo, nasilje, besmisao i ružnoću, i još ih Tamna sila zavede da je to dopadljijvo, umetnički, artistički, imaginativno, oslobadjajuće kao čerupanje mrtve kokoške i nekoliko vešanja u „Imaginarijumu“, jedino što nas posle toga čeka je eskalacija toga u stvarnosti. Kako li mi samo našim odobravanjem i pasivnošću dopuštamo zlu i Tamnoj sili da se širi i da obuzima umove ljudi? Granice su nestale.
Prilog tome ide i scena iz bioskopa, kada su puštali trailer o isto tako morbidnom filmu koji treba da dodje pod nazivom „Legion“, u kome su andjeli predstavljeni kao ubice ljudi i uništavači. Tako nešto mogu da smisle i snime samo najcrnji umovi duboko inicirani u Tamnu silu, bez morala, ljudskosti i svesti. To je takodje film inicijacije u tamne kultove, zavodjenje ljudi ka bizarnosti, pokušaj da se sve relativizuje u ovom sve duhovno slabijem svetu. I to uspeva da deluje na ljude jer kada se prikazivala na ekranu groteksna scena sa staricom koja kao vukodlak skače i ujeda za vrat nekog čoveka u filmu, pa onda skakuće po zidu restorana kao gušter, neka deca, srednjoškolci, u bioskopu su se smejala takvim scenama brutalnosti i bizarnosti. Njima je to bilo smešno. Navučeni na morbidne video igre gde ubijaš, kolješ, uništavaš neprijatelja, ili kao vukodlak juriš žrtve da im isisaš krv, deca gube um zavedena adrenalinom, i uživaju u nasilju, raspadanju, zabavi punoj krvi i zla.
Da ne komentarišem šokantan prikaz da u PC Ušće gde smo gledali film ispred dečije igraonice stoji velika i dominantna lutka crvenog Djavola! Pa zamislite vi to ludilo, ispred dečije igraonice umesto mede, zeke, veverice vi stavite Tamnu silu lično. Sam Djavo je postao ljudima dopadljiviji od bilo čega drugog, što je očito i po fudbalskom klubu Manchester United koji ga ima na grbu, i po tome da „Djavo nosi pradu“ i po knjizi koji je Djavolov omiljeni parfem i po novom spotu „Insomnia“ Jelene Karleuše koja u njemu nosi ogromne djavolove rogove, i tako redom, ima nebrojeno primera gde je Djavo očigledan i neskriven. Ako ljudi više ne veruju u njega što mu se klanjaju i što misle da je to dopadljivo?
Što vreme više prolazi, sve više uvidjam koliko su duhovni oci pravoslavlja bili u pravu i koliko su pogadjali suštinu stvari o svetu koji dolazi.
Odavno sam prestao da gledam TV dnevnik, još 1991 godine kada su počeli ratni izveštaji, jer su bili svojevrsni medijski dnevni rituali zla, a nastavljaju se i danas, kada nas ne obaveštavaju o masakrima u Hrvatskoj ili Bosni, već o ubistvima, nesrećama i stradanjima širom sveta. Gde god ima neka nesreća, naći će se na dnevniku i u novinama. „Blic“ sam iz tog razloga prestao da čitam kada sam jednog dana prebrojao da je skoro pola strana novina posvećeno crnim hronikama i vestima. Neću to da čitam, kao što ne gledam zadnjih godina ni filmove na televiziji jer su postali morbidni, crni i nasilni preko svake mere.
Od sada ne idem više ni u bioskop. Stop Tamnoj sili!
. . .
Stvar ukusa, dakako. Red nalaže da se tuđi ukus uvažava.
Ali ne mogu da se složim sa napadom na Gilliamov film. Nisam uspeo da razumem da li vam smeta simbolika ili nekakva (kakva?) namera autora filma. Ali, dozvolićete da primetim da u Gilliamovom opusu dominiraju groteskne i najčešće parodično-satirične slike umotane u priču koju je tako lako pogrešno razumeti. Da baš ne pominjemo eksplicitnu satiru „Montija Pajtona“, hajde da se setimo samo filmova „Brazil“ i „Dvanaest majmuna“. I baš da ne pokušavam da izvlačim pojedine teze: prepoznajem jezik autora u ovom filmu.
Sreća da ne pričamo o Timu Burtonu, koji je, prema ovoj tezi, mnogo bliži đavolu nego što je to Gilliam, a možda i sam đavo (iš! iš, đavole! pu! pu!)
Dok se vi grozite tih slika, ja se nisam osetio ugroženim. Barem – ništa više ugroženim nego da sam stajao pred nekom Bošovom slikom. Za to vreme, nedostatak sopstvenog izraza, ubijanje sopstvene autorske mašte, nametanje ideje o posebnosti kada nikakve posebnosti nema i svođenje na prihod na blagajni – sve atributi tipičnog holivudskog izraza na prelazu vekova – mnogo su veće zlo u umetnosti nego film koji ocrniste samo zato što ga niste razumeli.
Ali, što i sami rekoste: nije na svakome da razume ukus jela koje proba. Ljudska je potreba da se sakrije sopstveno neznanje: lakše je reći da je odvratan ukus jela ili film koji ne razumemo.
@ D. Grbić
Stvar i jeste u tome da se o filmu i autoru govori sa „razumevanjem“. Kognitivne sposobnosti ljudi su različite, kao i njihov sistem sinapsi, znanja i iskustava, a samim tim i razumevanje stvarnosti. Dok vi vidite u u filmu groteksne i parodično satirične slike, ja gledam u njihov smisao, posebno u vrlo upečatljivim simbolima i ritualima. Da bi se to „videlo“ u filmu potrebno je nekakvo predznanje, na osnovu kojeg sam i izneo svoje tvrdnje u filmu.
Napraviću komparaciju sa pojavom nacizma u Nemačkoj. Neki su videli šta će se dešavati usponom nacizma, njihove simbolike i ideologije, dok su drugi mislili, a to je većina Nemaca, da je to samo politički karneval, koji neće eskalirati ni u šta zabrinjavajuće. Epilog cele priče vam je poznat.
Ono zašto sam morao da napišem ovakav natpis baš o ovom filmu, iako ima još gorih i eksplicitinijih filmova kao što je na primer serijal filmova „Vrana“ koji se čak prikazivao na RTS 1, a koji je toliko otvoreno satanistički da prelazi sve granice ukusa, je u tome što sam „Imaginarijum“ sveže gledao i primetio u njemu silan napor autora da po svaku cenu film nabije „crnomagijskim“ nabojem, sa i bez smisla, što govori o stanju njegovog uma. A um je uvek refleksija ideja i ubedjenja koje vas pokreću. Groteska, parodija i satira imaju neku granicu, dok je u „Imaginarijumu“ nema.
Voleo bih da sam u filmu video delić duhovitosti Monti Pajtona, ali nisam. Video sam samo napor da se gledalac šokira što eksplicitnije i da se prikažu okultne objave. Da nije tako, niz ritualnih elemenata koje je reditelj upotrebio ne bi se našli u filmu, prisetite se samo hrama gde dominira Svevideće oko, sufi sveštenika, tibetanskih demona na zidovima, venecijanske gondole koja ima na pramcu glavu poznatog staroegipatskog boga, kineski okultni simboli na odeždi Dr Parnasusa, itd, niz neobičnih simbola na neobičnim mestima isključuje slučajnost.
Dakako, uvažavam i to što tako precizno poznajete i prepoznajete artefakte i asocijacije prikazane u filmu. Pitanje je, pak, kakvu to štetu nanosi (ako baš i postoji takav pravac razmišljanja). Poređenje sa buđenjem nacizma je malo prejako za moj ukus i mislim da nema potrebe za meandriranjem u tom pravcu.
Ne, film uopšte nije duhovit, ama ni približno kao neki od filmova ekipe „Monti Pajton“. To očigledno nije namera autora, nije isti čak ni filmski rečnik koji je upotrebljen u „Dr Parnasasu“. Međutim, ovde imam pitanje: mislite li da Gilliam stvara takve slike u nameri da propagira ikonografiju koju pominjete? Da li one kolaže zaista smatrate takvom blasfemijom da bi film trebal opovrgnuti ili, sačuvaj Bože, zabraniti?
Poigravanje sa groteskom se može tumačiti na razne načine, zar ne? Da li bismo u dva pasusa mogli dovesti do koherentne teze da je „Alisa u zemlji čuda“ (*) delo nekoga ko je bio sklon halucinogenim drogama? A vidite: postoje biografski podaci o L. Kerolu koji upućuju na takvu mogućnost. I znate šta: ja sam taj podatak znao kada sam svom detetu čitao „Alisu u zemlji čuda“ pred spavanje… Siguran sam da razumete obrazac na koji skrećem pažnju: nije potreban osobit mentalni napor da bi se uvela bilo kakva distorzija u tkanje tuđe misli. Zato, da budemo načisto da vam ne oponiram u nameri da srušim tezu koju branite. Ali, opet moram da se usprotivom ovome:
„A um je uvek refleksija ideja i ubedjenja koje vas pokreću. Groteska, parodija i satira imaju neku granicu, dok je u „Imaginarijumu“ nema.“
Dobro de, šte je čemu refleksija, to je za diskusiju (neku drugu). Ali – granice? Zašto je potrebno da umetnik ima granice? Zar nije umetnost upravo težnja da se granice sruše? Gilliam pravi filmove koji su sve, samo ne banalni; a neke slike daleko od toga da su lako razumljive. Ne, nije slučajnost: u dobro režiranom filmu nema slučajnosti. Simboli su sredstvo jedne slike, jedne priče ili jedne ideje – idealno, biće zadovoljeno sve to. Da li su ti simboli razumljivi, prihvatljivi i svarljivi, drugo je pitanje. Digresija: ja ni danas ne razumem šta je ono Mondrian slikao (osobito: zašto je to slikao), ali makar ne pokušavam da osporim da u tom delu ima nečeg što je proizvod veoma posebnog duha. Imam dobrih razloga (i barem jedan labav argument) da pomislim da je Mondrian bio daleko bliži đavolu nego što je to Gilliam, ali – kuda bi to vodilo?
Znam za neke mnogo banalnije filove koji su naneli neuporedivo veću štetu onima koji su se primili na gledanje – počev od „The Warriors“ Waltera Hilla do onog kič-serijala Zorana Čalića „Žikina dinastija“. Plaćamo TV pretplatu da bi javni servis mogao da pravi petorazredne igrane programe, naizmenično ih prikazujući sa dvadeset drugim ponaavljanjem neke od beskonačnih serija koje je pisao onaj S. Pavić (s mukom se uzdržavam da tom liku ne prišijem poneki zasluženi epitet kad god ga pomenem). Dalo bi se tu pomenuti svašta još, a da pritom zapravo i ne napustimo teren trivijalnog.
A što se tiče „Vrane“: prikazivanje jeftino kupljenih gluposti na RTS 1 je podrazumevano stanje, tako da me pominjanje petparačke goth serije uopšte nije taklo. Ali makar se to lako rešava: ima i drugih TV kanala, pa čak i dva-tri sa povremeno zanimljivim sadržajima. Evo, ne morate daleko: RTS 2.
Izrazito autorski film jednog izrazito ekspresivnog reditelja ne može da napravi ni mrvicu štete preko one koju je neko ranije već napravio. A bude li naveo bar neko čeljade na štogod sopstvenog i kritičkog mišljenja, biće to već značajan uspeh.
Usput… Moram da se vratim srednjoškolcu kojeg pomenuste, a koji je lamentirao nad dva izgubljena sata. Neubedljiva teza: ne znam mnogo srednjoškolaca koji bi rekli drugačije ni za gomilu drugih filmova, pa i onih koje su i publika i kritika podigli na pijedestal istorije kinematografije. Pomislite amo kako bi reagovao prosečni današnji srednjoškolac da mu prikažete „Andaluzijskog psa“. A tek da ne kažem kakav bi komentar mogao da pruži neki srednjoškolac ko bi pročitao Kafkin „Preobražaj“ (pokušajmo da pronađemo JEDNOG ko je pročitao neko Kafkino delo).
Uz izvinjenje na omašenoj fusnoti, evo je sada:
(*) asocijacija na film koji Tim Butnon upravo priprema je sasvim slučajna.
@ D. Grbic
Pokrenuli ste mnogo ideja koje zaslužuju šire odgovore, pa ću morati u ovoj mini diskusiji da se fokusiram na par njih. U nekim stvarima koje ste rekli se slažem, za Kerola i Alisu, za to da jedan umetnik ne može sam svojim delom da suštinski promeni, RTS filmografija itd.
Izvinjavam se što neću baš direktno odgovarati na vaše teze, već ću to kroz esej, ali odgovor zahteva takvu formu. Naime, fokusirao bih se na nekoliko stvari:
– ideja koja vodi autora
– opšta ideja umetnosti i filma
„Imaginarijum“ je film koji odslikava svog autora, odnosno ono što isti hoće da iznese, složićete se. Ono što sam ja uočio u filmu, mimo bilo kakve priče kameri, kadru, glumi i sličnim umetničkim ili zanatlijskim stvarima je ideja filma, koja je kao što rekoh duboko mračna. Napraviti grotesku ili parodiju zahteva veštinu i ozbiljnu duhovitost reditelja. S druge strane, za to vam ne treba ikonografija mimo okvira priče i prostora koji obradjujete, što u ovom filmu nije slučaj. Cela ikonografija je pozajmljena i isforsirana u jednom jasnom pravcu, prezentacije zla, raspada i igre sa istim (Djavolom). Ne postoji nikakav otklon od te pozicije, zapravo u svakoj sceni i mini drami isti pobedjuje na jedan vodviljski način, kojim pokušava da privuče publiku željnu zabave. Da se zadržao samo na tome, medjutim ide dalje i objavljuje aktuelne simbole i rituale mračnih sekti, kojima verovatno pripada ili kojima je sklon, jer nema drugog objašnjenja zašto to čini. Mogao je grotesku da napravi i na manje vizuelno nejasan način, tim pre što je u tom kolažu upakovano sve i svašta, bez očiglednog smisla.
Iz simbolike koju forsira, jednostavno je prepoznati autorovu state of mind i njegovu idejnu poziciju. Ko veruje u večitu borbu izmedju dobra i zla, i stvarnu egzistenciju gospodina sa polucilindrom iz filma, njemu je sve jasno. I kada se to nazove satanističkim filmom, time se ne tvrdi da je autor svesno seo i napravio film da bude baš tako crn, nego je stanje njegovog uma takvo da je on napravio film koji je samo odraz njegovog odnosa prema stvarnosti. On nas obrazuje prema idejama kojima on služi, bio on svestan ili ne.
To je na žalost ishodište mnogih umetnika, koji nisu mogli da se odupru naletima Tamne sile da svoj talenat ne upotrebe u njenom interesu. Široka je tema da bi sad navodlili kod koga sve iskaču takve ideje u prvi planviše ili manje. I onda niz takvih umetnika malo po malo stvara odredjen kulturni, edukativni i misaoni kod i milje u kojem ljudi počinju da se vaspitavaju i prihvatraju zdravo za gotovo nešto što je potpuno nastrano, uz obrazloženje slično vašem, da se pomeraju granice umetnosti, uma, duha, percepcije. Nije ništa lakše nego pomeriti te granice uz pomoć opijata, prepuštanja impulsima i divljoj mašti.
I cela istorija je puna takvih pomeranja granica, kada nas beskonačne granice rasplinu u besmislu beskonačnih traganja, pa se svet sukobi sa samim sobom i počne vraćati izvornim korenima i običnoj i uzvišenoj estetici. Naravno, ne mislim da je Žikina dinastija, deo tog retro talasa ;-)
Napomenuo bih još da nečiji umetnički talenat i veština ne odredjuju njegovu duhovnu poziciju. Ima vrlo talentovanih, sjajnih umetnika sa vrlo posebnim duhom koji nedvosmisleno služe Tamnoj sili, čak se i ne skrivaju, javno se time diče. Mnogi to ne govore glasno, ali njihovi radovi oslikavaju kojim ciljevima služe; Lynch, Carpenter, Polanski, Friedkin … Dodajte tome da je veliki deo kritike i producenata pod uticajem Tamne sile, posebno u Holivudu, onda nije iznenadjenje da vam se forsiraju i prave blockbusteri sa potpuno izvrnutim idejama i duhom. I onda svi to veličaju kao genijalno, a sve poteklo iz iste kuhinje.
„Imaginarijum“ je samo nastavak, novo jelo iz te paklene kuhinje, i nikakva posebnost duha autora to ne može da ukoni, osim ako neko to ne želi da vidi ili mu nije bitno. Moj prikaz i ocena filma je pisano za one kojima je to bitno, da zaštite sebe i decu od ovakvih filmova, od kojih mogu imati samo štete. Ne mogu čak ni da ih zabave, osim ako nemaju bolestan smisao za humor. Na žalost, takva vrsta humora je sve više agresivna i dominantna u savremenom filmu, pomenuo sam film „Legion“ u tom smislu.
Najpre sam mislio da bih vam odgovorio detaljno, kao prošli put, pokušavajući da zatvorim krug svoje misli.
A onda sam ponovo razmislio i došao do zaključka da takva aktivnost ne bi imala osobitog smisla. Tek sad mi je jasno da vi i ja uopšte ne razmišljamo u istoj ravni i da bi dalja rasprava mogla da nas odvede kuda ne bismo hteli. Od ovog koraka nadalje, sumnjam da bi ijedan od nas dvojice mogao da nauči nešto pametno od onog drugog. Zato je pametno stati.
Zauvar to što makar imamo sopstveno mišljenje o nečemu, pa makar bilo i različito. Kako danas stoje stvari, i to je dostignuće.
Hvala vam što ste mi makar pružili prostor za iskazivanje mišljenja. I dalje ću rado čitati vaše tekstove, čak i ako se opet ne složim sa nekim od njih.
@ D.Grbic
Slične su misli i mene pohodile dok sam pisao svoj komentar, s obzirom da nam je vrednosni stav i polazište potpuno drugačije. Slažem se sa vama. Izbegavao sam da skiciram tu razliku, jer je psihološki osetljiva. A nisam hteo da idem linijom filma, da u ime artističke slobode narušim odredjenu estetiku u komunikaciji.
Biće mi u svakom slučaju drago da čitam vaše komentare, jer imaju nivo u komunikaciji, iako nam vrednosne ravni nisu u istim poljima.
Kako sam u trazenju sinopsisa doticnog filma na netu naisao na vas zanimljiv dijalog morate mi oprostiti sto ponovo potezem diskusiju koju vi tako suptilno zatvoriste…
Naime, podstaknut vasim dualistickim pristupom tumacenja filma jako sam se zainteresovao da ga odgledam, kao izrazit filmofil,i simpatizer Giliama (..“fear and loathing in las vegas“),iako nisam bio privucen sinopsisom..
Voleo bih kad bi mi neko objasnio (kao detetu) kakvu je to poruku reditelj pokusao da proturi ili pak ako ne poruku (umetnost nuzno ne mora da nosi „poruku“), sta je hteo da postigne nizanjem „groteskno-satiricnih“ slika kako je spomenuto?..
„Prica koju je tako lako pogresno razumeti“…Da. tako dubokouman film. I ne govorim o simbolima u filmu (koje smatram sporednim ciniocima) vec o samoj prici. O radnji fima!-koja je tipcna holivudska, na ivici besmisla…Ili hocete da kazete da je za jedan film dovoljno samo nizanje groteskno-satiricnih slika?! Ili nesto vise?…
Manimo diplomatski govor na stranu, voleo bih kad bi se iznelo plasticnije tumacenje i analiza filma.
Ali samo nemojte mi reci da ovaj film kritikuje drustvo, da ima nekih duhovnih ili umetnickih vrednosti…takve smejurije u tvrdnjama nisu vredne govora.
Navlacenje publike radi cistog uzimanja para i ispiranja mozgova, sa trip halucinacijama reditelja kome se zurilo da „uzme novac sa bioskopskih blagajni“ je jedino sto moze da se izvuce kao poenta ovog filma.
Ne treba protestovati bioskop, vec lose filmove. Stop Losim filmovima u bioskopima!
@ Aleksandar S
Nekako ste i sami odgovorili na vaše pitanje. Već sam dosta toga napisao u prethodnim komentarima, pa ću morati da se ponavljam zašto mi je film degutantan. Da objasnim to kao „detetu“:
„Jedan čika koji ružno misli napravio je film kojim promoviše svoje ružne misli, pokušavajući da svoje ideje prenese na publiku bizarnim i groteksnim slikama, koje bi nama trebalo da postanu prijemčljive, jer on pokušava kroz neku prizemnu duhovitost da sve to predstavi kao drugačiji pogled na umetnost. Takvi filmovi plaše malu decu i stvaraju im noćne more, potresaju nevine i čiste osobe, i nalaze poklonike kod onih koji su skloni mračnom i ružnom. I ne treba verovati kririkama isto takvih čika koji vole crno, raspadanje i ružnoću da je to zanimljiv umetnički izraz. Film je dizajnirano smeće“.