Ski centar Stara planina i skijanje na Babinom Zubu
Stara planina je postala ski centar. Kako izgleda skijanje na Babinom zubu u sezoni.
Srbija nije zemlja u kojoj ima skijališta. Nema ni visokih planina na kojima bi bilo moguće graditi i razvijati skijališta. Tim pre što nestabilne vremenske prilike i zadnje godine u kojima nije bilo snega još više smanjuju srpski potencijal za skijanje. Zato je bilo kakvo skijalište u Srbiji svojevrsna senzacija. Stoga nismo oklevali kada smo dobili poziv od prijatelja Miše Pavlovića da odemo na ski vikend na Staru planinu, na Babin zub. Tim pre što o tom delu Istočne Srbije nismo znali ništa, a osim Felix Romuliane, Grze, Zaječara i planine Rtanj, nismo išli dalje, ni više. Zanimalo nas je da vidimo taj medijski propraćen projekat skijališta na Staroj planini, projekat koji može po mišljenju Evropljana da prodje samo u Srbiji i nigde više.
Zašto to misle?
Stoga što se savremena skijališta ne grade više ispod 2000 do 25000 metara nadmorske visine, kako bi njihova sezona što duže trajala, ne bi li bila rentabilna. To što Babin zub stigne samo do 1600 metara nije predstavljalo prepreku u razmišljanju za naše političare zaljubljenike u lokalno skijanje. Nadam se da će biti u pravu i da to neće biti samo jedan u nizu ekonomskih promašaja naše promišljene i mudre države. I da taj projekat neće uništiti nacionalni rezervat prirode.
Da ne bude zabune, često se pominju četiri imena koja skoro da znače isto Stara planina – Babin zub – Midžor – Crni vrh, pa da razjasnimo o čemu se radi. Stara planina je planinski venac na istoku Srbije, na granici sa Bugarskom. Najviši vrh sa srpske strane je Midžor, jedna lepa i pitoma, zaobljena planina bez drveća, pored kog je susedni vrh Babin zub gde smo mi bili, a nešto niže od Babinog zuba i Midžora je selo Crni vrh, koje je inače poznato po vremenskoj prognozi u kojoj se stalno spominje. Inače samo selo Crni vrh je skup od 15-ak oronulih starih kućica i samo zahvaljujući meteorološkoj stanici ima neki smisao, inače je lokacija izgubljena u nedodjiji.
Babin zub je zadnja destinacija, jer od Babinog zuba nema više regularnog puta, osim ako niste avanturista, da sa nekim ozbiljnim terenskim vozilom nastavite dalje nečim što se naziva put, a predstavlja malo uredjeniji kamenjar. Od Beograda do Babinog zuba imate 330 km ako idete uzbudljivom i rizičnom prečicom, ili 360 km ako idete pouzdanijim i obeleženim putem.
Petar Avramovski – Peca i ja smo krenuli u petak u 4h ujutru. U Beogradu je temperatura bila +2. Ide se autoputem ka Nišu, gde je temperatura oko -3. Prolazi se Niš i nakon nekog vremena se isključuje sa puta i kreće preme Svrljigu. Tu temperatura naglo pada na -10 C. Peca nosi Iphone koji ima u sebi gps i pratimo njegove instrukcije. Iphone i američki sateliti nas upućuju na put Svrljig – Kalna – Crni vrh, što se ispostavlja kao kraća ruta, ali manje bezbedna i skoro potpuno neobeležena. Put je potpuno pod snegom i na njemu je -14 C. Put je uzak, i srećom po nas nema na putu nikoga, i ujedno ceo put do Babinog zuba je blag što se tiče nagiba i nema oštrih krivina.
Prolazimo kroz lepe i zaboravljene predele. Sve deluje mirno, uspavano i idilično pod snegom. Jedino nam pogled na termometar u autu govori da je napolju ciča zima, što smo i osetili kada smo pokušali da slikamo kroz otvoren prozor. Prolazimo kroz mala sela i pored kuća koja su tu decenijama i koja samo što se nisu srušila pod teretom godina. Komentarišemo kako ovakvim putem ne može autobus da prodje i kako bi strani turisti bili u šoku da gledaju ovaj kontrast izmedju lepe prirode i teške sirotinje. Prvi put smo u ovom kraju, pa nas to iznenadjuje. Na nekih 30-40 km od Babinog zuba nestaje signale mobilnog telefona i ne pojavljuje se sve do samog kraja puta. Naknadno saznajemo da osim mobilnog telefona u celom tom kraju skoro i da nema običnog telefona po selima. Deprimirajuće.
Na 20-ak kilometara od Babinog zuba već počinju table sa oglašavanjem smeštaja, čak ima i tabla za Ski rent, iznajmljivanje opreme. Dobro zapamtite jednu stvar. U krugu od 40km od skijališta, kao i na samom skijalištu nemate nikakvu prodavnicu i nemate nigde ništa da kupite. Ni novine, ni žvake, ni cigarete, ni grickalice, ni zubnu pastu, ni hranu, piće, ništa. Zato sve što mislite da će vam trebati na Staroj planini ponesite od kuće. Oni iskusniji, koji od ranije dolaze na skijanje nose sa sobom rakiju, vino, pečenje, kolače i sve ono što bi im zatrebalo u divljini.
Nakon 4 sata vožnje stižemo do cilja. Prilazak samom Babinom zubu je blag, skoro da idete ravno putem preko visoravni na kojoj nema šume, pa se nema utisak surove planine, već sve više sliči na Zlatiborski pejzaž zimi. Peca je obišao pola Evrope i posetio je dosta evropskih skijališta. Moja putna iskustva su takodje velika, i nismo imali neka posebna očekivanja od Stare planine, mada nam se krajolik kojim smo dolazili dopadao. A onda smo odjednom u daljini ugledali sam Babin zub, koji je interesantna formacija stena. Uzbudjenje je malo poraslo od iščekivanja dolaska, ali kada smo izbili na zadnjih par kilometara do odredišta i kada nam se na prilaznom platou prikazao Babin zub u punoj veličini, pod snegom i jutarnjim suncem, bili smo fascinirani. Fantastičan utisak. Mesečev pejzaž. Skoro nestvarno te stene deluju, dajući mističan i nesvakidašnji doživaljaj prostora i moram priznati da je onaj ko je Babin zub izabrao za skijalište napravio pun pogodak.
Zadnjih par stotina metara prilaza skijalištu prolazimo kroz šumu, koja je sva u belom i izgleda bajkovito. Oduševljeni smo prirodom i ambijentom. Dolazimo do odredišta, do Planinarskog doma i motela Elektroprivrede, smeštenih ispod samog vrha u šumi. I to je sve što tamo postoji. Motel i dom, mali kafe na stazi, i ništa više. I još dve ski staze, plato za početnike i mali parking na kraju staze Konjarnik. I stvarno ništa više. Parkiramo se ispred doma gde ćemo i biti smešteni i odmah počinjemo da slikamo pejzaž i pogled ka udaljenim planinama. Vidi se Kopaonik u daljini. Dočekalo nas je sunce bez vetra, i skoro pa prijatna temperatura od -4 C, što je kudikamo toplije od temperature u Svrljigu. Stigli smo skoro tačno u 8 časova, što će reći put nam je trajao 4 sata, bez zadržavanja.
Uzbudjeno počinjemo da vadimo stvari iz automobila i da se prijavljujemo u domu, ne bi li što pre bili spremni za stazu. Vrlo smo uzbudjeni. Jedva čekamo da počne skijanje na Babinom zubu. Osoblje u domu je ljubazno, odvode nas u sobu. Tu nas čeka šok. Smeštaj je loš. To se nekako da naslutiti odmah na ulasku, jer je sve pomalo musavo i neuredno, ostarelo. U hodniku doma vas dočekaju skije i pancerice koje se tu slobodno suše i cede jer neme skijašnice. Nudi nam se da biramo manju sobu od 3 kreveta ili veću sobu od 5 kreveta. Biramo manju, jer u toku dana treba da stignu Miša, Srdjan i Vuk koje ćemo poslati u veću sobu. Mada, kako su sobe u potkrovlju, to veće ili manje ništa nije značilo. Šokantan nam je bio toalet, gde je u jednoj maloj i niskoj prostoriji sve u jednom, to jest imate wc šolju i pored nje lavabo na koji je zakačen tuš, bez bilo kakve kabine, pa kada se tuširate uz put istuširate i wc šolju i lavabo. Ako vam se dopada možete i da sednete na šolju i da se tuširate, ali je nama to bilo bezveze.
U svakom slučaju bili smo ushićeni okolnom prirodom i celim ambijentom. Nije bilo ljudi, gužve, prodavnica, automobila, sanki, kuća, hotela, sve je nekako bilo nedirnuto i prirodno. Osećali smo se kao da smo sami na svojoj privatnoj planini i taj osećaj će nas pratiti sva tri dana koje smo proveli u istočnom planinskom raju Srbije. Može da počne skijanje na Babinom zubu.
U sledećem nastavku skijanje na stazama ski centra Stara planina
Petar Avramoski (photo) i Zlatko Šćepanović (text)
. . .
@Zlatko
Hvala ti,slatko sam se ismejala nocas zbog tvog dozivljaja Istocne Srbije i Stare planine. Narocito na onaj deo oko smestaja.Lepo sam ti rekla da nije za razmazene. (Mislim da je motel ipak malo bolji)Vidi se da nikada nisi bio u planinarskom domu na Kopaoniku ili starom Bacistu pre nego sto je postao ski-centar. A i ono sa prodavnicama je bilo zanimljivo.Naravno da ih nema.Tamo zauzvrat mozes da slusas tisinu a i samog sebe ,za promenu ,jer nema gomile brbljivih potrosaca da jurca okolo.
Jedva cekam nastavak.
@ saturn
joooj, toalet je baš onako. Mi muškarci to lako prebrodimo, ali za devojke i decu je malo heavy, zato sam i napisao da na to treba računati. Pogotovo da to znaju oni koji sa decom hoće tamo. Bio sam na sličnim mestima, meni je podnošljivo ali ne bi bilo i mojim prijateljima.Mnoge cice koje znam bi se samo okrenule i vratile kući.
Možda prijatelj Toma i ja za vikend odemo ponovo ;-)
Ali sada znamo da moramo gore da ponesemo karton dobrog vina, par veza slovačkog kulena, pirotski ovčiji sir, paradajz i čokančiće za stazu. Jedino što je sada post, a obojica postimo, pa ćemo u ovoj turi da preskočimo sve te hedonističke zanimacije. Samo ćemo da skijamo. Uostalom gore i nema šta da se drugo radi ;-)
@Zlatko
Ne mogu da verujem da ces pokusati ponovo. Ako ipak odlucis, idi u hotel.ipak je bolji nego Planinarski dom.Nego ,nisi napisao glavnu stvar, je li bilo snega ?
@ saturn
Videćemo da li ćemo da skoknemo do Stare planine ponovo, ovo toplo vreme obeshrabruje odlazak, jer će biti loš sneg za skijanje, mekan. Kačamak, kako kažu skijaši.
Bilo je snega, naravno, mislim da se vidi jasno i na fotografijama da ih ima. U sledećem nastavku sledi opis skijanja.
Dok ne otvore Colmar butik ne pada mi na pamet da idem na Staru planinu ;)
Prosto ne znam kako bi skijao bez toga :)
@hook
Ma Zlatku su veci problem klopa (i cokanjcici).Nije mi jasno kako je uspeo da ostane gladan. U okolnim kucama koje se bave seoskim turizmom hrana je izvrsna, domaca i gurmanska .
Na žalost mnogih sugradjana toga nema na Babinom zubu. Ali čim vidiš nekog u Colmar opremi znaš da je iz Beograda ili Novog Sada. To je nepogrešivo funkcionisalo i u Bugarskoj, gde Colmar nose samo Srbi. I medju nama je bilo nekih fensera koji su to nosili, neki. Ja nisam. Nije ni Peca. Mi nosimo profi opremu. Ili Bogner :-)
Inače, ako ti treba, otvoren je prvi zvanični Colmar butik u Srbiji, u PC Ušće, na zadnjem spratu pored bioskopa, bio sam tamo pre neki dan da gledam jakne. ;-)
@ saturn
Imali smo jedan džip, ali nismo mogli da se šetamo po okolini zbog smetova. Put je bio u prekidu drugog i trećeg dana skijanja, što nam je omogućilo da sami skijamo na Babinom zubu, jer okolni skijaši nisu mogli da se probiju gore do vrha. :-)
@ Zlatko
Pravi „Zov divljine“,sva sreca da niste tamo snimali i nastavak „Plesa sa vukovima“ . Ok, druze, drzis se bolje nego sto sam se nadala od jednog razmazenog beogradskog deristeta ,pardon menadzera (ne znam gde mi je ‘smajli“ ,pa ti zamisli da sam stavila).
No , posto si herojski preziveo Staru planinu,mogao bi da probas Kanadu. Mislim da si spreman. Tamo su toaleti fantasticni,sva oprema je profi,a ima i hrane u hotelima,doduse bljutave,ali daj sta das. I smrzavanje je dubinsko,brrrrr,daleko im lepa kuca.
@ saturn
Upravo smo o tome, o trakingu po kanadskim jezerima govorili kolega autor Darko Reljic i ja juče, gde je on predložio da se ide u kolibu kod njegovog ujaka na severu Kanade na druženje sa grizlijem i velikim lopatarima. Kaže, tamo ima hiljade jezera, potpuno neistraženih i ko zna čega u tim jezerima ima od stvorenja. Doživljaj zagarantovan :-)
No, kada već skrećeš pažnju na to gde ići, tema juče je bila i odlazak u Poljsku, u Mazursku oblast, severoistok Poljske na granici sa Belorusijom i Litvanijom, gde jedan naš prijatelj ima kućicu na jezeru i rode. Koleginica autor Jelena Jovanović je skoro bila u Pragu pa je obišla muzej Alfonsa Muhe o kojem je bilo pisano na Blogu, a s obzirom da pišem o životu Srednjioevropljanina, napravićemo možda ovog leta jednu Srednjoevropsku turu Budimpešta – Prag – Varšava – Mazuria, i još ponešto uz put.
Pogledajte link: http://www.masuriaarte.pl/